Strašila pozorišta

Categories: Beleška
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 26/05/2017

imagesBogdan Čiplić, Traktat o sluškinjama, režija Dragan Ostojić, sluškinje i gospoja iz Kule.
Bogdan Čiplić je bezvredan pisac? Da je bezvredan – nije bezvredan. Gore je od bezvredan. Bogdan Čiplić, po obrazovanju etnolog, je pismen za sramoćenje čoveka, ljudskog roda i svoga naroda da ne govorim.
Piše novinarski da se nekom dopadne. Kome? E to je različito a isto. Ustvari: Da se dopadne vlasti. Ako je kralj vlast – kralju; ako je okupator i mađarski saveznici vlast – tada njima; ako je oslobodiocima Savezima komunista tada – Savezima.
Ljigavac svoga vremena. A trajao je od 1910 do dugo. Predugo.
U vreme rata bio je zaposlen u Novom Sadu. Toliko ga je zanimala okupacija. Što se tiče sukoba sa Informbiroom za to nije ni čuo, ali je teško osudio ‘Golubnjaču’ kojoj su sudili najviši SK stručnjaci za vrednost u umetnosti i identifikaciji tih vrednosti sa čistim obrazom lažnih hrišćana – čitaj komunista.

‘Traktat o sluškinjama’ pisan je 1966.g. a priča je o dobu pre Velikog rata.
Srpska gospoja ima dvorac, a ne kuću. Ona bi da ima sluškinje, kako ćeš bez sluškinje, ali samo Mađarice bi za sluškinje. Sluškinje su različite i iste. Vole, od dosadnog a neprekidnog rada, da na momenat ne brigaju i da ostaju u drugom stanju. Gospoja ih razjuruje. Nekako se i boji da neka od njih ne dovede bandite da je opljačkaju i decu da joj pobiju.
Muka je gospojima golema pa vrišti iz sveg glasa čim krene da divani.
Gospodin je gospodin – igen, kesenem sipen (jeste, hvala lepo) a gospoja je ištenem (bože pomozi).
Šta je režiser sa ovom traktat bozom hteo? Kaže da je hteo da sa ovom glupošću prekine svenarodnu okupaciju političkim šarlatanstvom.

Namera mu je dobra. Pakao je popločan upravo takvim namerama.
Kako je iskopao ovakvog ‘pisca’ to samo Bog zna. Ne zna ni cenjeni On, on režiser.
Gospoja bira samo Mađarice za sluškinje – srpkinja bi da joj Mađarice služe, da joj služe Mađarice, kad već ne mogu gospodari Mađari. Mađari su gruntovni gospodari Srpske Vojvodine od kada je Turaka sa one strane Dunava i Save i od kada je Marija Terezija pokleknula i odustala od poklanjanja Vojvodine Srbima. Jaša Tiomić i Svetozar Miletić su bili opasni Srbi i po Srbe a da ne govorim koliko su opsni bili po Mađare, Turke a bogme i po Hrvate. Da im Madžar uzme poklonjeno od Austrijanera – to baš nije moglo proći bez galame i krvi.
Jooj, ‘ajmo se ne sećati. ‘ajmo ne zlopatiti pozorišne patrljke umetnosti amaterskom igrom ‘onog što je bilo’ a posebno ‘onog što nije bilo’.
Možda i nije više ništa važno. Posebno nije važno u pozorišnom amaterizmu, a i u drugom amaterizmu sve je nevažno. I profesionalci su marginalije za pljuckanje.
Strašilo života i strašila pozorišta su prirodan ljudski tok ka kraju jedne vrste homosapiensa.
Lete štuke, lete avioni … pa neka lete.
Ne postavlja se pitanje kako živite ako ne smete istinu da sagledate kako ona jeste. Vi ste, ustvari, neživi živi.
Jeb’o vas novac, da prostite, koji dobijete da vakcinišete narod da misli vaše beznađe.

Svetlosti amaterskog pozorišta

Categories: Beleška
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 25/05/2017

Svetlosti pozorišta
Dan peti.
Peto veče, svetla pozorišta amatera koji to nisu. Predosećam novo pomeranje uma. Razmišljam o glavnim budalama pozorišta i filma. Breht, Jonesko, Beket su male bebe za blesane filma Bunjuela i Dalija koji mu asistira. Nadrealizam je duhovno stvorio mučenja u španskom građanskom ratu. U zatvorskim sobama su krevetima pod uglom od 40.stepeni. Zidovi išarani kvadratima i krugovima jedan u drugom sve manji i manji ili sve veći i veći. Nema tog robijaša, koji će preživeti pamet nadrealizam na robiji. Ima li šanse preživeti realizam robijašima na robiji u slobodi?
Muku takvu mučim i čekam pozorište u pozorištu.
Počne pozorište i počne nešto neočekivano drugo. Uzemljenje. Predstava ‘BEG’ ništa ne nadrealizuje.
Čita se dnevna crna hronika i slušaju sivotalasni govori političara. Glumaca nema na pozornici. Samo neki stariji srednješkolci tuku mlađu srednješkolku. Još nije ni izrasla do potrebne visine (buduća glumica koja će da pleni – Vilhelmina Tel) a već je tuku, njeni iz đačke klupe je šamaraju i šutiraju, krupniji, ali njeni. Njih je više a ona jedna.
Čuje se žamor u publici. Orginalna publika je u muuku a lažna publika mrmlja i kreće ka sceni. Svi smo jedno. I scena i sedišta ogromnog pozorišta, i oni koji su okovani emocijama za sedište i oni koji žamore i penju se na scenu.
Dve devojke koje nalaze povređenu devojku prizivaju doktora da pomogne njihovoj poznanici. Doktor samo što nije.
Mladi koji su se već popeli na binu u pozadini čučnu i glume voz koji će da ih odgega od odavde. Političari za govornicama govore o otvaranju novih perspektivnih fabrika i zatvaranju nerentabilnih koji se prodaju po ceni radnika.
Ređaju se mladi govornici bez zvučnika i mikrofona sudbina preživljenih nasilja. Sastavljači teksta za scenski govor striktno beleže novinske beleške svakodnevice zla. Voz u prolazu nosi mladost drugima za služenje. Devojci pakuju drugari kofer za na voz. Devojci koju u školi svakodnevno maltretiraju i koju su prebili. Lep i nov kofer ipak ostaje. Devojka nije ušla u voz već je stala pred voz koji je stalnom prolazu. Političar ne prekida nadahnuto blebetanje ‘šta će on kad će on’. Prilazi mu, iz publike, čovek u belom mantilu – doktor po pozivu prijateljica povređene devojke.
Pozdravljaju se političar i doktor zvaničnim srpskim pozdravom: ‘Gde si , pederu.’
Doktor je stigao na vreme, kao i obično. Na pogrešno mesto, kao i obično.
Otputovali smo doktore – možda ‘pederu’ pomogneš.
Dan šesti
Još jedan dan pozorišta.
Malo mi se svest uobičajila. Ide predstava ‘Kome verujete’.
Putem u pozorište mislim. Ja moram da idem na Tibet da naučim da ne mislim. Ovo je strašno. Nikuda bez sebe. I to što ja mislim – to nekom reći – pa taj će u nesvest da se nesvesne.
Kome ja verujem?
Sebi ne verujem uopšte. Toliko sam se sobom i svojim mišljenjem uvalio da sam poslednji kome treba da verujem.
Polčinje predstava – glavna glumica vodi agenciju za ispitivanje javnog mnjenje i traga za saradnikom koji će joj pomoći u sprovođenju ankete ‘Kome verujete’. Kancelarija joj je smeštena ispred zavese pozornice a iza zavese, kada se zavesa raširi je narod zatarabljen u svojim stanovima – pet identičnih vrata su scenografija iza zavese.
Glumica je lica za sve uloge gde treba nešminkana lepota. Telo joj je dugo i tanko kao motka, ali ne za pajanje paučina već da se nasloniš, prilegneš. Sve za šta je Bog stvorio Lilit i Adamu Evu. Prijavljuje se za saradnika jedan mlađi od nje. 21. godina mu je, njoj dvadesetšest. Godine spominjem jer će to biti važno kada se seks izvaja a ljubav se ne rodi. Zavesa se širi i anketari anketišu narod.
Koga tu sve nema, auu. Kako koja vrata – nova filozofija uz pitanje ‘Kome verujete’. Neki glumci igraju i po četiri lika. Ništa lakše glumcu da glumi već da glumi sebe. Četiri lika su on? Ne četiri već dvadeset četiri tipova je u svakom od nas. Samo treba situacija i eto nas baš takvi kakvi treba (ili ne treba). Pa ‘ajde snađi se u tom mnoštvu sebe. Ne bi da si Bog koji nas stovori po sebi (nije, naravno, istina – znam ja). Bog bi mutan tip bio da je na nas. Dobro, da ostavim Boga na miru, mada on mene ne ostavlja na miru, večno mi nešto pametuje kao da je novosađanka.

Saradnik anketarke je zbunjen rezultatitama ankete. Ona, duga, tanka i lepih jagodica, koje pamet zrače, ne skida osmeh ironije sa svoga lica. Podsmehuje se njemu, ali i tome šta sve jeste religija (Kome verujete).
Sa njene strane (malo ne verujem) rodi se ljubav. Budući advokat je porodično pametan sa ženama. Njemu se ne rodi ništa osim da mu je seks neophodan.U telefon svojoj devojci Ivani, Ivana nije ova sa jagodicama ‘koje pamet znače’ , kaže: „Ljubavi, evo radim neku anketu, sa’ću ja, volim te.“
Agentica sluša, kome veruje ona, kome veruje Ivana? Biti stariji, gotovo u pravilu, znači kasniti za susret. Baca listove ankete po pozornici, čvrsta, stisnute ironije na usnama, sama sa nama u sedištima i mraku pozorišta kojima je, bezbedno da će biti viđena, krenula suza da kapne.
Isčekujem sedmo veče svetlosti pozorišta kao novog sebe.

Užasi pozorišta

Categories: Beleška
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 23/05/2017

Užasi pozorišta
Evo sam spreman peto veče da idem u pozorište i gledam petu predstavu (od osam) Festivala amaterskog pozorišta Vojvodine. To je strašno – ako ne poludim načisto onda sam vrlo, vrlo jake psihičke konstrukcije. Šta će me sačuvati od vlastite (de)fragmentacije? Uzdam se u svoj dijalektički um. Čim nešto prihvatim odmah počinje proces ne prihvatanja. I obratno.
Usred prve predstave (‘Braćo i sestre’) hteo sam demonstrativno da ustanem i da viknem u pravcu glumaca: ‘Sram da vas bude!’
Druga predstava je bolja po šansu da vrištim (‘U Eden na istoku’). Paranoja na sceni i pakao u meni. Pekić 1971.g. samoprognan u London piše o opsesiji naroda o prisluškivanju i proganjanju. Prisluškivanja i proganjanja nema to je samo narodna umotvorina. Da bi se bolje obezbedio od osporavanja vlasti (nije uspeo da ih zavara) smešta opsesije progonitelja i prognanog u um stanara ustanove za mentalno ugrožene. On to radi uz moto ‘Bože pomozi progonitelju i Bože pomozi prognanom’. Problem jeste smestio u bolnicu za duševno zbrinjavanje, ali nije bitno gde jer Ima opsesije i van tih divnih ustanova kojih se pribojavam da ću dopasti. Ali avaj, režiser, kao da je u gorem strrahu od pisca. Sve mora da je samo u bolnici. Uvodi na scenu dva još bolnija lika i medicinsku sestru koja je svima strahni pokretač. U razgovorima, član komisije za verifikaciju umetničkog u umetnosti predstave, pozorišni producent po profesiji Miloš Lazić, nas ‘ladi’ i kaže: ‘… da i danas ima opsesivnih strahova od prisluškivanja, pola veka od onda. Eto, njega je nekoć neko zvao i tražio da razgovaraju ‘u živo’ a ne telefonom jer se plaši prisluškivanja.
Bi mi žao što mene ne prisluškuju… ili me prisluškuju, joj naopako. Nisam snovima sanjao svoje snove te noći. Sve je bilo krajnje nedoumično.
Treće veče ide predstava ‘Malograđanska svadba’ čika Brehta, starog ljubitelja socijalizma i mrzitelja malograđanskog. Svatovi , trudna mlada (običaj malograđana je da se žene sa gotovom ženom) i mladoženja (možda kriv a možda nedužan), mame i ostali od ‘projatelja’ i ‘prijateljica’ sede za velikim stolom, pod maskama, sinhronizovanih pokreta prema ritmu udaranja kišobranom po stolu prve mame od mama. Uvodni deo predstave, sedenje za stolom i pipkanje ispod stola, traje četrdeset minuta. To je trebalo izdržati. Na ivici sam živčanog sloma… samo što nisam napustio predstavu kad svatovi razmiču stolove i počinje ludi malograđanski ples sa autentičnim elementima orgije.
Glumac, član verifikacione komisije za umetničko u predstavi, komentariše da je predstava toliko dobra da mu je žao što i on ne učestvuje u predstavi. I meni isto bi žao. Učestvovao bih bi i ja. Nije loše biti na malograđanskoj svadbi… pa i uz cenu da se bude malograđanin.
Reditelj se trudiio, u katalogu predstave, da definiše pojam ‘malograđanin’. Našao je nekog sociologa pa ga je opširno citirao. Bilo mu je jednostavnije da je pitao mene i ja da mu pokažem na komisiju, voditelja i redakciju biltena 55.og Festivala amaterskih pozorišta Vojvodine.
U četvrtoj predstavi, četvrte večeri, Vida Ognjenović i ‘Kanjoš Macedonović’. Dvadeset pet minuta Srbi crnogorskog porekla iz Paštrovića raspravljaju da li je sveže naslikana ikona svetog Nikole verna orginalu ili nije. Novi svetac nije strog i zamišljen već je nasmejan i bez brade. Nemaju kud već da pitaju oca Gerasima koji je vidom i ostalim onemoćao. Mora ikona da se slika druga sa bradom kao u Gerasima što je. Posle te rasprave dolazi Kanjoš Macedonović sa lošim vestima iz Venecije gde valja ubiti strašnog Furlana i sad ide nova rasprava, od petnaest minuta – ko će ubiti od Paštrovića Furlana? Da li najbolji ili najgori? Odluče da to bude Kanjoš. Sad ide blaža rasprava da li je Kanjoš najbolji ili najgori. Ja, gledalac, htedoh da se umešam i da viknem glumcima neka već jednom ide pa bio najbolji ili najgori i onako se kod Srba crnogorskog porekla ne zna ko je serdar a ko vojvoda…
Dobro je da Sremci nisu poreklom od Paštrovića.
Na kraju junak Kanjoš sretne Furlana u Veneciji koji se nekako spotakao i udavio u moru. Običaj je bio kod venecijanskih mornara, srećom po Kanjoša, da ne znaju da plivaju. I tako Paštrović odbrani Mletke od Furlana a ovi odbraniše Paštroviće od Turaka.

Ko će mene da odbrani od mene? Pozorište? Auu, jadna mi majka.

Večeras ide predstava ‘Beg’.
Tekst napisao Dušan Kalejski, režija Dušan Kalejski, glavna uloga Dušan Kalejski.

Plašim se da ne poludim. Strah je izlišan. Lud ne može da poludi. Ili može? Mora da pitam novosađanku – po ‘njoj’, koliko se sećam, ludilo je beskrajno.

Ljubavi lepe Anje. Miroslav Mahač

Categories: Događanje kulture
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 20/05/2017

Promocija romana Miroslava Mahača ‘Ljubavi lepe Anje’
Dejan i Milica
Mahač je po vokaciji pisac priča i dijaloga. Dijalozi teku i priča se sama od sebe rađa. Počeo je da se bavi pisanjem koji dan posle što je kancer ubio njegovu ženu i njegovu veru u Boga. Tema jedna, ali opsesivna – udovica.
Iz mnoštva priča koje je pričao došao je do zanimljivih zaključaka. Udovica koja je volela svoga muža sposobna je da voli i dalje. Ona koja nije volela svoga muža sposobnost da voli ili nije ni imala ili ju je izgubila.
Udovica sa sinom nema šanse, ili vrlo teško, da bogati svoj život druženjima sa muškim svetom.. Ćerke pomažu u osmišljavanju maminog života i podržavaju je u njenoj ljubavi kada i ako se pojavi.

Anja je tipična lepa žena dovedena u situaciju da bude atipična žena.
Sahranjivala je muža i najednom se iz nikuda pojavi nepoznata žena koja počinje da rida i da grleći mrtvački sanduk cvili da ne da da njenog, tog i tog, stave u zemlju.
Anja, malo podigla crni veo da bolje vidi nadošlicu, stisla decu uz sebe da se ne tuče za sanduk. Suza koja joj je davno krenula ukočila se negde kod prve bore iznad lepe usne.
Ništa, život ide dalje, pomisli Anja. Ionako smo već poduže živeli jedno pored drugog neprimećujući jedno drugo.
Pisac Mahač nam sada priča bitke koja udovica mora da vodi. Lepa žena je na oltaru za sve muškarce. I mlade i one pred kraj sa nešto ušteđevine. Anja ima i jedno i drugo. Pliva i uz struju i niz kao što i svaka lepa žena mora da pliva. Deca, kao dva lengera, vuku na dno da je ukotve. Meša se i brat od ovog sa ušteđevinom koja se topi. I on bi da pogleda lepotu izbliza.
Mlađi ne izdržava i odseljava se u prekomorje, stariji je iscrpen po svim osnovama. Piće ga ne ulepšva ni pred njim samim… Miroslav neće ni jednoj priči da da kraj. Ostavlja nedoumice – Anja ide dalje.
Da li su joj muškarci osveta ili glad ljubavi?

Dejan i Ljilja

Categories: Beleška
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 16/05/2017

18519505_1414834145263126_1349919347067944430_nDejanZADNJA KORICA, EVA_Layout 1

Selena

Categories: Beleška
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 14/05/2017

Selena

Šta radite u životu sem što ste muž Selene Danilović
Na liniji srca – Linije Selene Danilović – Selenina samostalna izložba slika, KPC, Nova Pazova

Linija nije da je ništa. Linija nije tačka koja je ništa. Nedimenzionalna. Linija ima svoju dimenziju, jednu dimenziju. Linija ima dužinu… dimenzija ide u u u beskraj i kuda hoćeš. U Seleninim prstima ona, linija, više ne izmiče u beskraj. Dobila je volju Seleninu i vođena ševrda po papiru, uz malo akvarela, tu i tamo, tek da nije crna uokvirena belinom prostora. Kako crtež odmiče linija se zatvara u umetničke forme individualnosti ulice Zemuna, kroki gledanja prijatelja i onih koje bi umetnica želela da su joj prijatelji .

Primećujem mladog čoveka, likom na slavenskog Isusa Hrista, kako fotografiše okolo i budnim okom prati Selenu. Pokazuje joj da ugladi kosu dok ona stoji ispred a on iza fotografa. Prilazim mu i pitam ga da me fotografiše uz sliku meni nepoznatog autora. Slika me. Pitam ga šta još radi u životu sem što je Selenin muž. Kaže da je art-direktor NATIONAl GEOGRAPHIC Srbije. Daje mi poslednji, majski broj sa Ajnštajnom na naslovici.

Pita me art-direktor kako mi se dopada izložba. Sve je idealno – samo publika ne valja. Publika je snobovska i bez para. Ista ta publika se kreće i po književnim večerima. Niko ni ne pokušava da kupi knjigu ili, sada, sliku.
Publiku treba menjati.
Lično pozivati one koji mogu da kupe i sliku i knjigu. Neka i jedno i drugo gledaju dok se kreću po svojim kućama i bakću sa trivijalnim poslovima koji novac znače. Kada oni dobiju naviku da dolaze na izložbe i promocije knjiga, i knjiga i slika će dobiti značaj koji im pripada. Slike i knjige moraju da su razbarušene po kućama ljudi, sa ljudima i njihovom decom, a ne uredno, pod konac, složene po galerijama i bibliotekama.
Zemun

Dejan Pavkov, roman, Kraljevi ulice, Sara

Categories: Romani /Novels/
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 08/05/2017

Kraljevi ulice, Sara
Nikola (Adamu): – Znaš da Mefisto ne ide na put (Adam se osmehne) znaš i da ide Adonej, bog Iluminata. Ostaće malo, ovi zanimljivi ljudi, bez svoga Boga (smeje se). (Sari) Treba li ti pomoć kada budeš ulazila u um kraljice Elizabete II, prve u vladi ljudskog roda?
Sara : – Neću joj ulaziti u um, tako sam odlučila, već ću joj u snu izazvati komu, ona će napustiti svoje telo i ja ulazim u njega. Ona odlazi sa Adonejem. Adonej će odneti sa sobom sve svesti umrlih koji se ne mogu reinkarnirati, očistiće plaenet od te gužve negativne enrgije. (Nikoli) Šta ovi rade sa idejama? Razumeju li oni išta?
Nikola : – Nemaju kapacitet da povežu mnošto činjenica. Kompjuter, veštačka inteligencija, ih obeshrabruje kada vide koliko ne mogu a ne mogu dag a ne koriste. Oslanjajući se na njega gube oslonac u sebi a na osloncu u sebi insistiraju. I ne znaju da izađu iz dogme – jedne dogme se reše i upadaju u drugu koju proglašavaju za zakon. A zakon je, toliko neprekidno izmenljiv da zakona nema. Avatari ih koče, smiruju im duhovnu istraživačku napetost. Sve je tako kako kažu a možda i nije tako kako kažu i jeste da nije. Shem enema ali je ima za neki trenutak rešenja. Slučaja nema ali ga ima za isti trenutak. Ključ je da ima i treće rešenje ih kao ljude poništava. Pa došli ste do nivoa da se poništite pa poništite se i uđite u dimenziju višeg nivoa svesti… Da se vratimo oblikovanju stvarnosti. (Adamu) Ja ću da budem sa tobom. I Avelj će biti sa nama. Možemo mnogo brže da se krećemo od tebe i imamo neke moći za koje ti ni ne znaš. (Sari) Ovu ideju sa ljudskim ukrupnjavanjem Evrope i Azije i putnim vezivanjem u jedan kontinent – Evroazija – trebaće u svest ljudi unositi gotovo ručno, pojedinačno.
Sara (Adamu): – Imamo Dejanov časopis (smeje se)… ‘ajde, može i tako kada si ti jedan od saradnika.
Adam (ignoriše veselost Sare):- …

«page 1 of 89

BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 4/April 2013
Brifing 4/April 2013
“Sporazumevanje u bridžu” Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
"Sporazumevanje u bridžu" Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
Kalendar
May 2017
M T W T F S S
« Apr    
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728
293031  
Arhiva

Welcome , today is Sunday, 28/05/2017