Dejan Pavkov, Iz beležaka za ‘Kraljeve ulice’

Tags: No Tags
Comments: 1 Comment
Published on: 09/09/2016

Iz beležaka za „Kraljeve ulice“
Sve mentalno u čoveku, duhovno, je bitno.
Ali, kada imaš neke izrazite sposobnosti ti one druge imaš, ali one su gotovo neprepeznatljive kao vrednosti u tvojoj ličnosti.
Čovek enciklopedijskog pamćenja je do pojave veštačke intiligencije bio ‘persona grata’ /poželjna osoba/. Danas je to ‘persona non grata’ /zamarajuća osoba/.
Naše vreme je vreme potpune zamene ljudskog pamćenja mehaničkim pamćenjem mašina.

Sposobnost zaključivanja je još uvek dominantna igra ličnosti. Naravno, i tu mentalnu igru, čovek polako ustupa ‘mašini’. Tamo gde se zaključivanje radi na osnovu mnogo podataka i gde je potrebna velika brzina zaključivanja mora digitronika.

‘Neko tamo daleko’ govori o tome da se Jevreji, gde god dođu samogetoiraju i ostaju u vezi sa svim svojim grupama, tako getoiranim, u svetu.
Gde god dođu Jevreji se ne asimiliraju već asimiliraju okolinu.

Neko tamo daleko, iz navedenih podataka, zakljkučuje:
Svi su Jevreji, po tvrdnjama Jevreja, od Davida i Solomona te … a šta je sa Bušmanima koje su asimiliralli?

Jevreji tačno evidentiraju one koji su asimilirani i tačno znaju ko je od Davida i Solomona.
Zašto evidencija?
Zato da kada dođe do pogroma Jevreja, a do njega obavezno dolazi, stradaju asimilirani.
Sefardi, Aškenazi, Hazari etc. su Jevreji , i svi su oni na listama za odstrel kada dođe do trenutka realizacije antisemitizma, ali… na tim listama nema onih od Davida i Solomona.
Tako se dolazi do izabranog naroda od 144.000. hiljada ljudi i vladara sveta.

Ako Izrael, kao država, nestane, a nestaće, u njoj neće biti niko od Davida i Solomona.
Izrael je eksperiment manipulacije, tih od Davida i Solomona, čovečanstvom.

Ima li odbrane?
Ima!
Budite direktor banke.

Sve ostalo je umetnost i kultura.

Uživajte u stihovima koje volite da vam kažu.
Uživajte u filozofiji života koja vas tako često obmane. Smejte joj se kada joj obmanu shvatite jer opet će.
Uživajte u sebi, takvim kakvima jeste.

Ako volite da volite, volite … volite večeras jednog a ujutro drugog.
Ako volite da ste voljeni, prepustite se drugome i na kratko, zaboravite ono prvo, i komponujte.

Život je igra radosti i nevinosti.

Za tu igru treba biti slobodan… slobodan i od sebe samog.

Ništa ne morate … posebno ne ono što ste sebi nacrtali da morate.

Ropsto je namenjeno Jevrejima i direktorima banaka.
Pa neka ih, neka ropstvuju…

Dejan Pavkov, Iz bečežnice ‘Meni je žao žena’

Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 09/09/2016

Iz beležnice:
‘ Ono što nisam rekao svojim đacima a trebao sam’ Poturiš im da je rekao vaiz (prorok) persijski i prođe…

Arsen Dedić napiše pesmu: “Tražim ženu koja ne zna šta hoće”. Pa gde to ima, pokojniče?
‘Žena’ u vrtiću zna šta hoće. Žena od 66. godina ubeđeno zna da je bila u pravu u vrtiću. Ona se, naravno, seća
.
Meni je žao žena. I one su ljudska bića.
Čak je i Vedrana Rudan ljudsko biće. Nikako da stignem da joj kažem da ako hoće da se nasmeši treba da digne levu nogu. Ovako ne ide… pričati smešne strane a uozbiljiti se kao Aristotelov sin.

Muškarac zna šta hoće kada vidi ženu kako leluja kao zastava na jarbolima.
Kada mu se skloni ta slika sveta nema pojma šta hoće.
Ujutru bi da ide na mesec a uveče kog će kurca na mesecu…

Kraljevi ulice, III deo, Adam /prof. mr Dejan Pavkov/

Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 27/08/2016

Dejan : – Izvini, za momenat ćuti. Pusti me da mislim. Uz tebe i onako imam problem da mislim. Još mi je zagonetka čija si ti inkarnacija. Pedeset godina života ti je trebalo da počneš da se plašiš sebe. Pa sada trč’ na ove vežbice trč’ na one… pa sinagogo spašavaj.
Ona : – Nemoj tako.
Dejan : – Neću, ljubim ti karakter. ‘Ajd’ mi reci, sećaš li se ičega iz prošlih života?
Ona : – Ničega.
Dejan : – Jebi ga.
Ona : – Jebež ga.
Dejan : – Mora njena da bude zadnja. Sada se lepo skini na golo, idi u krevet i čekaj me dok ja odem časkom u kupatilo. Ti ne ideš u kupatilo …(ne vredi, odjuri ona pre njega).
U krevetu, posle svega što se izdešavalo kada se nađu jedan muškarac i jedna žena sledi dijalog.
Dejan : Volim te.
Ona : – Volim te. Idem da nam pripremi sok. Ovoga puta neka ostane moja zadnja. Samo ovoga puta (saginje se i gricne mu usnu).
Neki manijak na ulici je legao na sirenu i probudio Dejana koji je uz knjigu dremnu na prostranoj fotelji. Čun se ljuljnu ode sanak pusti.

Zaboravljen osvrt mr Milice Čubrilo-Čubrilke “Pučka proza zaboravljena pisca” objavljen u časopisu “Rival” i nekoliko kulturoloških sinapsi.

Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 20/08/2016

Naslovna slika, knjiga  1Zaboravljen osvrt mr Milice Čubrilo-Ivković “Pučka proza zaboravljena pisca”
objavljen u časopisu “Rival” i nekoliko kulturoloških sinapsi.

Bog, ne mogući svagde dospeti, stvorio je matere.
Milan Budisavljević /otac Jovanke Broz/

Milan Budisavljević je imao tu nesreću da među prvim prikazivačima knjige pripovedaka Bijedni ljudi bude, tada vrhovni presuditelj, Jovan Skerlić.
Tekst o Budisavljevićevoj knjizi bio je brutalan i prepun netrpeljivosti zbog ruskih uticaja. Slaba mu je bila uteha što su pre njega od Skerlića „postradali“ i takve književne veličine kao što je Laza Kostić („primer kako se zlo može proći sa nešto talenta a sa mnogo patetike“), i „podražavalac naših alkoholičarskih pesnika“ Vladislav Petković Dis i njegova „poezija duševne bolesti” ili Stanislav Vinaver, kod koga “sve miriše na mistifikaciju” i “kome se glava još puši”.

Buda Budisavljevi ne prolazi tako loše kod naše kritičarke mr Milice Čubrilo iz prostog razloga što Buda kopira tek život Like i to baš onako kako jeste, a ne nekave ruske jadnosti. I Buda piše trezan a ne iz neke pijane bede vlastitosti ‘joj, šta ću, jadan ja, sada’.
Milica piše: “Književna materija Bude Budisavljevića nudi više od onoga što bi se u njoj na prvi pogled moglo jasno razaznati. Većinom su realističke pripovjetke, crtice iz života Krajine. One donose rijetka ljudska iskrišta etičkog i moralnog života poštenog, dobrodušnog seljaka krajišnika. Iako je vrijeme nastajanja njegovih književnih tvorevina sušno za literature , moćže se kazati da je ono što je stvorio temelj pripovijedanaja za nastajanje pripovijetke o selu.
Njegovi zapisi su ogledalo narodnog života određenog našeg kraja u kome su značajke krvna osveta i veleizdajničke parnice.
Kao vrstan poznavalac života malog čovjeka i njegove psihologije, lakim, gotovo pučkim, kazivanjem Budisavljević slika njegovu svakodnevnicu, i kako kaže J. Čelan, on je regionalni lički pisac koji je uspio ‘fotografirati’ život Ličana… Lako je uočiti notu pesimizma , ali ne onog klasičnog , već takvog koji ne vodi u potpunu rezignaciju. U pričama je uočljiva iskrena, srdačna, topla, ljudska sućut piščeva sa krutošću i surovošću života…
Budisavljević je slao proglase za skupljanje narodnih pesama, poslovica, zagonetki, pripovjetki u Hrvatskoj.”
Prvo što vidim, iz ovog teksta i ono par Skerlićevih divnih mozgarija, jeste da postoji nekoliko kategorija srpskih pisaca.
Oni koji se iz Hrvatske dosele u Srbiju i tu među, sasvim drugim Srbima, pišu o ‘svojim’ Srbima i oni koji ostaju u Hrvatskoj i učestvuju u stvaranja hrvatske kulture.
Bosanski Srbi, Hrvati i Bošnjaci stvaraju kulturu unutar posebne bošnjačke kulture.
Posebnost bošnjačke kulture čini janičarstvo, ne turstvo, već janičarstvo, janičarska i inatska vera katolika, pravoslavaca i muslimana.
Njihova vera nije vera u Boga ili Alaha jednoga, ne.
Bosanska vera je prkos i inat životu koji ih lomi i sukobljava iz veka u vek, iz godine u godinu, iz dana u dan.
Ostajući u sevdalinskom bošnjačkom mentalitu bosanski pisci, sva tri ‘naroda’,strukturiraju kulturu koja nadvisuje svaku kulturu u Evropi.
Bošnjak Meša Selimović piše, unutar srpske kulture – sam se tako izjašnjava, veličanstvene reči janičarskog derviševanja i avlijanja. Isto to radi i Ivo Andrić, hrvat po ocu, – sam se tako izjašnjava, unutar srpske kulture sa zidanjem ćuprije preko Drine, i njegovog surovog , a mekog ‘kao duša’, Alije Đerzeleza.
Pobuna naroda Bosne putuje kroz vekove kultura naših prostora ko zna ka sve kakvim razumevanjima i traženjima.
Počelo je sa Kraljevićem Marko i Musom Kesedžijom, oranjem drumova koji nisu za oranje i ubistvom.
“Šta uradi, ubih boljeg i jačeg od sebe”, reče Marko, kad već mučki ubi boljeg. Narod je tako zapisao – narod ne laže, uvek laže na kratko, ali kada govori u budućnost, nikada.

Da li će doveka na ovim našim prostorima gori ubijati boljeg?
Da li ćemo se doveka deliti, sa lakoćom ptičijeg pera, da bi nam drugi, bez okupacije, uzeli sve što imamo… pa i dušu? U identitet smo nesigurni pa kada se za jedan odlučimo onda smo u njemu ‘Sulejman veličanstveni’.
Ratovati, do kog broja naroda, za crteže kota i karata ološa i robijaša koji bi da budu imenom vladari?
Barjaktarima darivat narod, to Bog nije hteo. Nije valjda poludeo? Nije da je Bog poludeo, nije, nego ne stiže do ovde.

Dejan Pavkov, Adam

Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 17/08/2016

Kraljevi ulice, Adam
27. AMALIJA, AKT
Amalija
Kako je, u romanu ‘Kraljevi ulice’ nastala slika “Akt”? To je autoportret akta slikarke.
Treba jedno utuviti u glavu, kada čitate moj roman, da umetnost nije reprodukcija ničega, kada je umetnost, a najmanje imitacija života. Ona je sama svoja stvarnost, živa na dimenzijama vlastite kosmičke posebnosti.
Davno su ljudi, kroz razne zodijačke račune, utvrdili delovanje svega od univerzuma na čovekovo rađanje in a rađanje njegovih ideja.
Ali, postoji i kontra delovanje pa i kontra na kontru.
Postoji i pojedinačan udar ljudskog bića na univerzum. Tresu se zvezde od mojih gluposti, kao i od svih vas, kada vas privuče žena koja nije, po njenoj volji, idiotskoj, kakva bi druga i bila do idiotska, za vas.
Kada čovek sebi čini veliko zlo priroda se vraća. Urlaju vetrovi, divlja okean, oluja iz korena čupa stable zato jer je neko, ko zna gde, ko zna kad, ubio ljudsko biće.
Sada sam vam dao pristup čitanju mene i uvod u nastajanje ‘Akta’. Samo slikanje, po mom romanu, nije imitacija života, baš me briga kako je u životu.
Dakle, slikarka je gola u svom malenom stanu od dve sobice i kuhinjice sa nišom.. Veliko ogledalo položila je da leži, ona legne pred njega, gleda se, pamti se, ustaje, maže po platnu širokim potezima ruke, zatim trči do šporeta na ćumur, meša u velikoj šerpi šljive sa šećerom, kuva pekmez od šljiva. Malo joj pekmez prsne vreo na butinu golu, pokupi ka sa butane prstom, liže prst, leže pred ogledalo, gleda se, pamti se, ustaje, maže platno… i tako dok pekmez nije skuvan. Kada je pekmez skuvan završen je i “Akt”.
Amalija se oblači u nešto lagano, uspravlja ogledalo, uzima telefon i zove Dejana.
Amalija : – Da dođeš da probaš moj pekmezdo je vruć? … Odmah, naravno. … Sve slatko što možeš, trenutno, dobiti od mene se maže na hleb. …’Ajde, dolazi.
Desetak minuta kasnije.
Dejan : – I belu kafu si mi zbućkala… pa ti si divna.
Amalija : – Po celom telu sam divna.
Dejan (bezobrazan, ali slaba korsist) :- Ne verujem ti dok ne vidim. I pipnem da ubedim oči da je tako.
Amalija : – Hodi da vidiš. (Uzima ga za ruku i void pred štafelaj i sliku akta u ulju.). Gledaj, i divi se kako sam divna.
Dejan, (šta će, divi se) : – Hajde mi sada i ti ispovedi svoje ljubavne muke, kao i sve ostale žene koje izdvajam iz žena i koje su mi se ispovedale.i reci mi: Ima li ijedna žena kojoj sam ja ljubavna muka pa da joj prekratim muke?
Amalija : – A šta misliš da to bude Milevica?
Dejan : – Daj mi taj pekmez, leba i kašičicu. Jebem te informisanu.
Amalija : – Uuu, možda ti i ne odolim. (smeje se i ide da ga posluži)..

Očevi i deca

Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 17/08/2016

Srbijom vladaju četnici.
Nikolić predsednik države, četnički je vojvoda, Vučić predsednik vlade je četnički vojvoda, šešelj, opozicija opozicije, četnički je vojvoda.
Svi su vojvode od vojvode Đujića, koji je Dalmatinac i nije mu, u njegovo vreme, bilo kuda već tuda, protiv ustaša i italijanskih fašista.
Tu, u vlasti, su i radikalke,’vojvotkinje’,guvernerka Narodne banke i Predsednica skupštine Srbije.
Da li je to dobro?
Tako je narod hteo. Ergo (dakle): dobro je.
Neka vladaju – da vidimo kuda idu četničke namere 21, veka. Oni su poreklom iz Đujićevog četništva, četništva gotovo vrhunskog dobra.
Nadam se da će napustiti audiovizuelni mizanscen iz dana srbijansko-crnogorskog sejanja straha i preći u scenografiju dana stvaranja novog svetskog poretka i nas sa njima u njemu.

Šta trebamo da radimo mi ostali, potomci partizana ili potomci nikoga iz ‘41.?
Da radimo, gledamo, slušamo i ćutimo – eto šta treba da radimo.
Da, da ćutimo.
Ćutanje je veliki intelektualni čin mudraca kao i onih koji nemaju šta da kažu.
Svejedno je u kojoj smo grupi.
Ćutanje je uvod u meditiranje, vrata otškrinuta u unutrašnji svet svoga id-a (ono).
I Buda i Isus su imali svoje pustinjske godine, godine ćutanja.

Danas se Srbija sistematski priprema, kao etnička bomba za dešavanja budućeg, četvrtog svetskog rata /treći je u toku/.
Ogrezli smo u laži jer nas je strah jedno od rugog.
Sami nemamo razloga za taj strah (da li baš nemamo).
Strah nam je ušao u vene iz vena očeva, dedova i dalje.
Poreklo se prikriva.
Istorijska je istina, i činjenice istorije govore, da se zna u sadašnjosti budućnosti, da će, kada se stvori rizični društveni kontekst, poreklo buknuti kao jedina istina životne orjentacije, jedini credo (verujem).

Kako u Africi, Kini, kako bilo gde, tako i na Balkanu.

Moralan čovek je ne onaj koji pošteno živi jer se boji Božjih ili ljudskih zakona, Boga ili ljudi. Moralan čovek se boji samo sebe, moralnom zakonu u sebi se pokorava, koji nije kanon za sva vremena i svaku priliku, koji se sa merom pali i gasi u pogledu na problem svakodnevnog života koga izgrađuje i koji ga izgrađuje.
Sam je sebi prvostepeni i poslednjestepeni sud i sudija.
Kontinuitet u napredovanju u slobodi je vezan za vlastita oca.
Nije cilj biti najbolji među ljudima, to neka bude kako bude, cilj je biti moralniji i pošteniji od svoga vlastita oca.

Muško dete oca je njegov prvi princip vlastite istorije.
Žensko dete je blagodet porodice njenog budućeg muža ili njihova katastrofa.Dejan

Istorija jedne ostavinske rasprave

Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 22/07/2016

Istorija jedne ostavinske rasprave
Psihijatar, danas u svetu, mora da shvati da su pojedinačne ljudske sudbine kojima se bavi i ljudi koji mu dolaze po pomoć u problemima simptomatičnim za bolest koja nije njihova, već su oni posledica.

Građanski rat, Turska na primer, desi se kada se unutar jednog kolktiviteta oformiri manja količina kolektivne svesti koja umisli da može da učini skokovitu promenu pravca drištvenog razvoja, a manje više u pitanju je ideja stvaranja novog privilegovanog društvenog sloja i sebe unutar njega.

U većini država sveta tenzije se održavaju u nekom odnosu ravnoteže. Latentno su permanentno tu. One se ne aktiviraju sem kada se stvore koliko toliko uslovi za njihovo ispoljenje, i relativnu sigurnost u pozitivno razrešenje. Dok se ne stvore ti uslovi oni se eksplicitno javljaju u neurozama, pa i psihozama, ličnosti pojedinaca i u porodici kao prvoj ćeliji kolektivne svesti.

Nasilništvo u porodici je toliko uobičajena pojava da se sukob objašnjava isključivo na izlizanim ličnim odnosima supružnika, bez pokušaja traženja korena u kontekstu opšte tragedije kolektivne svesti.
Unutar kolektiviteta razlika između privilegovanioh i mizernih je sve veća. Privilegovani su u sve manjem broju i zaštićeni sve većim brojem birokrata bezličnog administriranja privilegija.
I jedni i drugi učvršćeni su, i relativno stabilizovani, aparaturom države.

Građani su pred zakonom jednaki, ali praksu jednakosti čini smešnom bezazlena činjenica nemanja novca. Nemanje novca prvo se distribuira u odnosima unutar porodice. Sva moguća izjedanja počinju tu. Potiskuju se eksteritorijalni utisci u unutar ličnosti, lome ličnosti. Slomljene ličnosti se razvode u blažoj formi očaja a u težoj neko nekog ubija. I u jednom i u drugom slučaju iz teškog izlaza ušlo se u bezizlaz.

Naš junak, Mladić, posebnim razlogom izabran iz prezrenih rođen je pre 105 godina. Ocu mu Aleksandru, šnajderu, njegova mama je druga žena. Prvu je oterao svojim alkoholizmom iz kuće. Druga žena, Mladićeva mama, pre udaje, je bila’baba’devojka. Kada je Mladiću bilo 12.godina majka mu nije izdržala šnajderski alkoholizam,beži i ona, kao i prva, od majstorove kuće roditeljima, na selo. Šnajder ostaje u Beogradu, ima dobar posao, radi uniforme za kraljeve oficire, dobar posao i kuću na Dedinju, i težak život po skupim kafanama. Mladić iz teškog težačkog sela i još težih maminih roditelja, bega za Sombor. Spava gde stigne, fizikališe za hranu, voli plivanje na kanalu, dobija nadimak ‘patak’. Voli i vežbe na gimnastičkim spravama u Sokolskom domu. Postaje znan, kao vredan i sam u siromaštvu.
Sa asedamnaest godina, i sa prijateljem jednog somborskog bogataša, Lazom Vukičevićem, ruši spomenik nekom važnom Madžaru. Lazin tata platio je srušeni spomenik a Mladića, koji nije imao da plati, stražarno sprovode u vojsku.
Sa dvadeset godina ponovo je u Somboru.
Dve godine kasnije, lokalni sin bogataša, Sava Petrović, ga uzima za šofera, vozača svoga mercedesa i slugu. Njih dvojica kreću kod Savinog oca Nikole, u Staru Pazovu.
Mladić, uz pomoć Save i platom koju je imao, kupuje plac. Sava je kockar, i kabadahija, koji, na radost tatinu, ženi raspuštenu ženu sa kćerkom, razlog : da tata ne bi imao unuke.
Mladić zida jednu sobu u koju dovodi lepu Švabicu iz Sombora. Otac joj zanatlija, imućan, radi lica od cipela, herikter, Kroji cipele po cipelarskom žurbalu za Dunđerske, Konjovića i druge od para i ugleda. Herikter je protivan udaji svoje kćerke, ali da ne bi pobegla on se slaže. Daje veliki miraz kćerki i ona sa mužem zida još jednu sobu, kuhinju, štalu, kokošinjce i svinjce i tako te gluposti koje nisu ni za njega a pogotovo ne za nju kojoj je tata, svojevremeno, davao čitavo bogatstvo za časove klavira.
Bunar je napravljen, između svega ostalog, u dvorištu a skupoceni escajg, iz miraza, po ormanima.
Ona, mlada i lepa, Mladićeva žena, konobariše u kafani gazde svoga muža. Pet godina nisu imali dece. Dugo i strašno za podneti. “Šta nam radi, dragi Bog”, misli ona. To je zato što se nisam vemčala u svojoj crkvi već u njegovoj.
Onda ipak, uz božji oprost njenog greha, dođe sin.

Sin je rođen je u prvoj sobi, država Kraljevina Jugoslavija.
Onda dođe i drugi sin i on je rođen u prvoj sobi. U državi NDH.
Onda na sreću majke, dođe i kćerka – rođena u prednjoj sobi, država FNRJ.

Dok je bilo rata Mladića su Nemci tri puta vodili na streljane. Bio je viđan gde ne treba, a radio u automehaničarskoj radionici ‘Kod Čatlje’ Centra pokreta otpora u Staroj Pazovi.

Došlo ‘oslobođenje’, gazdu Savu koji je pokrivao celu ekipu otpora, batinama, kao trulog bogataša, ubiše komunisti.
Mladić zbog toga nije hteo u komuniste.
Crkve svoje se odrekao jer pop nije hteo jednog siromaha, dobrog čoveka, da sahrani jer nije imao ko da plati.
Mladić ga je sa prijateljima sahranio i, kako su znali i umeli, izalelujisali očenaš.

Još u vreme NDH Mladić dozida dve sobe – prekoputa prve sobe. I kupatilo, iz miraza u obliku kade sa bojlerom na loženje na drva.

To je uradio baš kako treba jer mu komunisti, odmah po oslobođenju, privremeno oduzeše te sobe jer je nedostatak prostora za stanovanje u novoj državi a on ima višak prostora. On i žena u jednu sobu, a deca mogu u drugu, ako neće svi zajedno. Volja im kako hoće.

Stasao stariji za vojsku, pa za ženidbu i evo ga jednoga dana pred ocem
Sin : – Ja bih da ženim tu i tu, udovicu sa dvoje dece.
Mladić : – Da li si ti normalan? Najstariji si, sve ovo treba da je tvoje sa tvojom, ne tuđom, decom na našem ..Ovom mlađem i sestri, daćemo diplome pa neka idu svojim putem.

Ode straiji sin svojim putem a da nije ni jednu sobu dozidao. Mladić sa njim više ne progovori kako valja.

Mlađi sin stasao, završio fakultet, odslužio vojsku, oženio se, dva sina i uselio u prednju sobu.
I eto i njega, jednog dana, za vraga,da kazuje Mladiću.
Sin : – Ja bih da se razvedem i oženim drugom.
Mladić : – Da li si ti normalan? Nijednu sobu nisi dozidao.

Sin mlađi se razveo, otišao i izrodio dve kćerke vratio se kući … žena druga ga ostavila … nije dozidao isčekivanu sobu.

Kćerka skoro, nije baš, ali skoro, stasala.
“Ja bih da se udam”,kaže..
Mladić : Šta bi ti? Prvo škole moraš završiti. Usred škole bi ona da se udaje… e svašta… sve je ova matora kriva…Tvom ‘mužu’ ću polomiti obe noge, samo mi reci koji je, a onda ću da ga načisto ubijem. Ženo, vodi ovu tvoju u sobu sa prozorom što ne može da se otvara i zaključaj je i daj mi ključ.
Ti si kriva što ti kćer nema pameti, ti i niko drugi.

Stariji sin othranio tuđu decu svoje nije htao da ima. Ne bi izdražao … previše bi ih bilo.

Unuci, od mlađeg sina Mladićevi se oženiše i irodiše tri kćerke. Mlađi jednu pa se razveo, pa odleteo izvan Evrope.
Stariji unuk na Mladićevog oca po naravi – voli da zaliva sve što se danas desi.
Ni jedan nije dozidao ni jednu sobu, ni zalivač ni pobegač

Mama unucima umrla – čekaju ostavinsku raspravu.

Kosmička pravda je da ovakve porodice nestanu. Ne mogu da nestanu načisto već, kako biblija kazuje, preko ženskih potomaka.
Nema: Adam rodi Sita, a Sit rodi Enosa, a Enos rodi Kajinana, a Kainan rodi Maleleila, a Maleleil rodi Jareda, a Jared… kćerke se ne računaju i ne spominju po imenima.

Kosmička pravda ove porodice je da je više nema.

I nema više Mandića, kako zapisa veliki Igor Mandić kada mu je jedina kćerka skočila kroz prozor i preminula ne ostavivši iza sebe nikoga do muža od leda Švajcarskog.

«page 1 of 76

BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 4/April 2013
Brifing 4/April 2013
“Sporazumevanje u bridžu” Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
"Sporazumevanje u bridžu" Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
Kalendar
September 2016
M T W T F S S
« Aug    
 1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930  
Arhiva

Welcome , today is Sunday, 25/09/2016