Zaboravljen osvrt mr Milice Čubrilo-Čubrilke “Pučka proza zaboravljena pisca” objavljen u časopisu “Rival” i nekoliko kulturoloških sinapsi.

Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 20/08/2016

Naslovna slika, knjiga  1Zaboravljen osvrt mr Milice Čubrilo-Ivković “Pučka proza zaboravljena pisca”
objavljen u časopisu “Rival” i nekoliko kulturoloških sinapsi.

Bog, ne mogući svagde dospeti, stvorio je matere.
Milan Budisavljević /otac Jovanke Broz/

Milan Budisavljević je imao tu nesreću da među prvim prikazivačima knjige pripovedaka Bijedni ljudi bude, tada vrhovni presuditelj, Jovan Skerlić.
Tekst o Budisavljevićevoj knjizi bio je brutalan i prepun netrpeljivosti zbog ruskih uticaja. Slaba mu je bila uteha što su pre njega od Skerlića „postradali“ i takve književne veličine kao što je Laza Kostić („primer kako se zlo može proći sa nešto talenta a sa mnogo patetike“), i „podražavalac naših alkoholičarskih pesnika“ Vladislav Petković Dis i njegova „poezija duševne bolesti” ili Stanislav Vinaver, kod koga “sve miriše na mistifikaciju” i “kome se glava još puši”.

Buda Budisavljevi ne prolazi tako loše kod naše kritičarke mr Milice Čubrilo iz prostog razloga što Buda kopira tek život Like i to baš onako kako jeste, a ne nekave ruske jadnosti. I Buda piše trezan a ne iz neke pijane bede vlastitosti ‘joj, šta ću, jadan ja, sada’.
Milica piše: “Književna materija Bude Budisavljevića nudi više od onoga što bi se u njoj na prvi pogled moglo jasno razaznati. Većinom su realističke pripovjetke, crtice iz života Krajine. One donose rijetka ljudska iskrišta etičkog i moralnog života poštenog, dobrodušnog seljaka krajišnika. Iako je vrijeme nastajanja njegovih književnih tvorevina sušno za literature , moćže se kazati da je ono što je stvorio temelj pripovijedanaja za nastajanje pripovijetke o selu.
Njegovi zapisi su ogledalo narodnog života određenog našeg kraja u kome su značajke krvna osveta i veleizdajničke parnice.
Kao vrstan poznavalac života malog čovjeka i njegove psihologije, lakim, gotovo pučkim, kazivanjem Budisavljević slika njegovu svakodnevnicu, i kako kaže J. Čelan, on je regionalni lički pisac koji je uspio ‘fotografirati’ život Ličana… Lako je uočiti notu pesimizma , ali ne onog klasičnog , već takvog koji ne vodi u potpunu rezignaciju. U pričama je uočljiva iskrena, srdačna, topla, ljudska sućut piščeva sa krutošću i surovošću života…
Budisavljević je slao proglase za skupljanje narodnih pesama, poslovica, zagonetki, pripovjetki u Hrvatskoj.”
Prvo što vidim, iz ovog teksta i ono par Skerlićevih divnih mozgarija, jeste da postoji nekoliko kategorija srpskih pisaca.
Oni koji se iz Hrvatske dosele u Srbiju i tu među, sasvim drugim Srbima, pišu o ‘svojim’ Srbima i oni koji ostaju u Hrvatskoj i učestvuju u stvaranja hrvatske kulture.
Bosanski Srbi, Hrvati i Bošnjaci stvaraju kulturu unutar posebne bošnjačke kulture.
Posebnost bošnjačke kulture čini janičarstvo, ne turstvo, već janičarstvo, janičarska i inatska vera katolika, pravoslavaca i muslimana.
Njihova vera nije vera u Boga ili Alaha jednoga, ne.
Bosanska vera je prkos i inat životu koji ih lomi i sukobljava iz veka u vek, iz godine u godinu, iz dana u dan.
Ostajući u sevdalinskom bošnjačkom mentalitu bosanski pisci, sva tri ‘naroda’,strukturiraju kulturu koja nadvisuje svaku kulturu u Evropi.
Bošnjak Meša Selimović piše, unutar srpske kulture – sam se tako izjašnjava, veličanstvene reči janičarskog derviševanja i avlijanja. Isto to radi i Ivo Andrić, hrvat po ocu, – sam se tako izjašnjava, unutar srpske kulture sa zidanjem ćuprije preko Drine, i njegovog surovog , a mekog ‘kao duša’, Alije Đerzeleza.
Pobuna naroda Bosne putuje kroz vekove kultura naših prostora ko zna ka sve kakvim razumevanjima i traženjima.
Počelo je sa Kraljevićem Marko i Musom Kesedžijom, oranjem drumova koji nisu za oranje i ubistvom.
“Šta uradi, ubih boljeg i jačeg od sebe”, reče Marko, kad već mučki ubi boljeg. Narod je tako zapisao – narod ne laže, uvek laže na kratko, ali kada govori u budućnost, nikada.

Da li će doveka na ovim našim prostorima gori ubijati boljeg?
Da li ćemo se doveka deliti, sa lakoćom ptičijeg pera, da bi nam drugi, bez okupacije, uzeli sve što imamo… pa i dušu? U identitet smo nesigurni pa kada se za jedan odlučimo onda smo u njemu ‘Sulejman veličanstveni’.
Ratovati, do kog broja naroda, za crteže kota i karata ološa i robijaša koji bi da budu imenom vladari?
Barjaktarima darivat narod, to Bog nije hteo. Nije valjda poludeo? Nije da je Bog poludeo, nije, nego ne stiže do ovde.

Dejan Pavkov, Adam

Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 17/08/2016

Kraljevi ulice, Adam
27. AMALIJA, AKT
Amalija
Kako je, u romanu ‘Kraljevi ulice’ nastala slika “Akt”? To je autoportret akta slikarke.
Treba jedno utuviti u glavu, kada čitate moj roman, da umetnost nije reprodukcija ničega, kada je umetnost, a najmanje imitacija života. Ona je sama svoja stvarnost, živa na dimenzijama vlastite kosmičke posebnosti.
Davno su ljudi, kroz razne zodijačke račune, utvrdili delovanje svega od univerzuma na čovekovo rađanje in a rađanje njegovih ideja.
Ali, postoji i kontra delovanje pa i kontra na kontru.
Postoji i pojedinačan udar ljudskog bića na univerzum. Tresu se zvezde od mojih gluposti, kao i od svih vas, kada vas privuče žena koja nije, po njenoj volji, idiotskoj, kakva bi druga i bila do idiotska, za vas.
Kada čovek sebi čini veliko zlo priroda se vraća. Urlaju vetrovi, divlja okean, oluja iz korena čupa stable zato jer je neko, ko zna gde, ko zna kad, ubio ljudsko biće.
Sada sam vam dao pristup čitanju mene i uvod u nastajanje ‘Akta’. Samo slikanje, po mom romanu, nije imitacija života, baš me briga kako je u životu.
Dakle, slikarka je gola u svom malenom stanu od dve sobice i kuhinjice sa nišom.. Veliko ogledalo položila je da leži, ona legne pred njega, gleda se, pamti se, ustaje, maže po platnu širokim potezima ruke, zatim trči do šporeta na ćumur, meša u velikoj šerpi šljive sa šećerom, kuva pekmez od šljiva. Malo joj pekmez prsne vreo na butinu golu, pokupi ka sa butane prstom, liže prst, leže pred ogledalo, gleda se, pamti se, ustaje, maže platno… i tako dok pekmez nije skuvan. Kada je pekmez skuvan završen je i “Akt”.
Amalija se oblači u nešto lagano, uspravlja ogledalo, uzima telefon i zove Dejana.
Amalija : – Da dođeš da probaš moj pekmezdo je vruć? … Odmah, naravno. … Sve slatko što možeš, trenutno, dobiti od mene se maže na hleb. …’Ajde, dolazi.
Desetak minuta kasnije.
Dejan : – I belu kafu si mi zbućkala… pa ti si divna.
Amalija : – Po celom telu sam divna.
Dejan (bezobrazan, ali slaba korsist) :- Ne verujem ti dok ne vidim. I pipnem da ubedim oči da je tako.
Amalija : – Hodi da vidiš. (Uzima ga za ruku i void pred štafelaj i sliku akta u ulju.). Gledaj, i divi se kako sam divna.
Dejan, (šta će, divi se) : – Hajde mi sada i ti ispovedi svoje ljubavne muke, kao i sve ostale žene koje izdvajam iz žena i koje su mi se ispovedale.i reci mi: Ima li ijedna žena kojoj sam ja ljubavna muka pa da joj prekratim muke?
Amalija : – A šta misliš da to bude Milevica?
Dejan : – Daj mi taj pekmez, leba i kašičicu. Jebem te informisanu.
Amalija : – Uuu, možda ti i ne odolim. (smeje se i ide da ga posluži)..

Očevi i deca

Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 17/08/2016

Srbijom vladaju četnici.
Nikolić predsednik države, četnički je vojvoda, Vučić predsednik vlade je četnički vojvoda, šešelj, opozicija opozicije, četnički je vojvoda.
Svi su vojvode od vojvode Đujića, koji je Dalmatinac i nije mu, u njegovo vreme, bilo kuda već tuda, protiv ustaša i italijanskih fašista.
Tu, u vlasti, su i radikalke,’vojvotkinje’,guvernerka Narodne banke i Predsednica skupštine Srbije.
Da li je to dobro?
Tako je narod hteo. Ergo (dakle): dobro je.
Neka vladaju – da vidimo kuda idu četničke namere 21, veka. Oni su poreklom iz Đujićevog četništva, četništva gotovo vrhunskog dobra.
Nadam se da će napustiti audiovizuelni mizanscen iz dana srbijansko-crnogorskog sejanja straha i preći u scenografiju dana stvaranja novog svetskog poretka i nas sa njima u njemu.

Šta trebamo da radimo mi ostali, potomci partizana ili potomci nikoga iz ‘41.?
Da radimo, gledamo, slušamo i ćutimo – eto šta treba da radimo.
Da, da ćutimo.
Ćutanje je veliki intelektualni čin mudraca kao i onih koji nemaju šta da kažu.
Svejedno je u kojoj smo grupi.
Ćutanje je uvod u meditiranje, vrata otškrinuta u unutrašnji svet svoga id-a (ono).
I Buda i Isus su imali svoje pustinjske godine, godine ćutanja.

Danas se Srbija sistematski priprema, kao etnička bomba za dešavanja budućeg, četvrtog svetskog rata /treći je u toku/.
Ogrezli smo u laži jer nas je strah jedno od rugog.
Sami nemamo razloga za taj strah (da li baš nemamo).
Strah nam je ušao u vene iz vena očeva, dedova i dalje.
Poreklo se prikriva.
Istorijska je istina, i činjenice istorije govore, da se zna u sadašnjosti budućnosti, da će, kada se stvori rizični društveni kontekst, poreklo buknuti kao jedina istina životne orjentacije, jedini credo (verujem).

Kako u Africi, Kini, kako bilo gde, tako i na Balkanu.

Moralan čovek je ne onaj koji pošteno živi jer se boji Božjih ili ljudskih zakona, Boga ili ljudi. Moralan čovek se boji samo sebe, moralnom zakonu u sebi se pokorava, koji nije kanon za sva vremena i svaku priliku, koji se sa merom pali i gasi u pogledu na problem svakodnevnog života koga izgrađuje i koji ga izgrađuje.
Sam je sebi prvostepeni i poslednjestepeni sud i sudija.
Kontinuitet u napredovanju u slobodi je vezan za vlastita oca.
Nije cilj biti najbolji među ljudima, to neka bude kako bude, cilj je biti moralniji i pošteniji od svoga vlastita oca.

Muško dete oca je njegov prvi princip vlastite istorije.
Žensko dete je blagodet porodice njenog budućeg muža ili njihova katastrofa.Dejan

Istorija jedne ostavinske rasprave

Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 22/07/2016

Istorija jedne ostavinske rasprave
Psihijatar, danas u svetu, mora da shvati da su pojedinačne ljudske sudbine kojima se bavi i ljudi koji mu dolaze po pomoć u problemima simptomatičnim za bolest koja nije njihova, već su oni posledica.

Građanski rat, Turska na primer, desi se kada se unutar jednog kolktiviteta oformiri manja količina kolektivne svesti koja umisli da može da učini skokovitu promenu pravca drištvenog razvoja, a manje više u pitanju je ideja stvaranja novog privilegovanog društvenog sloja i sebe unutar njega.

U većini država sveta tenzije se održavaju u nekom odnosu ravnoteže. Latentno su permanentno tu. One se ne aktiviraju sem kada se stvore koliko toliko uslovi za njihovo ispoljenje, i relativnu sigurnost u pozitivno razrešenje. Dok se ne stvore ti uslovi oni se eksplicitno javljaju u neurozama, pa i psihozama, ličnosti pojedinaca i u porodici kao prvoj ćeliji kolektivne svesti.

Nasilništvo u porodici je toliko uobičajena pojava da se sukob objašnjava isključivo na izlizanim ličnim odnosima supružnika, bez pokušaja traženja korena u kontekstu opšte tragedije kolektivne svesti.
Unutar kolektiviteta razlika između privilegovanioh i mizernih je sve veća. Privilegovani su u sve manjem broju i zaštićeni sve većim brojem birokrata bezličnog administriranja privilegija.
I jedni i drugi učvršćeni su, i relativno stabilizovani, aparaturom države.

Građani su pred zakonom jednaki, ali praksu jednakosti čini smešnom bezazlena činjenica nemanja novca. Nemanje novca prvo se distribuira u odnosima unutar porodice. Sva moguća izjedanja počinju tu. Potiskuju se eksteritorijalni utisci u unutar ličnosti, lome ličnosti. Slomljene ličnosti se razvode u blažoj formi očaja a u težoj neko nekog ubija. I u jednom i u drugom slučaju iz teškog izlaza ušlo se u bezizlaz.

Naš junak, Mladić, posebnim razlogom izabran iz prezrenih rođen je pre 105 godina. Ocu mu Aleksandru, šnajderu, njegova mama je druga žena. Prvu je oterao svojim alkoholizmom iz kuće. Druga žena, Mladićeva mama, pre udaje, je bila’baba’devojka. Kada je Mladiću bilo 12.godina majka mu nije izdržala šnajderski alkoholizam,beži i ona, kao i prva, od majstorove kuće roditeljima, na selo. Šnajder ostaje u Beogradu, ima dobar posao, radi uniforme za kraljeve oficire, dobar posao i kuću na Dedinju, i težak život po skupim kafanama. Mladić iz teškog težačkog sela i još težih maminih roditelja, bega za Sombor. Spava gde stigne, fizikališe za hranu, voli plivanje na kanalu, dobija nadimak ‘patak’. Voli i vežbe na gimnastičkim spravama u Sokolskom domu. Postaje znan, kao vredan i sam u siromaštvu.
Sa asedamnaest godina, i sa prijateljem jednog somborskog bogataša, Lazom Vukičevićem, ruši spomenik nekom važnom Madžaru. Lazin tata platio je srušeni spomenik a Mladića, koji nije imao da plati, stražarno sprovode u vojsku.
Sa dvadeset godina ponovo je u Somboru.
Dve godine kasnije, lokalni sin bogataša, Sava Petrović, ga uzima za šofera, vozača svoga mercedesa i slugu. Njih dvojica kreću kod Savinog oca Nikole, u Staru Pazovu.
Mladić, uz pomoć Save i platom koju je imao, kupuje plac. Sava je kockar, i kabadahija, koji, na radost tatinu, ženi raspuštenu ženu sa kćerkom, razlog : da tata ne bi imao unuke.
Mladić zida jednu sobu u koju dovodi lepu Švabicu iz Sombora. Otac joj zanatlija, imućan, radi lica od cipela, herikter, Kroji cipele po cipelarskom žurbalu za Dunđerske, Konjovića i druge od para i ugleda. Herikter je protivan udaji svoje kćerke, ali da ne bi pobegla on se slaže. Daje veliki miraz kćerki i ona sa mužem zida još jednu sobu, kuhinju, štalu, kokošinjce i svinjce i tako te gluposti koje nisu ni za njega a pogotovo ne za nju kojoj je tata, svojevremeno, davao čitavo bogatstvo za časove klavira.
Bunar je napravljen, između svega ostalog, u dvorištu a skupoceni escajg, iz miraza, po ormanima.
Ona, mlada i lepa, Mladićeva žena, konobariše u kafani gazde svoga muža. Pet godina nisu imali dece. Dugo i strašno za podneti. “Šta nam radi, dragi Bog”, misli ona. To je zato što se nisam vemčala u svojoj crkvi već u njegovoj.
Onda ipak, uz božji oprost njenog greha, dođe sin.

Sin je rođen je u prvoj sobi, država Kraljevina Jugoslavija.
Onda dođe i drugi sin i on je rođen u prvoj sobi. U državi NDH.
Onda na sreću majke, dođe i kćerka – rođena u prednjoj sobi, država FNRJ.

Dok je bilo rata Mladića su Nemci tri puta vodili na streljane. Bio je viđan gde ne treba, a radio u automehaničarskoj radionici ‘Kod Čatlje’ Centra pokreta otpora u Staroj Pazovi.

Došlo ‘oslobođenje’, gazdu Savu koji je pokrivao celu ekipu otpora, batinama, kao trulog bogataša, ubiše komunisti.
Mladić zbog toga nije hteo u komuniste.
Crkve svoje se odrekao jer pop nije hteo jednog siromaha, dobrog čoveka, da sahrani jer nije imao ko da plati.
Mladić ga je sa prijateljima sahranio i, kako su znali i umeli, izalelujisali očenaš.

Još u vreme NDH Mladić dozida dve sobe – prekoputa prve sobe. I kupatilo, iz miraza u obliku kade sa bojlerom na loženje na drva.

To je uradio baš kako treba jer mu komunisti, odmah po oslobođenju, privremeno oduzeše te sobe jer je nedostatak prostora za stanovanje u novoj državi a on ima višak prostora. On i žena u jednu sobu, a deca mogu u drugu, ako neće svi zajedno. Volja im kako hoće.

Stasao stariji za vojsku, pa za ženidbu i evo ga jednoga dana pred ocem
Sin : – Ja bih da ženim tu i tu, udovicu sa dvoje dece.
Mladić : – Da li si ti normalan? Najstariji si, sve ovo treba da je tvoje sa tvojom, ne tuđom, decom na našem ..Ovom mlađem i sestri, daćemo diplome pa neka idu svojim putem.

Ode straiji sin svojim putem a da nije ni jednu sobu dozidao. Mladić sa njim više ne progovori kako valja.

Mlađi sin stasao, završio fakultet, odslužio vojsku, oženio se, dva sina i uselio u prednju sobu.
I eto i njega, jednog dana, za vraga,da kazuje Mladiću.
Sin : – Ja bih da se razvedem i oženim drugom.
Mladić : – Da li si ti normalan? Nijednu sobu nisi dozidao.

Sin mlađi se razveo, otišao i izrodio dve kćerke vratio se kući … žena druga ga ostavila … nije dozidao isčekivanu sobu.

Kćerka skoro, nije baš, ali skoro, stasala.
“Ja bih da se udam”,kaže..
Mladić : Šta bi ti? Prvo škole moraš završiti. Usred škole bi ona da se udaje… e svašta… sve je ova matora kriva…Tvom ‘mužu’ ću polomiti obe noge, samo mi reci koji je, a onda ću da ga načisto ubijem. Ženo, vodi ovu tvoju u sobu sa prozorom što ne može da se otvara i zaključaj je i daj mi ključ.
Ti si kriva što ti kćer nema pameti, ti i niko drugi.

Stariji sin othranio tuđu decu svoje nije htao da ima. Ne bi izdražao … previše bi ih bilo.

Unuci, od mlađeg sina Mladićevi se oženiše i irodiše tri kćerke. Mlađi jednu pa se razveo, pa odleteo izvan Evrope.
Stariji unuk na Mladićevog oca po naravi – voli da zaliva sve što se danas desi.
Ni jedan nije dozidao ni jednu sobu, ni zalivač ni pobegač

Mama unucima umrla – čekaju ostavinsku raspravu.

Kosmička pravda je da ovakve porodice nestanu. Ne mogu da nestanu načisto već, kako biblija kazuje, preko ženskih potomaka.
Nema: Adam rodi Sita, a Sit rodi Enosa, a Enos rodi Kajinana, a Kainan rodi Maleleila, a Maleleil rodi Jareda, a Jared… kćerke se ne računaju i ne spominju po imenima.

Kosmička pravda ove porodice je da je više nema.

I nema više Mandića, kako zapisa veliki Igor Mandić kada mu je jedina kćerka skočila kroz prozor i preminula ne ostavivši iza sebe nikoga do muža od leda Švajcarskog.

Čitanje romana i pripovedaka

Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 21/07/2016

Melita OsČitanje romana i pripovedaka.
U romanima i dijalozima romana ne vodite računa o likovima. Vi, čitalac, ste glavni junak romana. Šta vas briga šta pisac misli i šta je hteo da kaže jer… hteo je da kažem upravo ono što mislite da je rekao.
Da biste znali šta je on hteo da kaže morate o piscu znati tačno onoliko koliko on zna o sebi. Čak i više … treba znati okolnosti njegobvih strahova, potiskivanja, njegovo nesvesno
To je nemoguće pa onda se ni ne trudite da saznate šta je hteo da kaže. Gubljenje je vremena to. Ne čudite se ako pročitate roman dvadeset godina kasnije od prvog čitanja ako to sada nešto drugo kaže. Niste vi isti, da biste iste reči, mogli shvatiti isto.
Nekako čitajte roman i pripovetke onako kako čitate poeziju. Ne baš tako, ali osetićete razliku i sami ako ste od volje da mislite i iz uglova o kojima niste ni sanjali da postoje.
.
“Zujanje” je roman o usamljenosti u braku, Maja je tu nosilac ideje, eno je još uvek profesoriše po školi i trudi se da ne živi sa onima sa kojima živi, da se ne druži sa onima sa kojima se druži i dalje živi uživo a ne virtuelno, Fb-ovski, niti romaneskno.
“Eva” je roman o iskušenjima na osnovama zbunjenosti razlikovanja dobra i zla.
Ne može ona da prekine sopstvenu luzersku seriju, ona je klasik luzer. Neki ksmet /sudbina/ je neodoljivo vuče putevima gde nema ništa do promašaja. Gubi čim krene u svoju bitku. Šta uopšte znači pobediti, pita se ona. Možda je pobeda kada ne izgubim mnogo?
Bezmužna Ljubicina situacija je komplikovana i za finansijski zbrinute žene. U ‘ljudskom’ okolišu mora da ostane čista a vatra tela je vuče, kao večna vatra bi da plamti.
Čim se malo ulica zamrači zavijanje, dva prsta ispod pupka, počinje da joj se glasa. . Ona ućutka tu mučninu tako što se javlja na oglase : ‘Usamljen muškarac, oženjen, hteo bi vezu bez obaveza.’
Sačeka na ćošku vozača ‘bez obaveza’ i auto, par sati kasnije ostavlja je vozač ‘bez obaveza’ na istom ćošku. I tako dok se ne upeca lažni ‘bez obaveza’, ali sa ‘kvrcom’ u glavi.
Čitate i uključite svoje navike mišljenja u događaj kako bi vi iz svoje muke, od neke, možda, druge vrste briga, mislili sa manje rizika. Bezbedan strah oslobađa hrabrost. Šta vas briga za Ljubicu. Eno je u sumrak i dalje šeta sama a na nekom ćošku će uskočiti u auto oženjenom, ‘bez obaveza’. Roman nije o njoj ni o piscu, već o vama.

Nisam vas uverio. Nisam ni sebe. Idemo dalje da se bavimo Gordijevim čvorom. Tražimo mač Aleksandra Makedonskog da ga presečemo kao što ga je i on, prema legendi, presekao. Neki čvorovi se odreše, zavisi od položaja ruku možete da izađete iz njega ili da uđete u drugi čvor.

Sin nikada neće oprostiti svojoj majci što zadovoljava seksulne potrebe njegovog oca a njegove neće. Ceo život će zatim da se lukavo odredi prema majci kroz zaborav. Kultura i civilizacija muškarcu je struktuirala komplekse mnogih nivoa i kvaliteta.
Kćerka ima da zahvali svome ocu svoju seksualnost. Ona je upravo njime probuđena. Ali njena siksualnost nije surova kao bratovljeva. Ona se lakše nosi i izlazi zdravija. On nikada ne izlazi. Činjenica ja da sestra uravnotežuje brata. Od sto silovatelja 90% nisu imali sestru. Silovatelj ne siluje onog koga siluje /ženu, mrtvaca, životinju/ on okasnelo siluje svoju majku kojoj nije mogao ‘od oca, da priđe.
Nema tog rata koji neće skupiti svoje vojnike po ovom kriterijumu.
Grci su to objasnili kraljem Edipom Sofoklo je napisao dramu “Kralj Eduip”
Objasnili Grci, ali nisu rešili. Mi ni ne pokušavamo… tvrdimo da takvo šta ne postoji i idemo dalje ka onom što postoji na vidljivo.

Flober u “Uspomenama jednog ludaka”, sa sedmnaest godina, piše o dva sna. U jednom je san o ocu. A u drugom san o majci. Do kraja života više nije spomenuo ni oca ni majku.
Na kraju života, svestan da mu je za ispovest svoje unutrašnje patnje ostalo još jako malo vazduha, tek za neki udisaj, piše pripovetku“Legenda o svetom Julijanu”.Trideset godina je, kaže, hteo da napiše pripovetku o čoveku koji ubija svoga oca i majku i tim činom postaje svetac. Svetac i pisac su za Flobera različite reči istog značenja.

Zašto sve ovo pišem, šta sam hteo da kažem? Ovaj put i meni pišem.
Da razvežimo jedan svoj čvor, bez ambicije da je to, ovoga puta, Gordijev čvor, nerešiv čvor i da uvežem drugi čvor sve nadajući se da se približavam istini, da sam samo privremeno čovek, da ću to ponovo biti… ako već moram.

Rađanje smrti

Categories: Beleška
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 21/07/2016

Milevica : – Kada me ovaj rak odvede Bogu pričaću mu za tebe. Moliću ga da ti pošalje neku lepšu od mene, najlepšu, najnežniju na svetu, koja zna da pravi palačinke sa džemom i pitu sa višnjama… idem da ti pravim palačinke… Za tebe, ljubavi moja.

Ide unatraške od Dejana prema kuhinji, ne okrećući mu leđa recituje mu: Išla sam na trg roblja, lance da ti kupim, ljubavi moja.
Dejan se vraća kompjuteru i piše.

Ego, Id, Super ego, Rađanje smrti
Zašto ne bi obrnuli tezu o činjenici šta se dešava kada se dete rodi? Nije se rodio život, dete, već jedna forma smrti. Jedna od ko zna kolikog bezbroja njenih umiranja. Samo na našoj planeti ih je toliko, bezbroj.
Pristupiti rođenju deteta kao rođenju još jedne forme smrti, naše forme, forme koja je nama pripadajuća i dalje rađanje znači radovati se. Ali sada se čistom radošću, radošću koja je oslobođena straha od umiranja, raduje. Života se i onako plašimo, ali na drugačiji način. To nije strah od nepoznatog. Život nosi sa sobom strah od ljudi. Ljudi su opasna, poznata nam, kategorija života.
Pristupiti rođenju ne kao rođenju oblika života, to on ni nije, već kao rođenju načina dešavanja smrti, specifičnih oblika umiranja dugim, kako za koga, neizvesnim brojem godina.
Umiranje zahteva specifične forme vaspitanja.
U prvom redu vaspitati roditelja, pa zatim i same bebe. Bebe se u početku driluje, navikava. Radost rađanja bebe, kao novog načina umiranja, može da bude daleko sadržajnija od načina doživljavanja bebe kao forme života koja će da produži, nastavi nas. Nas kao neponovljive, jedinstvene i nikada dovoljno shvaćene i nagrađene forme života.
Sama smrt egzistira bez straha, inhibicije, tenzija. Ona je tu i svejedno joj je šta se okolo nje sa životom dešava. Smrt postoji na način kosmosa – svejedno mu je – on te, oni te podržavaju u onome što god da si naumio.
Kakve su to specifične forme vaspitanja koje smrt latentno zahteva?
Specijalno vaspitanje: vaspitač smrt – vaspitanik nosilac života kao posebne forme umiranja.
Prvo osećanje, života kao forme umiranja, koje treba vaspitati je čast.
Nemaš niti jedan razlog da umireš nečasno. Nije problem odrediti šta znači biti častan, ali je je slikovitije kada se čast odredi sa onim što nije časno. Osveta, u bilo kojoj formi je nečasna. Japansko vaspitanje je vaspitanje koje treba proučavati ako je proučavaču stalo do sopstvenog naroda. Nema prepisivanja već odrediti se prema svojoj genetici i svojoj tradiciji na osnovama japanskih pribeležaka.
Rat je životni kontekst gde je čast eksplicitno jasna, kao suza čista. Zarobljenika je nečasno popreko pogledati Ako vam je jasna težina njegove situacije ne možete pogrešiti u svojoj entropiji.
Nečasno je napastvovati civile, decu, žene.
Ako se u hiljadu slučajeva pogrešno postupi ponašajući se časno i to vas staje života – šta sa tim? To je bio tren kada je vaše umiranje okončano. Ali … po svaku cenu, budi častan, imaj svoju čast.
Prvi princip smrti, čast, si ispoštovao.
Drugi princip smrti je da formu umiranja, svoju vlastitu, učiniš da si dostojan nje, dostojan umiranja.
Ako ti je bol u etapi umiranja, nespavanje… Tada je to tvoja bol, tvoje nespavanje. Veštački, kojekakvim pilulama, je ne pomeraj, dok je ne prevladaš.
Umiranje je borba… bori se.
Bolesti ne leči već ih savladavaj voljom, vlastitom energijom.

Frojd, Jung, lakan su zanimljivo to proučavali… hvala im … ali, niko ne može vama prići tako blizu kao vi sami sebi. I tu vam treba čast, prvi princip umiranja.
Ne umiri, kako god da ti se dešava umiranje, nečasno. Ne gmiži prema sebi. Budi uspravan posebno kada te niko ne gleda do ti.
Frojd je naučnik a ova dvojica su psihijatri filozofi. Filozofija je posebno umijeće umiranja. Uvek dovoditi sve u pitanje a posebno svoje gledanje na sebe.
Jooj, koliko je tu nečasnog.
Jung i Lakan su složni, ali nisu saglasni sami sa sobom. Međusobno jesu.
Strukturu ličnosti kada se odredi tako kako je oni odrediše, sa: Super ego, Ego i Id – središnjie deo je Ego. Super ego je ono spolja od ličnosti. Historijski trenutak u kome umirete, okruženje obrazovanja kao vaspitnog elementa: knjige, profesori, ljudi, roditelji, tetke… Id je tavan, podrum, špajz kotobanja, ostava, podstepenišni proctor, svinjac, kokošarnik i šta već imate pri ruci za svesno i nesvesno odlaganje duhovnosti koja užasava vaš ego. Sve što vam smeta Ego-u vi bacite u prostor Ida. Bacite, gurnete, potisnete, šutnete, oduvate, ispljunete. Id je užasno mesto, autentični prizor pakla.
Sve je lepo i krasno da je to tako, da su to neki fizički, sekirom, pesnicom, metkom, skalpelom odvojivi prostori. Ali to nije tako. To su energije i eto ponovo u problem. Ne odvojene energije već prožimajuće energije. Pakao to su drugi. Tačno, ali pre toga ide saznanje: pakao, to sam ja. Ja sam sam sebi taj drugi.
Nije lako biti lakan a ni ja. Ja sam teži. Jer ja njega znam a on mene ne.
Ego je u sredini, stešnjen između Superega i Ida… i još… uza svu stešnjenost, ovo dvoje ga prožimaju.
I sada iz svega ide i zaključak: Ego je nepostojeće, on je ništa, on je kontakt Ida i Superega. Ukinite Superego ili Id i Ega nema. Nema ga jer to dvoje nemaju kontakt koje je potrebno da on jeste.
Ego, tako nepostojeći, ima centralni zadatak da se brine o mom telu, njegovoj fizičnosti. Satro se čovek od brige za mojim telom. Šta telu on, ego, misli da treba? On, tako stešnjen, nepostojeći bez ovo dvoje, komanduje: jedi, pi, piški, kaki, kleči pred ženom za mrvu seksualnosti, spavaj, sedi, ne diži tegove –jesi li blesav puknuće ti srce, skloni se sa sunca, idi na sunce…
Ok. ljubljena smrti, uopšte nije lako umiranje uz moj ego. Šta hoćeš da mi kažeš? Kažeš: zamislite nepostojeće, stišnjeno, didaktički kontakt Superega i Ida mi kaže, me pita, sam sebe pita, ta komplikovanost, koja se ni ne može reći jezikom reči, me pita, sam sebe pita: kako li je tek biti papa, predsednik Turske, Rusije, Svetske vlade… koje su to forme umiranja bez-časti.
Nije ni čudo kada je toliko ne-časti da je ne-čast-ivo dobilo svoju fizičnost, svoje telo, svoj ego da se brine o njegovoj fizičnosti, u ne-časti-vom, u đavolu, šejtanu etc.

Kraljevi ulice, Adam

Categories: Proza
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 20/07/2016

Milevica, dečko, Dejan
Milevica izlazi iz salona za masažu. Fino je izmasirana , istuširena, sva svoja, puna života. 53.godine joj ne mogu ništa.
Ide uskom jednosmernom ulicom, gde je na ‘divljaka’ parkirala auto. Na sto metara od auta, razmišlja da iz torbe, ne tako velike, izvadi ključeve kada joj, tik uz trotoar i uz nju prilaze jedna kola. Prozori auta otvoreni i kroz prozor vozača viri glava mladog muškarca, golobradog, duge ‘ufrćkane’ kose, ženske lepote. Sam je u autu. Celu situaciju Milevica snimi jednim pogledom. Raspoložena za život pogleda dečaka. Mora da je punoletan čim vozi auto. Ne deluje baš da ima puno leta.
Dečko : – Da vas prebacim negde, gospođo, lep je dan a ja raspoložen za lep dan.
Milevica (ga još jednom osmotri, da vidi da li ga poznaje): – ‘Ajd’, baš kad hoćeš da budeš umiljat. (Obilazi auto sa prednje strane, ulazi, seda na suvozačevo mesto.) Vozi, pravo.
Dečko : – Jednosmerna je ulica, moram pravo.
Milevica : – Ne moraš pravo…možeš i rikverc, ali ti vozi pravo. (Baka, pomilsli Milevica, bi, sa unukom da se nadmudruje.).
Izlaze iz grada, sve po njenoj komandi, i na drumu su za Batajnicu. Pojavljuje se neki kukuruzi sa desne strane. Kao gusta šuma su.
Milevica : – Sada malo uspori, molim te. E… tu skreni.(Dečko skrene u kolski put kroz kukuruze). Sada kada naiđeš mogućnost da uvučeš auto u kukuruze ti ga uvuci.
Dečko uradi tako. Parkira i ugasi motor. Milevica priđe usnama njegovom licu na dodir. Poljubi ga u obraz. Dečko se okrene i počne strasno da je ljubi. Milevica, zna gde je ručica za obaranje svoga sedišta, odmakne se od mladića, obara sedište, skida štikle štiklama, leže na oboreno sedište, tabani, lepo negovani, su joj na ivici sedišta, skida gaćice, traži torbu koja je pored nje, stavlja gaćice u torbu, malo pretura po torbi nalazi otvoreno pakovanje papirnih maramica i namešta ih tako da ih lako dohvati. Suknja joj je sama spala na bokove i sada joj se oble noge sunčanom svetlošću belasaju. Mladić, ne časeći ni časa, strgne svoju košulju sa kratkim rukavima preko glave, otkopča farmerke i zajedno sa gaćima samo ih spusti na patike. Nema vremena. Milevica mu gleda mlado telo, kao mladost lepo. Pomisli na tren da i ona skine gornje delove oko svojih sisa…nekada dve lepotice nisu više za izlaske po danu, radije ne bi… one baš nisu na juriš, više su meduzaste, krupne, ne previše, baš koliko treba, ali u ovom položaju će se rasplinuti. Neće to biti ugodan doživljaj za mladića. Može da se u zao čas istraumira.
On se naginje na nju, ljubi je, kreće šakom po jednoj sisi dobro stegnutoj u brushalteru. Ona ga hvata za spolovilo. Čvrsto kao kamen, i vreo kao kamen na sunčanom morskom žalu.
“Jooj,” uplaši se Milevica, mladić će mi svršiti u šaku… šta sam onda uradila.”
Pomaže mu da joj se ugnezdi među noge, zatim mu penis namešta tačno na usnice. Dečko ulazi. Rukama je hvata za noge i kao pravi muškarac počinje da vodi ljubav. On se nekako iskrivio na sedištu i ona mu vidi leđa. Vidi gomilu komaraca na njima. Miluje mu leđa šakama. Komarci iz kukuruzišta, kroz otvoren prozor u rojevima ulaze. Dečko joj udom ucilja G tačku i Milevica oseti kako od užitka svet nestaje u čisto zadovoljstvo. Počinje da vrišti: “To, to, jače, jače… uđi duboko…tako.”
Oseti ona da se dečko grči, svršava.
“Ne,”pomisli” ne smeš, mali, sada, kada je najlepše, završiti.” Nastavlja da vrišti : To, tako, to, tako. Pritiska ga na sebe… htela bi da joj uđe duboko, do dna svoje dubine. Dečko je ponovo napet i nastavlja brzim pokretima da je voli. Milevica je sada u blagom cviljenju, orgazam joj ide za orgazmom, spojeni u kosmičko ludilo Bogom dano samo ženi u koju je uronjen muškarac. Dečko se sada trudi da još jednom svrši, Milevica ga miluje po svemu što može da dodirne. Dečko uspeva da još jednom svoju ljubav dovede do kraja. Otkotrlja se na svoje sedište. Otvara vrata i izlazi, vezanih nogu farmerkama i mudantama. Lakše mu je da se napolju upristoji. Pred gospođom ne sme da je tako ružno golišav. Milevica se briše jednom maramicom, pa drugom, baca ih kroz prozor. “Ala je maleni obilan,” pomisli. Stavlja na usnice čistu maramicu, oblači gaćice, vuče minić nadole, ulazi u štikle. Mladić se vraća na sedište, oblači košulju.
Dečko: – Uuu, ala ima komaraca.
Milevica (vadi cigarete i upljač): – Ja ću da zapalim cigareticu, sada bi mi jedna baš legla. Da rasteram komarce, ne bi ja. Pušiš li ti? (on ne puši, Milevica namešta kosu, ova je mokra). Ako se slažeš, ja mogu pušiti i putem. Poješće nas komarci…a malo već kasnim za tamo gde sam naumila.
Dečko (pali auto i on bi da beži odavde): – Kuda da vas vozim? Tamo gde sam vas uzeo?
Milevica : – Uzeo si me ovde a vozi me tamo gde sam ušla u tvoj auto.
Dečko zadovoljan sobom od glave do pete, ne primećuje žaoke dominantne ženske.
Ulaze u uličicu gde ju je ‘uzeo’. On staje na pet metara iza njenog auta. Gasi auto.
Ona (ga ljubi po nekoliko puta u krajeve njegovih usana : – Da te pitam… nemoj da se ljutiš… koliko imaš godina? (Dobija odgovor da ima osamnaest i po godina.). Hmm. To pola je mnogo značajno. Znaš, molila bih bi te da, ako se sretnemo, ti meni ne prilaziš ako ja tebi prva ne priđem. Važi? (“Važi”, kaže on)… Znaš imam muža, debelog sto kila, i nije baš baždaren. Prebiće nas oboje, tebe malo više.
On : – Imate muža?
Ona : – Kakvo je to glupavo pitanje? Jesam li ja tebe pitala imaš li mamu? (Nasmeši se, poljubi ga još jednom u usta, hvata se za torbu, kvaku od vrata, izlazi) . “Bio si divan, hvala ti.”
On, polako silazi sa Olimpa, gleda kako izlazi, kako elegantno njiše trotoarom, kako staje pred auto koji je ispred njega, otključava ga, kako seda u auto i kako odlazi.
Milevica ulazi u kuću, Dejan je za kompjuterom.
Milevica : U autu je pakao. Mokra sam k’o moča. Idem da se istuširam pa ću da ti pričam šta mi se sve izdešavalo.
Milevica pod tušem pevuši i sama sa sobom priča, uz najjači mlaz vode po licu, vratu, grudima.
Milevica : – Uuu, dobro me je dečko prodžarao. Malo sam mu i ja pripomgla da se ne obruka. Ako ovako nastavim da uživam neću imati vremena da umrem od ovog kancera. Kako li sam ga samo privukla?
Izlazi iz kupatila. Dejan je skuvao nes kafu i srvirao jedan maleni viskić za oboje. Njoj bez leda sebi sa ledom.
Dejan : – Čujem da pevušiš, to je dobar znak. ‘Ajd’ pričaj šta ti se tako lepo danas desilo?
Milevica : – Znaš izašla sam iz salona za masažu i samo što sam stupila na pločnik jedan jedini oblak na nebu sruči kišu na mene. Toplooo a on me rashladi. Došlo mi da se skinem u svoje tange.
Dejan je gleda, gledaju se…Dejan uzima viski ispred nje…
Dejan : – Nije se to desilo. Nemaš pravo na visky bez istine.
Milevica : – Mo’š misliti, nasuću sama. Nemaš ni osamdeset kila da bih te se bojala…
Smeju se oboje, Milevica uzima svoj visky, kucne u njegovu čašicu na stolu.
Milevica : – Dakle, da ti pričam… idem ja prema svom autiću kad samo što me neko ne pomilova po guzi sa svojim autom. Na milimetar od mene se zaustavi… Okrenem se ja da se svađam kad ono… za volanom ‘Buntovnik bez razloga’ lično. Zove me da uđem u njegov auto. Ja u transu, ne bih da nisam pošandrcala, krećem krug okolo njegovog auta i ulazim. “Kuda ćemo,”pita. Pravo kažem. Dolazimo do kraja ulice. Kuda sada. Desno. Pa pravo, pa pravac Batajnova, pa pravac kukuruzi. Lični ljubavnik ledi Četerli me pita da li sme da me voli? Dozvolim mu malkice, pa još malkice, pa mi se dopalo pa mu dozvolim da mi otkopča bluzu, on bi dalje, ja ne bi, on bi, jači je, popuštam, popuštam, popuštam. I dalje se ne sećam ničega.
Dejan se naginje, ljubi je nežno u usta. Ona mu uzvraća.
Milevica : – Nisi ljubomoran?
Dejan : – Jesam, ali volim kada si sretna.
Milevica : – Kada me ovaj rak odvede Bogu pričaću mu za tebe. Moliću ga da ti pošalje neku lepšu od mene, najlepšu, najnežniju na svetu, koja zna da pravi palačinke sa džemom i pitu sa višnjama… idem da ti pravim palačinke… Za tebe, ljubavi moja.

«page 1 of 75

BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 4/April 2013
Brifing 4/April 2013
“Sporazumevanje u bridžu” Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
"Sporazumevanje u bridžu" Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
Kalendar
August 2016
M T W T F S S
« Jul    
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728
293031  
Arhiva

Welcome , today is Friday, 26/08/2016