Književnik i književnost

Categories: Teorija književnog
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 30/03/2010

Knjževniku istina ne pripada. Ali nema razloga da ne bude iskren.

Likovi romana su mu sve što ima. A to je ogromno.

Likovi mogu da su časni za pogrešne časti, da lažu, da govore rizične misli, da mrze jer nisu dovoljno voljeni…

I sve to bezopasno po pisca. Prikači pisac nekom svom liku demona igre ili nadu ljubavi i on je nevin po celom telu.

Time što je pisac izbegao  zamku drugih ljudi ostaju mu ona u njemu. E tu nema izbegavanja. Stalno si sa sobom. Đavola izmisliti nije bilo potrebno. Njega nosamo u sebi. Boga smo morali da smislimo.

Ovaj tekst  uočava različitosti književnih pisanja po čudnom kriterijumu.  Kriterijum je kriterijum. Bio čudan , nečudan ili nešta između.

Sve ima svoju važnost za nekoga.

I nema takvo šta što važi za sve.

Ovo pisanje nije osporavanje stila pisca. Time ni njegove posebnosti. Čemu bi, uostalom, bilo suditi piscu  koji ima hrabrosti pismeno, sa tragom, da misli?

Zato što pogrešno misli?

Kako treba misliti? Tako kako misli većina? Kako misli Veliki inkvizitor? Mali inkvizitori?

Ona, on su nešto smislili. Dovoljno. Za jedan svoj  život dovoljno je da neko hoće nešto da smisli.

Pa do sada bi se, koliko se generacija dešavalo na ovoj planeti, već smislili među zvezdama.

Prvo u mišljenju je misliti o ljudima. Misliti, ne suditi.

Za suditi o ljudima treba jasno mišljenje. Jasno mišljenje moglo bi biti samo ono koje preti. Ovo je nejasno mišljenje.

Dečiji pisci ne pišu za decu. Oni pišu za svakog. Zašto je to tako? Zato što oni pišu iz svog detinjeg dela koji nisu uspeli da odrastu.

Čovek ne uspeva u svim delovima života da bude ozbiljan sa sobom. I šta onda? Uživa, kao dete, da ponovo i ponovo čita Miroslava Antića. Kada se malčice uozbilji onda gleda gde su ‘Mostarske kiše’.

Ta književnost nije neozbiljna. Ona samo beleži takve segmente života. Neozbiljne.

To što dečije pisce  čitaju deca pisci ne snose odgovornost. Neko je decu nagovorio da čitaju.

Pisci za tinejdžere imaju problem. Oni pišu za njih iz sećanja. Ali ne pravih sećanja. Prava sećanja nisu za pričanje. Ona su za zaboravljanje. Ali nikako neće sećanja da puste pisca. Što više toga pisac zaboravlja sećanja se golemije urezuju. Muka jedna.

Zašto pišu za njih? Pa mora im neko reću da ljudski rod zna šta je tinejdžerski vrisak.

Ne mora ali ih nešto goni da im kažu: Ej!

Na kraju to ‘Ej’ ispadne k’o savet kada daješ nekom ko ti traži novac na zajam. On traži pare a ti njemu savet. Iiii.

Sada idu pisci za domaćice. Domaćice su ujednačen auditrijum. Kućna obaveza im je odredila i teme i potrebne reči.

One hvataju beleške. Kažem one – jer su to dominantno žene pisci.

Mirjana čita uglavnom anglosaksonske pisce. Anglosaksonci čitaju nas a mi njih.

Srpski pisci ne pišu anglo-saksonski već srpski. Srpski  se inače jako nevešto koristi u našim medijima.

Mirjana se oduševljava  kafanskim piscima.

Moma Kapor je u tom pogledu brilijantan, tvrdi Mirjana.

I Moma je srpski pisac. Nije valda američki. I on piše srpski.

Ali dobro. Nećemo još o četvrtoj grupi pisaca, piscima iz kafane za posetioce kafane, već o piscima iz treće grupe, piscima za domaćice.

Mirjana je pisac za domaćice.

Malo priča kako je batak pileći bolji od pileće trtice /mamu nije uspela da u to ubedi/, malo priča o kćerki /da ima više dece ne bi joj bilo do pričanja o toj nežnoj temi/ malo priča o tome kako sliči Muji koji je otvorio javnu kuću pa za početak sve sam radi. I ona sve sama. Piše, briše, kuva i na dete viče. I uspeva. Kako neće kada ima perem-brišem i na decu vičem publiku.

Mirjana je svojoj publici uvalila igru asocijacija pa koja bi bila prva asocijacija na slovo H.

Publika ćuti. većinom. Tek poneko šapće ‘hleb’.

Neki hrabri hrabro se prodere ‘Hrabrost’. Naravno da nije.

Zagonetna reč  njene junakinje, i publike bi trebalo da bude,  ‘Haljina’.

Hleb nije jer dok je muškaraca biće i hleba.

Hrabrost nije.  Kada mužu, ta, perem-brišem, podvikne, on se, na mah, smrzne. On koji je od nje jači dva do sedamnaest puta!  Nije, znači, ni hrabrost.

I šta će biti? Naravno, haljina.

Uživanje je sa Mirjanom. Mnogo je lepa.

Da preskočimo četvrtu grupu pisaca i da vidimo, za početak,  petu. To su pisci koji pišu sebi.

Ko zna kako se čita ‘Zločin i kaznu’ ? Kako se piše to je poznato. Piše se iz ideje koja se stvara kada se iz kazina vraćaš u hotel, ulicama gde se ne vidi ko ide, i kada se predumišljaš da u taj isti hotel bolje ne uđeš jer nemaš novca za ono hotelsko od juče.

Nije problem kako se piše. Problem je kako se čita?

Čitalac  koji u blizini ruleta ne dobije groznicu neće imati pojma zašto čita takvo što.  Zalutao sa čitanjem.

Filosofija i nauka /Philosophy and Science/

Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 30/03/2010

Ko je tu od koga ne treba ni misliti.  Da bi se naučno neslagalo treba imati neku ‘logiku’ i za tamo i za ovamo.

Psihijatri, naučnici duha, permanentno citiraju filosofe. Filosofi nikada ne spominju ‘u argument’ psihijatre. Citiraju Junga, Frojda,Lakana…  ali samo onim delom ideja kojima su u filosofiji.

Psihijatri se bave ljudima, koji im za pogreške na njma, ne mogu ništa. Sem iznenada.

Shvatili smo, i bez njih, da je ljudsko biće  mnogo opasno biće. Ludo.

Glavni ludak je, iz poznatih razloga, van domašaja sumnjanja da je menatlno problematičan dok je funkcionalan. Posle ne treba psihijatar da se vidi da nije imao dovoljno struje u glavi.

Sledbenici opasnih bi mogli da se, na pametnom razmaku, uoče.

Nauku interesuje istina. Istina ih neprekidno prevazilazi, osporava i potpuno demantuje.

Mi živimo obasjani suncem i zvezdama koji, prema brzini kretanja svetlosti, više možda ni ne postoje.

Nauka se tu dovija a filosofija smišlja novu konstituciju čoveka, staru ali novu.

Misao ide sporo. Malo malo unazad.

Nauka nikada neće napustiti svoju pupčanu vezanost za filosofiju a filosofija se naukom inspiriše.

Nauka je filosofiji preči put do postojećeg.

Filosofija je uvek individualna. Vezana je za jedan život. Nema nastavljača filosofija. Nastavljena filosofija je druga filosofija.

Marksova filosofija je njegova filosofija, jedna.

Filosofija marksista je njihova filosofija. I to onako i onoliko koliko pojedinaca ‘marksista’ ima.

Filosofiji je nauka, prečica do života, uslov bez koga se ne može.

Zašto?

Život je suviše kratak, plus što je naporan za održanje, da bi se mnogim putevima kretalo.

Nije čudo što se svako toliko inati da pokaže da je njegova pravilnost mišljenja iskoristivija za odgonetanje zagonetke čemu čovek, čemu život, čemu, što je prvo pitanje filosofije, neživot.

Filosofija kao starija pamet od nauke smislila je tu sebi izlaza koliko hoćeš. Istina je uošte ne zanima. Ako je u stvarnosti drugačije, od kako filosofovo razumevanje te stvarnosti kaže, tim gore po stvarnost. Tu brigu filosof nema.

Ako filosofiju bavljenje istinom ne zanima morala je da nekom ustupi na razmatranje. Iistinu je ostavila naučnicima i različitostima nauka.

Šta je filosofije od zanimljivosti života ostavila sebi. Jedno. Pravilnost mišljenja. I malo igranja rečima povodom smisla, vrednosi i lepote.

Kako se rade disertacije

Categories: Obrazovanje
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 30/03/2010

Diplomski rad je prvi rad poslesrednjeg obrazovanja ka nauci. Na izvestan način svaki stručan pisani rad trebao bi da ima ram disertacije.

Struktura specijalističke, magistarske i doktorske disertacije od strukture prvog diplomskog rada razlikuje se samo u pretenzijama.

Više hočeš i moraš više da pokazuješ. Pokazuješ odakle ti ideja i kuda je moguće sa njom.

Uopšte ne vodi računa da li si u pravu. Vodi računa da se trudiš da to budeš. Ne po svaku cenu. Progutaćeš sam sebe.

Mnogi veliki umovi diktirali su svom vremenu. Naučno vreme je posle pokazalo da nisu bili dovoljno autoriteti da bi trajali. Izbegnite sebi  tu situaciju.

Nučnik koji voli rad kojim funkcioniše svoj život mora da da širinu svom pogledu i primeti da tragovi koje ostavlja na putu su smešno zanemarljivi da bi oni bili bitni u odnosu na vidik.

Uostalom, kada vidite oronuli staricu, koja više ni za jednu upotrebu sebi nije, i pitate se zašto već više ne umire. Odgovor je u vidiku. Još jednom i još jednom, ako je moguće i još jednom  da vidi zalazak sunca.

Svaka priča koju ćete ispričati nekom je istinita. Nekad je toliko neistinita da se pitate kako je njoj ili njemu istinita. Iz kog ugla je to istinito?

Kada vam neko kazuje, verujte. Toliko verujte da budete razočarani svojim mišljenjem. Onda istražujte. Prvo značenja reči. Mislite li istim rečima. Mislite li istim rečima istog značenja.

Za svađu uvek imate vremena. Izbegli ste trenutak kada vam srce treperi a glava vrela. Dali ste i oponentu vreme da svoj energetski okvir uravnoteži. Koliko vi niste sretni sa sobom toliko i on-ona nije. Sada ste toliko blizu da možete da osetite pozitivnu energiju kako protiče vremenom kojim ste još jednom zajedno.

Sada ide pitanje šta je to što je u istoriji ljudi donelo najviše zla.

Šta god disertacijom tumačili to je molitva koja nadilazi i ateizam i prave i krive religijske ispovesti i služenja.

Igrice i…

Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 30/03/2010

Do pet godina ne pravite razliku u učenju svoje dece. Nemojte kćerki za rođendan poklanjati lutku i kecelju a sinu mač i pištolj.

Isto radite.

Ni kecelju ni lutku, ni mač ni pištolj.

Poklonite im igrice kojima se stiče zadovoljstvo što se pamti, kombinuje, istražuje.

Igre za misliti. Ne instrumenti borbe i opsluživanja.

Ne mislim na kompjuterske igrice. Nikako.

Moraju ruke da se koriste. da dodiruju. Do pet godina dete ne koristi razum. Još se nije deformisalo. Ono upija energiju.

S obzirom da detetu tog uzrasta raste telo brzinom da vidite kako raste. Njemu je za učenje razum spor. Ono mora da upija. Upijajući um. Ako ga volite gledajte ga kako uzleće. Pustite ono vidi kako mama, vidi kako tata. Ima vremena za to. Najbolje vreme za to je kada bude kasno za to.

Ako ste u gostima i dete uzme nešto. Niste primetili da je uzelo to nešto. Evo iznenada, kod kuće, u rukama deteta,  neka minđuša. Dete ne krade.

Sve što na ovom svetu postoji je njegovo. nemojte ga učiti da je to ružno. Ono će zaboraviti na to ‘zlato’. Ako mu skrenite pažnju ono trenutno zaboravlja predmet. Ta uzmite stvar i vratite kome pripada.

Predmet dete nije uzelo da bi ga imalo. Nije došlo do toga.

Odlažite da mu tu istorijsku nerešivost vlasništva objašnjavajte. Dete ga je uzelo da uči univerzum. Vi ga volite a vi bi da mu suzite učenje na ono kako vi.

Šibicari

Kockarske prevare sa šibicama dele se na poštene i nepoštene.

Pošteni šibicar je onaj kod koga ispod jedne kutije šibica nalazi kuglica. On vas svojom veštinom navede da mislite da je ispod jedne kutijice. A nije. Već je ispod druge.  To je poštena prevara, prevara veštine. Niste morali da se igrate.

Ali kada kuglica nije ispode nijedne kutijice, kada nemate šanse da pogodite, to je nepoštena prevara.

Kod nepoštene prevare šibicara kuglica se nalazi u njegovoj ruci i kada vam pokazuje ispod koje je kutijice u tom momentu ju je  stavlio ispod te kutijice.

Kako se odbraniti od nepoštenja šibicira?

Prvo ne igrajte. A ako već morate …

Kladite se i okrene dve kutijice i kažite: Ovde nije kuglica. Prirodno da je ispod treće kutijice i nemate razloga da je okrećete. Pogodili ste.

Za ovakvu igru morate imati reputaciju žestokog momka inače sledi sukob gde šibicari govore da nije opklada “gde nije već gde jeste”. Treba izdržati tu jednu igru. Sledeća igra za vas ne postoji. Oni ne igraju protiv majstora te vrste.

Zanimljiva je bilo jedno moje ‘aktivno posmatranje’, u Budimpešti gde su prevareni muž i žena. Žena je govorila mužu  da ovaj put sigurno zna gde je “kuglica”, on je popuštao i promašivao. S obzirom da je igra bila ‘nepošteni šibicar’ šibicar je posle promašaja okretao kutijicu koju je muž hteo da okrene i on je tu obavezno stavljao “kuglicu”. Nije reč o sadizmu već potrebi kockarskog trenutka da vara u svim dimenzijama prevare.

U većini zemalja Evrope šibicarska kocka, u startu, je tretirana kao prevara. Podrazumeva se da je prevara i ne kažnjava se kao kocka već kao prevara. Šibicar ne može da kocku radi sam. Radi je uvek sa više ortaka. Jedan je za galamu »Policija, policija«. Ovaj frku može da složi i ako policije nema ukoliko smatra da igru treba prekinuti iz nekih drugih razloga.

Pravilo igre za poštenog šibicara uvek se svodi na 50% prema 50% jer igrač treba da pogodi jednu od dve kutijice pošto kutijicu ispod koje je ‘video’ kuglicu treba da isključi. Tada je to ipak kocka a ne prevara. Čak ako igrač ima 66,66% posto šanse da izgubi  to je bio njegov izbor da igra. Da ne govorim da on igra jer ‘vidi’ gde je kuglica pa se kladi ‘na sigurno’.  Hoće prevaranta da prevari.

Igra sa tri karte tek sliči ovoj kocki. Sliči joj u segmentu što igrač ‘vidi’ gde je kec i što kec ne može da ne bude u tri karte. 

Ovo ne bih svrstao u prevare. Ne prodaje se veština tako nevešto.

Disidentski profesori

Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 29/03/2010

 Svi lažu. Jedino pesnici ne lažu. Oni ne shvataju razliku. Ne lažu ni deca. Ona se igraju.

Profesor Mihajlov se ne seća  /Nedeljni Blic, neko vreme 2009. godine/.

Ne-sećanje je selektivno sećanje. Tako je duhovni odbrambeni mehanizam ljudi konstituisan.

Razlika između muškarca koji je sa toljagom izlazio iz pećine i ovog danas muškog muškarca je u toljagi. Pećinu nosi sa sobom. U glavi.

Zadar 1964,

Na katedri za filosofiju, ontološka pitanja, pojavljuje se, nekako u to vreme, Franjo Zenko. Franjevac ili Isusovac. Tako smo mi, studenti, mislili. Danko Grlić će u svom ’Leksikonu filozofa’ posle navesti da je F. Zenko ’Adamovac’.

Više bi voleli da nam ontologiju predaje neko obrazovanja Nikole Tesle. On bi nam, verovatno, objašnjavao da su fizičnost čoveka i njegova volja i mišljenja, i Bog i njegovi posrnuli i neposrnuli anđeli energetski naboji.

Sve je jednako vidljivo kao Euklidova geometrija Euklida i jednako nevidljivo kao Neeuklidova geometrija Lobačevskog. /Davne 1880 godine/.

Paralelne linije se nikada ne susreću tj. sve je jasno kao što je Frojdu psihično bilo jasno i paralelne linije se susreću tj. Lakanovo afirmativno vraćanje Frojdu kao ništa nije jasno a najmanje ljudsko mišljenje tj. nema dogmi zdravlja ni dogmi bolesti već je sve dijalektika penetrirajuće energije.

Ludilo je skretanje energije paralele a normalnost držanje paralele. Zašto? Zbog očuvanja takmičarskog sistema vrednosti? Ljudi bi da se takmiče.

Zadar je, bez obzira na forsirano neverovanje, i tada, 1964. godine, bio duboko katolički grad.

Na katedri za Ruski jezik i književnost mladi profesor Mihajlo Mihajlov dolazi da odmeni ostarelog profesora, šefa katedre za Ruski jezik i književnost, Preobraženskog.

Preobraženski insistira na ’Bednoj Lizi’.M.M., koji još nije doktorirao, daje prednost Dostojevskom.

Slušamo Mihajlovljeve, ’skaske’ o Šestovu, Rozanovu, Berđajevu povodom Dostojevskog.

Imamo priliku da od mladog Rusa iz Pančeva, koji perfektnije govori srpskohrvatski nego ruski jezik, čujemo analize o večnosti likova Dostojevskog.

Večna je patnja i Dostojevski će biti živ dok je patnje, kaže mladi profesor.

Kratko je trajalo. Ništa od učenja pameti. Profesori su uhapšeni.

Naš profesor Ruske književnosti piše, negde tamo, o nekakvim ’veštačim’ redovima pred Lenjinovim mauzolejom.

Šta nas briga da li glavni ’baćuška’ vara narod sa tim redovima ili narod folira svoje dolaske da se poklone Lenjinu a sve u cilju da vide Moskvu, da nešto kupe u gradu i da dodatno ne rade. Srpsko-ruska ideja sreće.

Šta hoće M.M.?

On je borac za traženje istina u politici? Ko još istinu traži tamo? Uslov da se baviš politikom je da sam sebi ne veruješ.

Ko će nam sada objasniti, tada, našu najvažniju dilemu: Zašto Dostojevski u Rimu hoće da vidi Papu?

M.M. se bavi svetim poslom učenja studenata i sada ga menja za šta? Politički analitičar? Povređeni smo. Izdani smo. 

’Profesor Dostojevskog’ razmišlja da se bavi analizom politike, prava i ekonomije. To su ’ono’ od nauke kada čoveka proučavaju kao građanina, stranu u ugovoru i radnu snagu?

Čudovišno dešavanje u istoriji nam je došlo na katedru, na naše vežbalište mišljenja. Ponovo učiteljima nismo mi cilj.

Mihajlov 1964 je intelektualna pojava koja je promišljala sitne esejističke političke teoreme, koje su mu, kao visoko-obrazovanom čoveku, bile strane. 

Više od njega, nego od teorema, zapad je napravio Golem ne bi li isprovocirali bezbednosni sitem Jugoslavije na staljin-reakciju.

A on sam, Mihajlo Mihajlov, pomišljao je da radi doktorat o Kardelju. Čak je razmišljao da ga radi i o Titu. Unutrašnje muke ruskih književnika su mu, s pravom, bile neplodne.

Kako je došlo do hapšenja?

„Uhapsiće me moj student Mate“, reći će mi jednom prilikom, četrdeset godina kasnije, M.M. u nekom kafiću na Obilićevom vencu.

Matin brat, Branko, je došao na Filozofski fakultet posle završenih nekakvih škola vezanih za državnu bezbednost. Bili smo na istoj godini studija.

Ja sam bio predsednik Saveza sudenata a Branko je bio direktor Servisa za zapošljavanje studenata.

Branko mi kaže da Mihajlo Mihajlov i Franjo Zenko pokreću neki časopis koji je finansiran iz Amerike. Protestantska CIA finasira  

Treba da organizujemo studente na neki protest tim razlogom. Časopis će i onako biti zabranjen.  M.M verovatno uhapšen a F.Z. vraćen u Zagreb na staranje onih koji su ga i poslali.

„Imamo li šanse da sve to urazumimo,“pitam.

„Ne“, kategoričan je Branko. „’presretnuti’ su razgovori koji ih diskriminišu a praćenjem su potvrđeni neki kontakti.“

„A da se neko od nas ubaci u redakciju“, pitam. „Možda nam je taj časopis šansa da, na primer,  raspravljamo da li su Jevreji organizovaniji za onaj ili za ovaj svet? Sav katolički Zadar će smišljat’ da li ih to mi ’ferališemo’ ili ’pituramo’.“

Branko smejući se kaže:  „Nema teorije. Više se Savez studenata,tom pričom, ne pita za mišljenje“.

Situacija na fakultetima društvenih nauka, tih vremena, je puna ideja za doktorante koji bi da doktoriraju na teži način.

Profesor Starocrkvenoslavenskog jezika crta dijalektološku kartu Jugoslavije koju niko neće da štampa, ’praksikovci’ zuje svojom autocenzurisanom pameću, Bošnjak se neubedljivo nadmeće sa Škvorcom oko ideje hrišćanstva,

Svi love đavola. Šta će kad ga ulove?

I kakav će to časopis biti?

M.M. ruski pravoslavac rođen u Pančevu i F.F. visoko obrazovani katolik udružuju građane u časopis finansiran od protestanske Amerike.

Kardelj je objavio Ustav, Bakarić smišlja bezpartijski sistem na bazi Marksa, Tito širi nesvrstavanje a njih dvojica prave časopis, ’Anti-Diring’, nova linija zatezanja..

Imam ustisak da DB sa njima eksperimentiše i ’glavni’ naredio prekid eksperimenta. 

Na dan osnivačke skupštine časopisa, mi studenti, jurimo po ulicama Zadra strane fotoreportere i razbijamo im kamere. Onako. Da imamo, za devojke, priče kako smo branili ’nemam pojma šta’.

’68, godinu, godinu studentskog bunta, tada sam već beogradski poslediplomac, doživljavam kao veliku manipulaciju. Pustio glavni malo evropskog košmara.

Boga je, nekim ljudima bez vrline, ponovo trebalo izmisliti.

Pitam se da li profesori, tog vremena, koji su, nekako, samoprisilno otišli, kako ko kuda, ali svi od svojih studenata, doživljavaju sebe na način da su svoje studente izdali.

Uskratili su nas za sebe, proveru našeg mišljenja, kontakte. Zašto? Precenili su, podcenili su, šta?

Hteli su napred, u kapitalizam?

Izgradnju demokratskog kapitalističkog odnosa, bezbednosni sistem Jugoslavije je mogao da doživi samo kao rušenje ustavno zasnovanog političkog sistema. 

Jednopartijski sistem ima prirodni cilj izgradnju bezpartijskog sistema.                                                                                                                          Bezpartijski sistem je politički ideal ljudskog roda.                                             Kako će se on pokušavati mora da se intelektualizira u svakom kontekstu. Gotovo stilom “Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti.”

Od disidentskih profesora  smo znali da je religija neka kolektivna šizofrena zbrka predstava sagrešenja, iskupljenja i isčekivanja. Nije da nismo znali.

Od njih smo znali da je kapitalizam patološka pojava zasnovana na naslednoj sirotinji i da je zapanjujuće verovati u patološke pojave

Od njih smo znali da kada imaš sadašnjost budućnost ti ne treba. Budućnost i onako dolazi sa ciljem da ličnosti poništi kao što je i ove, koje smo mi zatekli, poništila. Protejsko lukavstvo uma.

Mnogo toga smo ’od njih’,  znali. Nismo znali da ih čitamo naopako.

Nije ovo ’povratak’ Mihajlovu da se shvati ’gospodin dotični’ i ’ono’ vreme. Ovo je povratak u danas i u uvek. Uvek će postojati gospodari, sluge i vizionari tipa Ruđera Boškovića i Đordana Bruna.

Ko su disidenti? Vizionari? Ne. Oni su sufleri.

Mihajlov je umro.

 Pisati sada o njemu je pisati o onom najbitnijem u njemu. Njegovoj ideji. Šta je hteo? Da li je išao na rušenje ustavnog poretka? Nije direktno. Nije nikako. Bio je teorijski sasvim poželjan da poslediplomac diplomira u obračunu sa njim. 

Mihajlovljev mit o sebi kao disidentu, i ’samomit’ ostalih disidenata, za nas, njihove studente, danas je oporo sećanje na profesore koji su se nakupili ozlojeđenosti i koji su iz vlastitog zarobljeništva hteli da ostave trag na nama.

I? Jesu li ostavili trag? Jesu.

Ostavili su trag onako kako smrt ostavlja trag na život.

Umro je moj profesor, Mihajlo Mihajlov.

Znam da nikada nije hteo povratak u kapitalizam. Hteo je samo više demokratije u socijalizmu.

Shvatili smo da je smisao života unutar nas samih i uspostavljanju reda komunikacije. 

Nije smisao  u istoriji i promenama smera istorije. 

Istorija surovo sledi komunikacije ljudi i njihovo trajno nesporazumevanje.

Jedna reč za jedan pojam ništa ga više ne objašnjava od sedamnest reči za jedan pojam. Ni manje.

Zlo u svemu jeste. U komunizmu on ima ime: boljševizam.

Nije dobro po ljudsko biće da je sam. Ali kolektivitet mu ne treba.

Smisao postojanja

Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 29/03/2010

Da li tekstovi mog sajta vrede ili ne vrede ja to ne mogu znati.
To što znam je da je to sve što sam od života uzeo.

Sta sam životu dao?
Zasadio sam drvo, rodio decu, napisao knjigu i sklonio se. Ostaje mi samo da istražujem svoje pukotine.

Moje pisanje je raspoloženje. Nije filosofija. Tako sam sam sebe oslobodio doslednosti.

«page 1 of 5

BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 4/April 2013
Brifing 4/April 2013
“Sporazumevanje u bridžu” Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
"Sporazumevanje u bridžu" Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
Kalendar
March 2010
M T W T F S S
    Apr »
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728
293031  
Arhiva

Welcome , today is Tuesday, 16/09/2014