Kramer protiv Kramera

Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 09/11/2017

Došla mi ćerkina ćerka u posetu. Ona ima dve godine i šest meseci. Mama i tata joj uvek idu u paketu sa njom. Sede, mala Lena je mami u krilima.
Ja : – Dođi kod mene.
Lena : – Ne!
Ja : – Daj mi rukicu.
Ona : – Ne!
Daj mi dve ruke. Ne!
Sada se igra. Isčekuje da joj nešto tražim da ona kaže : Ne! Daj mi tri ruke. Ne!
Menjam taktiku. Voliš li mamu? Da! Voliš li tatu? Da! Opet se igra. Mogao bih da šaram pitanja a ona da uživa u svom glasu i Ne – Da.
Sada je vraćam u realnost njenih preokupacija.
Hoćeš li čokoladu?
Da !
Sada okreće glavicu prema meni i dalje čvrsto prilepljena uz mamu. Kopam po torbi koju je mama donela. Nalazim čokoladu. Otvaram kutiju … u njoj male kockice čokolade. Pružam ruku Leni, ona je prihvata, prilazi mi, pružam i drugu ruku ona je drugom rukom prihvata. Držimo se za ruku ona i ja neprihvatljivi. U svaku rukicu joj stavljam čokoladice a ona ih stavlja u usta.
Daj treću ruku, kažem.
Okreće dlanove dve, gleda ih. Kao da ih broji. Diže pogled prema meni.
Dobro, kažem, nema veze. Kome da dam čokoladu?
Ona : – Leni!
Leni…
Još ne zna da kaže ‘meni’. Još ne zna za ‘Ja’. Kada sazna, a to će biti u trenu narednih životnih trenutaka, Bog je dobio svog čoveka.

Druga ćerka mi došla sa sinom Filipom. I Filip ide u paketu mama-tata. Tri meseca, i koji sat više, ima.
Ja (ćerki): – Sin ti je glupav.
Kćerka : – Kako glupav?
Ja : – Ne zna da govori.
Ona : – Tri meseca ima.
Šta me briga što ima tri meseca, kažem, nisam mu ja kriv što ima tri meseca … ne zna da govori…glupav je.
Ona (tati) : – Pridrži Filipa da ja ovog pametnog izgrebem.

Sklanjam se iza stola.
Moja je i nemam pojma šta joj je sledeće kada reži.

‘Daj ga meni, kažem, da živi sa mnom i ja ću da ga opametim’.
Ona : – Uz tebe će da se opameti?
‘Da, kažem. I neke bi Fb prijateljice, mada im je sunce zašlo, postale pametne da su uz mene. A njega bih načisto opametio.

Ona : – Pridrži mi Filipa, Nikola. Mora da ga izgrebem.

To smo mi u porodici Kramer… inače se slažemo…samo treba ja da ćutim… neki šejtan uvek uđe u mene kada vidim kćerke kako liče na mamu.

‘Ja bih da se razvedem’ , kažem tako jedared u nevreme njihovoj mami.
‘Baš me briga šta bi ti’, kaže ona.

Tužim ja njihovu mamu.

I bi ‘Kramer protiv Kramera’.

Sudija : – Zašto tužite ženu?
Ja : – Vara me pa bih da se razvedem da me ne vara.
Ona : – Ne varam ga.
Ja : – Svejedno. Ja bih da se razvedem jer me ne vara.

I… u ime srpskog naroda i njihove časne države, Dušana silnog i ostalih silnih ‘Kramer protiv Kramera se končava kako piše u dispozitivu. Maloletne kćerke ostaju mami na brigu a tati na savest.

Jbg. Ni pametan ne može uvek biti pametan. A kada je glup onda je glup za trojicu.

Izložba crteža Nataše Tomić, Galerija Kulturnog centra Stara Pazova

Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 07/11/2017

Sinoć, 6.11.2017., idem na otvaranje izložbe crteža Nataše Tomić. Prijatelj mi umire u bolnici – drugi prijatelj mi je to saopštio. Kaže: ‘Metastaziralo mu je na pluća…ostalo mu je tri dana’. Šta mu je metastaziralo? Dugogodišnji director gimnazije, Branko, se seli?
Znao je ovoga leta da sedi u parku sam na klupi. ‘Biram, govorio mi je , klupu sa tri prečage. Klupu na kojoj je neko odneo jednu. Trebala mu…valjda. Ne bi je odneo da mu nije trebala. Klupe sa tri imaju priču pa mi se čini kao da imaju dušu.
Ovoga leta mi je priznao da je promašio život. ‘Sve sam pogrešno uradio’. ‘Nisi jedini, ‘ branim ga od njega, ‘muškarce ne ispunjavaju deca kao što to deca ćine ženema…izvuku nam deca prazan osmeh nepoznate identifikacije… i neka tuga iz pleksisa solarisa ti se širi po telu, grči te i ponovo si, ko zna po koji put, u depresiji koja te saginje, saginje, saginje. Ejj, nemam više kud? Kolena su tu, nema dalje.’
15107384_1358651704159139_5395295863081213959_n

Ulazim u galeriju. Depresivan krenuo depresivniji stigao. Sagnut i pognut. Žene su užas ovoga sveta bez koga ne znaš da se užasneš. U galeriji žena, Nataša Tomić. Sama, nekoliko ljudi ispred galerije. Gledam je. Prilazi mi organizator i daje mi catalog. Mehanički uzimam catalog, isto tako ga ga pogledam. Vraćam pogled na slikarku. Susretnu nam se pogledi i krenem da gledam njene slike sa sećanjem na nju. Visoka, isturenih jagodica, čudno sabijene kose i dugom crnom haljinom. Haljina je od struka pa nadole široka i ne ide u džak već ide u širinu do poda. Mora da ispod haljine ima držače za taj deo haljine. Razmišljam o čarapama ipod. Mora da je helanka. Onda se trgnem iz strahota šta sve moj um zna da mi radi i krenem da gledam slike.
Nataša je diplomirala na višoj školi likovnih umetnosti u Beogradu zatim je diplomirala na Fakultetetu primenjenih umetnosti i dizajna, takođe u Beogradu, odsek ‘Zidno slikarstvo i restauracija’.
Izložba crteža a ne vidim ni jedan crtež. Sve radovi sa akrilom na papiru i kartonu. Možda su skice za nešto monumentalno? To je za očekivati od nekog ko je diplomirao zidno slikarstvo. Čak sam uveren da su i njeni radovi sa uljem, nema ih ovde, u takvom tragu. Njene ikone šta mogu biti već kroz svoju stvaralačku ličnost transformisani likovi ikona koje je restaurila. Tako je i sa mozaicima na kojima, kako se vidi, radi. Tako će bit ii ako krene sa vitražima i bojenjem stakla.
Završio sam gledanje, zgvrčen depresijom sedim na ispustu od prozora i sa daljine bacim pogled na radove, pa pogled, sa ejdetskom slikom, vraćam sebi i kolenima od kojih se ne možeš dalje sagnuti. Gledam u katalogu nazive slika ‘Haos’, ‘Destrukcija’, ‘Odlivanje vatre’, ‘Dualnost’, ‘Naboj’, ‘Koliko truda a sunce je negde drugde’ /dve slike belo u crnom i druga crno u crvnom/.
Šta se ovo dešava? Sinhronicitet slikarkinog čina sa tugom u meni? Jung je definisao ‘sinhronicitet’ sa ‘podudaranje smisla’. Dižem pogleda sa svojih kolena, gledam četrdesetčetvorogidšnju slkarku sa visokim interesovanjem. Ona se smeši, čak i smeje, nekima oko nje, bez zvuka, bez glasovanja smeha.
razmišljam : Metafizika lika onog što nema lik? Simboli hermetuzma? Natašina pravila tumačenja starih spomenika i biblije data na zamršeniji način nego što je ono što se tumači? Odlazim da se poslužim posluženjem koka kole i vraćam se ispustu prozora. Pleksus solaris me na moment ostavlja na miru. Rzmišljam da priđem umetnici i da je nešto glupavo pitam. Na primer pitanje: ‘Da li je moguće reći nešto o umetniku, koji to sigurno jeste, pre nego umre? Ne bi me razumela. Što je sasvim, sasvim uobičajen prilaz umetnika ogledalu.

48. Dividelny Vavrin, Stara Pazova, 27.10. – 05.11. 2017

Categories: Beleška
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 05/11/2017

48. Dividelny Vavrin, Stara Pazova, 27.10. – 05.11. 2017
Sinoć se na Susretima desilo pozorište i amaterizam u najboljoj varijanti. Staropazovački amateri igrali su po tekstu savremenog slovačkog pisca njegovu komediju sa lakim humorom i zapletom zabune. “Diabal v raji manželskom” /Đavo u raju braka/.
Ansambl je uigranom tako da ne znaju da naprave grešku. Ako je do greške i dolazilo iskusni amateri su impovizovali na način Ziorana Radmilovića – smej se jer je sve veseo kad se zna smešno biti.
Najstarija u paru, nosilac humora, je toliko prirodna da misliš da ona nikoga ne glumi da je ona jednostavno takva. Kada ćisti pod i gurne nečist pod tepih, i kada se se lupi po dupetu kao kada se šalje poljubac joj je tako prirodno postupanje da pomisliš da je ona na pozornicu došla da malo igra nekog pa je tog nekog pretvorila u sebe a ne sebe u nekog.
Ansamb je toliko vezan ljubavlju jednih za druge da je ljubav prenešena na publiku. Osećaš se udobno dok ih gledaš kako niko nikog ne laže, čak i kada svetlosti pozornice kažu da laže.
Cvećem, kome se kidaju lattice sa voli me ne voli me, koje je izraz ljubavnih osećanja, toliko se mlatara i slučajno pogađa po licu baš onog koga treba upozoriti da pazi šta radi. Mogu samo da zamislim koliko su ‘amateri’ uživali, jedn u drugom, dok su to uvežbavali.
Neverovtan utisak – došli su da glume drugog a odglumili sebe.
Tekst je to i hteo: da pokušavaju da budu drugi, da pokušaj propadne, jer rne znaju da budu ono što nisu. Zašto bi i bili ako je je pisac-beležnik njihovih ljubavnih zabuna i pokušaja starih da ne ostare govorio o njima.
Najstariji ‘ljubavnik velikog stila’ mlatara kaišem iznad šlica sa pantalona koje su ga uveliko nadrasle i govori da mu je ispod šlica, ne nešto što treba da se pridržava da se ne popiški, već krokodil za ljubavne igre. Međutim, moguća ljubavnica nije od juče, ne naseda na renesansnu priču i gura ljubavnika sa ‘krokodilom’ sa scene koji bi da još malo ostane i da još malo ‘znači’.
Pogledajte, šta ddrugo vam savetovati kada je nešto lepo.

Doktorska teza Ive Andrića

Categories: Beleška
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 05/11/2017

Čitam danas, po ko zna koji put, Andrićevu dr tezu “Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine”. Odbranio ju je u Gracu 1924.godine na katedri za istoriju /i stekao naučno zvanje dr istorijskih nauka/.
Andrić nije dozvoljavao da se teza prevede na srpski jezik sve do 1982.godine.
Zašto?
Mislim da ću prvi na to pitanje predložiti odgovor.

Zato što nije mogao da izdrži kritike neistomišljenika… a njih je bilo hiljadu na jednog. Tada. A danas ih je više.

Morao je da stekne dr zvanje jer nije imao visoko obrazovanje da bi radio diplomatski posao koji je radio.

Nije mi doktorat baš u pravom smislu naučan. Teško je tu postaviti hipoteze i izvoditi dokaze.
Ali, za nauku to i nije bitno s obzirom da je brilijantnost razmišljanja, veština pričanja priče, i u formi suvoparne naučnosti, inspirativno razmišljanje.

Mene za Andrića posebno vezuje moj diplomski rad, iz 1961.godine na maturi u Učiteljskoj školi u Tuzli.

Naslov je bio “Put Alije Đerzeleza, muslimanskog junaka XV veka, ružnog kao predsmrtana noć, jakog kao pobeđeni slon predvodnik izbačen iz krda da ne remeti odnose, zaljubljenog u nedostižnu ženu, nežnog korisnika tela prostitutki, pravednika koji je bio pravedan po svom ličnom kanonu pravde.”

Zašto se Andrić, pisac priče o Aliji Đerzelezu /Na turskom đerzelez znači zemljotres/, plaši javnog suda svoje dr teze? Nije baš ni moj koncizan odgovor tačan.
Ostavljam da se sudi o tezi, kaze`Andric, samo u stručnoj javnosti i to onih koji znaju nemački jezik.

Zašto se Andrić izjasnio da je Srbin a Hrvat je (otac mu je Hrvat) muslimankih vrednosti?
Zato što zna da je on to sve u jednom ‘sebe’ koje jedino ima.

Razlog je i što smatra da je Bosna, njegova Bosna, koren jugoslovenske nacije. To je danas jeres prvoga reda.

Bosanski Srbi nisu Srbi, bosanski Hrvati nisu Hrvati, bosanski Turci nisu Turci oni su brlijant kulture Evrope koji je život, posebne surovosti i religioznosti, stvorio.To je, takođe, jeres prvoga reda.

Duhovni život u Bosni, pre turskog osvajanja nosili su srpsko pravoslavlje, hrvatsko katoličanstvo i Bogumili.

Bogumili sa teorijom od va božanstva /jedno veće, koje stvara sve duhovno i nevidljivo i drugo božanstvo, Lucifer, koje je stvorilo sve vidljivo i teelsno/ bili su maltretirani i genocidno ubijani od strane surovih Nemanjića u Srbiji.
Došli su u Bosnu iz Bugarske, zaživeli i narastali da bi tu našli svoj totalni kraj kada su Turci došli. Niko i ništa im nije ostao do razrušeni im grobovi i zabeleške koje su pravili tuđini. Njihovi pisani spomenicu su spaljeni.

Katolici su opstajali sa manje zla a pravoslavni sa katasrofalnim zlom na vratu. To je pečat koji se nosi, o kome Andrć govori i o kome ne želi da raspravlja za svoga života. Tu nema rasprave, vidljivo on misli, a da šejtan ne uđe u narod i čakija se ojkrvavi.

On piše: “Samo neuki, nerazumni ljudi mogu da smtraju da je prošlost mrtva…ne, ono što je čovek mislio, i osećao i radio utkao je u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo.”

Utkano nam je i bogumilstvo – džaba ćutanje.

Osvajanjem Carigrada ‘evropskom narodu naneta je rana’ a bosanaskom narodu nestajanje i raslojavanje po šavovima lažnog duhovnog opstajanja.

Struktura dr teze “Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine”:

I Poglavlje
Predistorija. Duhovni život u Bosni pre turskog osvajanja.

II Poglavlje
Širenje islama kao neposredan uticaj turske vladavine

III Poglavlje
Uticaj društvenih i administrativnih institucija islama oličenih u turskoj vlasti na život nemuslimanskog stanovništva.
/“I danas se, kaže Andrić, ispoljava nezdravi konzervativizam bogumilskih potomaka, kojima je tipičan predstavnik Mehmed paša Sokolović sa svojom devizom:
“Nek me ne sudi Evropa
jer mogu na štetu njojzi
dignut neprelazan zid
po međi carstva svog.” /

IV Poglavlje
Duhovni život katoličkog dela stanovništva za vreme turske vladavine u svom karakterističnom otelovljenju, literaturnom i kulturnom delovanju franjevaca.

V Poglavlje
Srpsko-pravoslavna crkva, njen razvoj i njeno delovanje za vreme turske vladavine kao odraz duhovnog života pravoslavnog dela stanovništva.

Prilog
Hibridno pisani spomenici bosanskih muslimana kao pojavni opblik delovanja islama na ovaj deo stanovništva.

Napomene
napomene po poglavljima

Prilozi
Ocene referenta d-ra Hajnriha Feliksa Šmita i zapisnik sa doktorskog ispita.

Zapisnik sa usmenog ispita

Farma ljudi

Categories: Beleška
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 05/11/2017

Gledam slike nekih filosofa iz mladih dana.Umrli su svi i niko isto. Neko lud a neko pri zdravoj pameti.
Kako ostati pri zdravoj pameti, barem radi umiranja, kada žena kaže nekom zrele pameti da mu ne treba žena već kućna pomoćnica? Možda mu treba sluškinja? Dilema je između ta dva modela. Treća varijanta, varijanta Dostojevskog, je neshavtljiva. Pjer i Marija Kiri su slučaj za razmatranje slučaja u gomili uzrokovanja posledica.

Žene lažno monaše Bogu jer ne razlikuju ljude?

Mali broj žena je jednak svom muškarcu. 90 % ih je sluškinja. Uglavnom sluškinje ranga kućne pomoćnice. Služenje počinje sa muškarcem, nastavlja sa decom, završava sa unucima. ..u vremenu između unuka i praunuka, ili i ranije, svog muškarca su sahranile uživo ili u sećanju. Znaju i da žive sa njim mrtvim, mrtvo-pijanim ili nekom drugom oscilirajućom formom devijacija emocija.
Greška je do vaspitanja? Nije.
Greška je u neprimetnim oblicima trajanja robovlasničkog odnosa među ljudima.

Rob je sudbina, ne većine ljudi, već svih. Ni robovlasnik nije pošteđen potčinjenosti.

Lav je osuđen na ono što jeste. Nema svest o sebi, ili je ima a mi je mismo svesni, da bi mislio da može i drugačije biti lav.

Čovek je osuđen da bude rob i ima svest da može drugačije.

Prosto je nejasno zašto čovek ne živi drugačije.

Mora da postoji naučno objašnjenje, ne filosofsko, zašto ljudi ne menjaju svoje odnose a znaju da nisu sami i da su posmatrani?

Srbi, najstariji narod na svetu – pa šta? Mora neko – i nije to baš tako, kako se čini, u razumevanju. Da bi znao za Srbina mora da bude neko ko to nije. Druga rasa nije – garantovano.

Da li bi, kada bi neko izračunao koliko dugo su ljudi na planeti Zemlja došli, nekom metodologijom, do rezultata 7525.g.?
Koju matematiku da taj ‘neko’ koristi? Neka uzme da nas ima 7. milijardi. neka pronađe koliko nas je bilo pre pedeset godina? Da ide nazad do četiri muškarca i četiri žene. Pre toliko godina je bio Noje sa tri sina i tri snaje. Tada su oni donešeni na planetu.
U mom romanu Kraljevi ulice malo koristim nauku, više vlastito razmišljanje. Uzdam se i u nevidljivo okruženje Ananuka da će mi izaći u susret ako me prethodno ne izlude.

Zašto je rezultat 7525. godina zanimljiv rezultat? Srpsko računanje vremena počinje tada. Bjutiful

Srednji kurs za bake i unuke

Srednji kurs za bake i unuke

Ima jedna vesela baba u Staroj Pazovi. Ima ih više, ali ova je posebna. Voli da pravi kolače. Svašta voli. Ima i viška unuka od dveju kćerki. Unuke je naučila da je zovu baba Mira. Mira je od mirna – nije od nemirna i nema veze sa njenim imenom. Kada joj unuci kažu ‘baba’,i oni malo veći od Mire, ona nekako sredi svoje nemirne misli u mirne. Ponekad ih pretvori u slike, gleda ih, smeši im se, misli minulo veselo. Baba je puna vragova, ali ne da im da mrdnu.
Tako jednom ili dva put nekiput baba se doteruje, kinđuri, vesela, pevuši, unuke slušaju. Jedna u kolevci drema a pored kolevke je mala Mira. Ni njoj nije ime Mira. Njoj je ime Mira od nemirna. Tako baba htela. Njih dve jedna drugoj: Miro, daj ovo daj ono. Njoj je tri godine i obožava babu, malo više babine kolače a najviše cuclu. Bez cucle ne ide ni na nošu. Naročito tamo.
Baba osluškuje kćerkin auto, sa’će na vrati da se pojavi, samo što nije. Pokazuje se unukama sva nafaltana mirisima, pomiluje nosić bebin u kolevci i pevuši: “Ide baba da se kresne, dija dija de”. Mama otvara vrata, baba poljubi ovu sa cuclom pa ovu veluku na vrati i odjuri kao vetar sve pevušeći sada skraćenu verziju: “Dija, dija de”.
Mama skida kaputić lagan ii svileni šalčić, stavlja na prelepu stolicu dnevnog boravka, zaviruje u kolevku i sama sebe pita: Kuda li baba odjuri tako vesela. ‘Mira’ vadi cuclu i kaže: “Očla baba Mira da se kresne”.
Mama : – Ooo, zlato moje ko te to nauči. A šta ja i pitam. Ne smem vas više ostavljati same. Vraćaj tu cuculu u usta i ako te neko pita za babu da je nisi vadila. Samo klimaj glavom. Pazi šta ti kažem – umočiću ti cuclu u papriku.
Vesela mama – na koga li će Mira da se ‘baci’?

Baba Mira: – Ko je najlepši na svetu?
Mira : – Mira.
Baba Mira : – Ko je drugi po lepoti?
Mira : – Baba Mira.
Baba Mira : – Ko je treći po lepoti na svetu?
Mira : – Sto praznih mesta pa tata i mama.
Baba Mira zadovoljno klima glavom i ljubi trogodišnju unuku u glavicu slatku.

Baba Mira : – Miro, ‘ajd’ mi donesi onu kutujicu sa stola u kuhinji. Jedina je na stolu. Neće ti biti teško dohvatiti je.
Mira otrči u kuhinju. Evo je vraća se i ne nosi ništa.
Baba Mira : – Šta je biiilo?
Mira : – Uzmi sama!
Baba Mira zadovoljno klima glavom i ljubi unuku u glavicu slatku.
Mira crta patku a baba Mira pismo. Utom stiže auto pred kuću, Mira uzbuđena od želje istrčava i viče: “Mama, tata”! Tata je unosi dok ga Mira grli.
Mira : – Da vidiš šta me danas učila baba Mira.
Tata : – Da nismo, mama i ja, pali po lepoti na listi?
Mira : – Niste pali… Crtamo pismo koje će patka da odnese princu.
Mama (ljubopitljiva): – Kako se princ zove?
Mira : – Dejan.
Mama : – Nema princa na svetu koji se zove Dejan. Nema na dva sveta.
Tata : – Ima, ima. Baba kaže da ima onda i ima. Je li tako baba Miro?
Baba : – Kada tata kaže onda je to zapravo tako a mama ti je za kobojagi.

Baba Mira spremila odličan ručak za nedelju i sada idu kolačići sa čokoladom. Mekanii kao duša a na vrhu čokolada. Mira je bila prvi asistent. Polizala je sve što je moglo da se poliže… da se lakše opere. Baba Mira stavlja pred Miru veeliki tanjir sa sitnim kolačićima.
Baba Mira : – Prvo najmlađi ko je za stolom. Ovi pored stola se ne broje (gleda bebu u kolevci). Pa onda najstariji (baka se uspravi kao nekad što je prava bila).
Mira recituje pesmicu sa patkom i pismom, koju su danima crtali i pevušili, i ide u krug po kolačićima.
Mira : – Ide patka preko Save nosi pismo na vrh glave u tom pismu pi-še volim te najviše!
I amm, Mira pojede kolačić kojeg voli najviše.
‘Baba Mira, najstarija, ima šećer’, obaveštava prisutne Mira, ‘pa će Mira uz njenu dozvolu da recituje pesmicu još jednom’. (Dozvoljavaš, pita babu – baba dozvoljava). Ide patka… I ‘amm’, nestade kolačić i Mirinom stomačiću. ‘Sada ti mama’, nastavlja Mira,’najmlađa posle mene pa tata’.
Mama (sa nežnim osmehom prihvati ponuđen tanjir): – Ide patka preko Save, nosi pismo na vrh glave, u tom pismu pi-še ne volim te najviše.
Mama zadrži jecaj u grlu i otrča u spavaću sobu.
Mira : – Nisi uzela kolačić, mamice. (uzima kolačić i otrči za mamom u sobu)
Baba Mira gleda zeta. Ovaj podiže pogled prema njoj: ‘Mogu li da dobijem kafu, molim vas’.
Mira : – Naravno zete…začas ću ja …

«page 1 of 110

BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 4/April 2013
Brifing 4/April 2013
“Sporazumevanje u bridžu” Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
"Sporazumevanje u bridžu" Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
Kalendar
November 2017
M T W T F S S
« Oct    
 12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
27282930  
Arhiva

Welcome , today is Saturday, 18/11/2017