Rizici braka

Tri bračna para na prijateljskoj večeri. Ugodna atmosfera, priča mi prijateljica. Svi mi srednje dobi uzrasta. Dva para stanbena jedan par nije kućevan. Muž jedne od prisutnih me pod stolom jurca sa svojom cipelom. Kažem mužu da postoji navalentnost. Očekujem od njega zaštitu. On ništa. Ustvari reče: ‘Reši sama taj problem’. Ja begala. Ćutala. Uznemirena bezobrazlukom otišla sa mužem kući kada su i ostali otišli. Nisam imala volje da se mužu obraćam poprilično vreme.
Šta bi ti uradio da si bio na mestu moga muža?
Više znam šta bi moje žene uradile. Dalmatinka bi zamolila dodirivača da joj naspe crnog vina. I onda bi, na njegov pobednički osmeh. prosula crnu tečnost. Sremica bi počela da mi kuka da joj nije dobro, da je glava boli, da će da povraća, da je u drugom stanju. Svašta bi mi nakukala. Molila bi, na kraju, da joj zovem taksi da nam ne kvari večeru.
To sve pod uslovom d a im se dodirivač ne sviđa. Ukoliko im se sviđa ne znam kako bi.

Ti bi znači meni to kazala kao što si i mužu rekla.
Ja bih ovako (prijateljica naćulila svoje lepe i male ušne školjkice i i čeka da čuje ‘šta bi ja’) : – Dakle, ovako. Ja bih počeo nežno da cipelišem njegovu ženu. I sada sve zavisi od nje. Ako ona postupi kao one moje dve žene – šta da se radi. Ako se ona okrene svome mužu i počne sa šaputanjem za stolom sa pogledom na mene to bi bio znak da bi ona da svingeriše. Ako šaputanje ide sa gledanjem mužu iza leđa tada je sva prilika da će muž odlučiti za svingersku vezu a ako ustane od stola , izvini se , i odu… tada je njegova inicijativa bila čistokrvno heteroseksualna.

Prijateljica bi me pogledala svojim lepim očima, kao da su u Seulu pravljene, gucnula pivo da malo mozak oladi od nmene.
‘Dobro, a kaži ti meni… i tako bi mi celu noć…volemo da pričamo.

LGBT

Želeo bih da podelim sa svojim Fb prijateljima svoje razumevanje LGBT osoba koje nisu uspele da se izvuku iz puberteskog doba, bolje reći neposredno predpubertetskog epohe iz koje smo, mi drugi se izvukli i ostali na nekakvom putu koji priroda kaže da je u njenom interesu. Kako smo se ‘ozvukli’? To je pitanje nad pitanjima.
Približava nam se dan ‘Parade ponosa’. To je malo provokativan naziv ‘parada’. Ponosan na činjenicu da si u inat ‘svemoći’ prirode. I ja bih vam prišao sa ponosom da vas podržavam u vašem inaćenju da je vaš inat zasnivan na vašoj volji.
Ali nije.
Fobija, strah od suprotnog pola je zasnovan na nekoj traumi detinjstva koja je nerešiva sem ako se približite svesno toj traumi koja je zakopana u vašem nesvesnom da je niko nikada, pa ni vi sami, ne vidi. Ako biste izvukli iz najudaljenijih uglova svoje psihe vaš strah od suprotnog pola, susreta sa suprotnim polom na golo, golo telo na golo telo, vi biste bili normalno usmereni pravcem koji priroda čoveku pokazuje – pravac razmnožavanje.

Ž an žak Ruso je napisao surovu autobiografiju.
Sa ženom u krevetu nije mogao da doživi erekciju. Nema strašnije za muškarca od toga. Žena nema šanse da pomogne. Uglavnom je uvređena do bola. Ruso je imao sreću sa svojom ženom. Ona bi uzimala šibu i morala je da ga tuče šibom. Tada bi on doživeo erekciju i polni odnos bi bio kako mu je žena i maštala da treba da bude.
Russo pametan da razume svakog sem sebe nije znao koji mu je vrag. I umro je ne znajući.

Frojd čitajući njegovu autobiografiju saznaje i za taj detalj, ali saznaje i za sledeći detalj. /Ovo je vrlo važno ako hoćete da proširite svoje granice razumevanja prefinjenosti života ljudi kojima olako lomačama i batinama sudimo/.
Frojd nalazi u autobiografiji Rusoa podatak koji je za samog autora autobiografije bio naivan.
Naime, Žan Žak se zaljubio u svoju učiteljicu. Ljubav je bila tako snažna da nije mogao da pronađe stihove koje su pesnici pisali da bi je opisali. A čitao je, do ludila je čitao.
Učiteljica je imala šibu i često je Žan Žaka tom šibom tukla. Dečkić je, iz silne ljubavi, siline želje da ga učiteljica dodirne, pravio nestašluke. Ima li išta lepše od tog predivnog bića, dobiti bilo šta pa i batine šibom. I junak je junački dobijao šibom.
Kada je odrastao ušao je u mazohistički problem iz kog nije znao da izađe.

Nije bilo Frojda.

Ako sam vam pomerio pristupe drugima, a i razumevanje sebe, onda smo se razumeli.

Srbi

Pojedniac, narod i rullja
Danas je srpski narod ponovo rulja. Potrebni su jaki pojedinci da povrate naš narod, svoj srpski narod, njegovom istorijskom razlogu postojanja: snazi ljudske istine i pravde.

Milunka Savić, da vas podsetim na Milunku. Brat joj je dobio poziv za rat. Brat, jedinac u njenih roditelja sin. Uzima poziv za vojsku, ima petnaest godina, oblači se u muško, odlazi u Kraljevu vojsku umesto brata. Junakinja Prvog svetskog rata dobija Karađorđevu zvezdu sa mačevima, Medalju Miloša Obilića, Francuski ratni krst sa palmama i dva ordena Legije časti. Tek kada je, teško ranjena, dospela je u bolnicu videli su da je žensko.
Posle rata dobila je mesto čistačice u Hipotekarnoj banci. Umrla je, najčasnija srpkinja svoga doba, kao čistačica nužnika u nekoj krčmi. A fukara se bogatila.

Major Dragutin Gavrilović u odbrani Beograda 1915.g. svojim vojnicima govori: “Vi nemate šta da izgubite. Žrtvovani ste za čast Beograda. Vrhovna komanda je naš puk izbrisala iz vojnog stanja. Napred u slavu za kralja i otadžbinu!.”
Trideset godina kasnije, 1945.g. major Gavrilović se vraća iz nemačkog zarobljeništva. Ide od željezničke stanice ka svojoj Beogradskoj ulici, peške, u dronjavoj je uniformi kraljeve vojske, nema drugo da obuče. Szsreće ga narod-rulja, tuče i tuče ‘kraljevog ofcira’. Mesec dana kasnije umire u bolnici od povreda.

Drugi svetski rat, takozvane ustaše su po manastirima Fruške gore. Razvlače mošti srpskih vladara po đubrištima. Nemački oficiri skupljaju Lazareve kosti, Stefana Nemanjića i cara Uroša. Odnose ih na brod na Dunavu i nose u Beograd u Sabornu crkvu. Na brodu drže počasnu stražu. Hitler je odobrio prenose moštiju sa rečima: “Srpski vladari su ginuli na braniku svoje vere i nove evropske rase. Trebamo zaštiti njihovu istoriju.”

Narod koji ne pamti dobro i zlo u prošlosti, postaje rulja u svojoj sadašnjosti.
Rulja ne zna da pravi razlike po pitanju dobra i zla, po pitanju prepoznavanja dobrih i zlih ljudi. Rulja ima interese koje ne zanimaju te razlike.

Smrt i Život

Smrt i Život
Smrt
Njena smrt desila se kao i većina drugih koji umiru, kao što i žive, neprimećeno. Nema ko da se na nju baci kamenom. Na mene bi bilo i katapultiranja, ali odlaze u vasionu ti što bi se grudvali. Više ih i nema, baš mi je žao… sem ovih novih koje neznam da ne stvaram. Nabijam im rogove, kao Mikelanđalo Mojsiju – a niko ne sme da nam spočita lepotu.
Ona je imala dušu i dah u njoj. Duhovni dah ne dah od vetra. Imala je auru na vrhu energetskog omotača oko svoga tela u obliku jajeta.
Ona, kao i većina ljudi, je svetlosno biće. Ko zna da gleda svetlost to vidi na onom ko je ima. To nije svetlost od fotona, sa ili bez mase, to je svetlost od vlakana koja ima svest, kojih ima više od bezbroj, koji su večniji od večnosti. Naravno da to ne razumem. Nesaznatljivo ne treba ni saznavati – opasno je. Nepoznato se mora saznavati, mora a nesaznajno nikako. Ko ne pravi tu razliku bolje neka vozi kamion.
Kada je umrla duša je izašla iz nje uz poslednji dah koji grči ljušturu tela.
Svetlosni omotač je usisan od strane univerzuma. Usisan je sa potpunim pamćenjem života tela koji je pratio. Sposoban je za replint toga života u varijantama, ali i u orginalu.

Život
Embrion je u majci počeo svoje deobe ćelija. Energetski omotač, dela očevog tela u njegovom semenu, je unešen u energetski omotač žene, u njenu jajnu ćeliju. Tu se sada vodi Veliki rat između ta dva energetska omotača za prioritet u deobi ćelija. Taj rat nije bezazlen. Zna i smrtni ishod da desi. Prvi rezultati rata se znaju nakon tri meseca žestoke borbe oko pitanja koliko će ko ćelija da proizvede. Svi bi da zadrže identitet svoga porekla. Tata ili mama u dominaciji novog bića – pitanje je sad ?
(dec ekveščen nau, što bi kazao Hamlet)

Očeva strana manipuliše i sa polom bebe. Mama će, naravno, biti ‘kriva’, ako krivice ima, ako beba kod pubertetisanja ispolji istopolnu zainteresovanost. ‘Tata’ je izabrao pol i tu se nema šta dodati – vraga nema. Uvek ima dodavanja.

Univerzum se u ništa ne meša. Sve mu je svejedno. Iskoristiće šta god da se desi.
Nezainteresovan događanjem njegovo je, kada se desi taj lucidni trenutak, da usadi dušu u ‘to‘ od ćelija mame i tate. Duša nosi sve od univerzuma u obliku ideje. Sa idejama se nije igrati.
Dah, kojim počinje život duše, prekida sve dileme oko toga na koga će budući čovek da liči. Na pretke (geni) sa ove strane ili sa druge, procenat izmešanosti, procenat orginalnosti, autentično novog… ta priča je ispričana. Nema više.

Rođenje
Devet meseci prođe. Mora beba napolje. Milom ili silom mora napolje. Materica je jednostavno gura i izgura.
Sada se dešava čudo. Čudo je ono za šta ne treba razum da bi bilo jasno. Beba u maminom omotaču je ‘kod kuće’. Usnama dodirne podmetnutu bradavicu mamine dojke i iz niotkuda poteče hrana.
Maminom energetskom omotaču približavaju se neki koji nikada nisu u bili njemu. Beba zna da otplače nečije približavanje.
Ulazi tata u omotač. Navikla na njegovu blizinu beba ćuti. Šta misli počeće da govori sa tri godine u reakcijama koje će da traju sve do individuacije, stvaranja vlastite individualnosti. Dečko se buni, brani svoje. Devojčica se protivi majci. Neprekidno se dete vezuje i udaljava. Civilizacija i kultura će prelomiti. Priroda će braniti svoje. U početku ljudskog roda priroda je imala prioritet. U tom sukobu će biti tajna zla i seksualnost kao kob.

Dejan Pavkov, Kraljevi ulice, Eva

Zlatica : – Neko je negde ostavio otvorena vrata… oseća se promaja.
Adam (ustaje da zatvori vrata ‘negde’ u hodniku): – Vidiš kako sam brz, Zlatice.
Zlatica : – Vidim… koja je najveća brzina? Priča se da ima brže od svetlosti.
Adam : – Ima. To je trenutna brzina
Zlatica : – Ne razumem. Do novog Sada od Beograda brzina svetlosti ne stiže trenutno?
Adam : – Ne. Trenutno je brže. Ali ima i brže od trenutno.
Zlatica : – Ne razmem i brzinu svetlostii trenutna brzina me zbunjuju. Kakva bi to brzina bila brža od trenutne?
Adam : – Trenutnom brzinom išla bi iz Beograda u Novi Sad tako da u istom trenutku si i u Beogradu i u Novom Sadu. Brže bi bilo kada bi u istom trenutku bila na više mesta. Ima i od toga brže… to je beskonačna brzina tada bi morala da budeš u istom trenutku na beskonačnom broju mesta. Priznaj da razumeš.
Zlatica : – ‘Ajd’ da ti udovoljim. Ja tebe sve razumem…pa i ovo sa brzinama.
Adam (Milevici) : – Vidiš ko mene razume?
Milevica : – Pa kad te voli. Nije teško nekoga razumeti kada ga voliš. Teško je razumeti one koje ne voliš.

Dejan Pavkov, Kraljevi ulice, Eva

Kraljevi ulice, Eva
Kraj grada, gotovo predgrađe Stare Pazove, Ljubicina deca raštrkana, velika, snaja sa detetom je negde kod svojih, ona sama u dvorišnoj šupi pretvorenoj u kuću.
Izlazi na ulicu, sve joj se kovitla, van nje se kovitla,, napolju na ulici neka ogromna buka, psi ne laju, ide kao omađijana prema kovitlacu, pojavljuje se čovek, sa kraja ulice, ali kao niotkud, monaška haljina, teška, suknena, štap u ruci u obliku zmije, kao da je od zmije, vidi Ljubica da je to njen Adam.
Ljubica (plače I prilazi mu): – Adame?
Adam (vidi Evu): – Nisam ja Adam. Ti si Eva?
Ljubica: – Nisam ja Eva, Adame. Ja sam Ljubica. Uđi, kod mene više ne ulaze muškarci, ja idem njima, ipak uđi, Adame.
Adam: – Nisam ja, Eva, Adam. Evo ući ću, samo malo da prilegnem pa idem dalje.
Ulazi, Ljubica mu pomaže da legne na trošni ležaj. Od umora Adam gubi svest. Ljubica bi i nebi da zove doktora. Adamu ne treba doktor ako je ovo Adam a ja znam da jeste. I on zna da sam ja Eva.
Ljubica: – Jovane, prokletniče među ljudima, reci tom prokletniku pored tebe da ga neću moliti. Za šta da ga molim? Sve možemo sami.
Evo vidi mog Adama… sada ću ga skinuti na golo da ga prepoznam… da prepoznam to moje njegovo telo, od njegovih matičnih ćelija si me napravio i napravio sebi ljubomoru. Što me nisi od sebe napravio? Nisi mogao, a? Bog ti nije dao ili nisi znao? I što me odvoji od moga čoveka? Što ste, mangupi božji, sve žene odvojili od njihovih ljudi I ljude od njihovih žena? Isuse, da li si nam ti najbliži? Što nam sreću daješ na parče? Zašto nam je uopšte darivaš? Ne treba nam ništa na dar, na žrtvu, kao vama što treba. Sve sebi sami možemo dati samo nas ne razdvajajte od čoveka koji nam pripada.
Adame, ljubavi, prvo ću te toplom vlažnom krpom i vodom očistiti a onda ću te mirisnim uljem, za tebe davno spremljenim, premazati.
‘Dobro’ napušta istoriju i odlazi u svet imaginacije, priseća se Ljubica neke propovedi. ‘Pojaviće se kada prestane istorija. Završiće na svom početku vremena. Bože, da li je ovo kraj i početak… Ili je to tek novi kanal moje podsvesti… podsvesti, prokletnice televizijska sa mnoštvom TV programa…sama menjaš kanale… samo sada nemoj, molim ti se… ovaj ovde je moj Adam… došao je po mene … svoju Ljubicu… svoju Evu… Isuse ludim… nemoj sada da poludim, molim se i tebi.
Adam leži go, Ljubica mu na ruke opra odeću i obuću. Ostavi na suncu da se osuši. Sve je osušeno Ljubica ga oblači u čisto, Adam se pridiže i prihvata se jake jagnjeće bele čorbe što mu je Ljubica spremila.
Ljubica (Počinje obrednu, pred obed, snenu svoju molitvu): -U ime oca, sina i Svetog duha. Sa sinom se svađamo. Ravan nam je. Oca psujemo. Takav je red. Sa duhom nemamo šta.On je naš identitet
Završio se obed, Ljubica sklanja sav nered od svoga čoveka, seda pored njega, umiljava mu se, miluje mu bokove, pa noge, pa krenu rukom po muškosti. Vidi da nije nešto tu kako treba da je, razgrće svoga čoveka, muškost nije ‘muškost’ već neki ostatak od njega koji je isti kao kada ga je krpom vlažnom kupala.
Ljubica: – Šta si to, Adame, kukavico kukavna, uradio? Evnuhom si se učinio? Jesi li to u svim svojim životima, vremena posle naših sinova, činio?
Adam: – Nisam ja Adam, Eva. A takav sam od desete godine. Ležao sam na suncu i neki kamen iz čistog neba mi pade i spljošti mi muškost. Jedva sam preživeo bol a posle sramotu ne baš. Lutam, bežim i molim se Bogu. Idem u Rusiju … tamo je teško pa idem da me dotuku.
Eva: – Adame ne ideš ti više nikuda. Ostaćeš ovde, snaći ćemo se.
Adam: – Možda ću te, Eva, potražiti u sledećem životu. U ovom nema nas. Idem u Rusiju…. nisam ja Adam, Eva.
Ljubica: – Nisam ja Eva… nisam ja Eva.
Adam odlazi, Eva gleda za njim kako ide nogom pred nogu. Daleko je Rusija… on ide prema suncu … ne prema putevima. Ovde je došao putem… nisam mu bila na pravcu Rusije… Došao je da me vidi… Došao je da me vidi… o jadni čovek koga nema ko da voli.. hvala ti za ljubav ti što nisi Adam.
Zvoni mobilni telefon. Vidi Ljubica da je zove Ljilja, žena od njenog ljubavnika, ‘pleksus solarisa’.
Ljubica: – Molim, Ljiljana? Ajde da se dogovorimo… sada sam nešto raspoložena za čovečanska dogovaranja…bio mi je moj muž, ne tvoj… koji kao da nije…reci mi … hoćeš li da ja j. tvoga muža i da ti olakšam teret ili da ga ne j.?
Muž: – Zovem te sa telefona svoje žene Ljilje, kao što vidiš… moj telefon je kučka razbila… a ja sam … ja sam je upravo ubio. Ljubica(šokirana): – Ubio si majku svoje dece? (Ispada joj telefon iz ruke, okreće se zidu, urla u zid)
Monstrume… htela sam da ga pitam zašto … koja sam ja monstrumka… može li da postoji razlog da se ubije majka svoje dece…Bože…da nisam ja uzrok vašoj svađi… vidim da jesam… trebaju ti pičku, za kaznu, zalepiti na nos … samo čiju… moju… da moju … kako se zove onaj japanski umetnik što je pizdu napravio od veštačke kože i razvukao je preko fudbalskog igrališta. Gledaoci umesto fudbala gledaju pičku … zbunjeni… iz nedoumice upadaju u stanje zapalosti… to je ono osećanje, može se reći ‘glupo osećanje’ koje imaš kada ti nešto zapadne iza ormana i ne možeš ga dohvatiti a da ne pomeraš orman koji, uzgred, nemaš snage da pomeriš.
Ludim, luudiim… šta će mi japanski umetnik sada … kako se ono zvao …Asuro Kesami… Isuse, poludeću… Imam minimum pet traka toka misli i moj um u najgorem trenutku izabere, kao pravilo, najgoru traku.
Eva istrčava na ulicu. Trči u pravcu kojim je otišao Adam.
“Adame, Adame, molim te… volim te… Adameee”, viče i trči… trči i viče…
Dolazi do raskrsnice … trčala bi najradije pravo… pravo je komšijska kuća… izlazi komšinica… gleda udovicu, kao i uvek, sa podozrenjem protivnice… prekrstila ruke na grudima… zna ona kako je biti udovica… zna ona…rekli joj…
Vraća se, Ljubica, kući svojoj … pred kućom se uparkirava auto.. izlaze joj sin i kćerka.
Nedima: – Mama, jesi li dobro? Bleda si kao da si videla duha.
Sin: – Mama, dirala si moje pivo?
Mama: – Nisam dirala tvoje pivo…videla sam duha… jednog jako starog duha… starijeg od mene… mudrijeg od vas, dečice moje… (sada već mrmlja nerazumiljiv govor) otišao je u Rusiju da ga dokrajče… kuda ja da odem da me dokusuraju … kuda kada… imam vas, deco moja, lanci moji… on nema lance… pokakila mu se ptičica na nezgodno mesto… pazi da nije oblak poslao kamenčić…kakav je to ptičiji kljun morao da bude da nosi takav kamen… ne nego si sam sebe ukinuo … muško moje, jedino.. šta ja da ukinem… ovu pećinu…zavijam kao sivi vuk kada zaboli… kao sivi kada zove ženku i plaši druge sive…
(glasno) Neće mama više istrčavati na ulicu… delimičnu askezu uvodim sebi… idem da čitam ‘Zujanje’, možda Dejan zna šta mi je… on će da mi … znam… on je sve ovo zapisao…zapisao je i kako dalje podneti sebe kad više nema šta da se desi …

Kraljevi ulice, Eva

Nije bio opasnik za prijatelja, nikada, ni najpijaniji.
Gleda papagaje u kavezu i očekuje da žubor glasova koje ovi razmenjuju počne da ima neko značenje. Bića koja govore i koja ništa ne kažu su pesnici i papagaji. Sa njima samo žene, pomoću sopstvene blesavosti, komuniciraju, kaže.

«page 1 of 14

BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 4/April 2013
Brifing 4/April 2013
“Sporazumevanje u bridžu” Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
"Sporazumevanje u bridžu" Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
Kalendar
September 2017
M T W T F S S
« Aug    
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
252627282930  
Arhiva

Welcome , today is Tuesday, 26/09/2017