Srbi, najstariji narod na svetu – pa šta? Mora neko – i nije to baš tako, kako se čini, u razumevanju. Da bi znao za Srbina mora da bude neko ko to nije. Druga rasa nije – garantovano.

Da li bi, kada bi neko izračunao koliko dugo su ljudi na planeti Zemlja došli, nekom metodologijom, do rezultata 7525.g.?
Koju matematiku da taj ‘neko’ koristi? Neka uzme da nas ima 7. milijardi. neka pronađe koliko nas je bilo pre pedeset godina? Da ide nazad do četiri muškarca i četiri žene. Pre toliko godina je bio Noje sa tri sina i tri snaje. Tada su oni donešeni na planetu.
U mom romanu Kraljevi ulice malo koristim nauku, više vlastito razmišljanje. Uzdam se i u nevidljivo okruženje Ananuka da će mi izaći u susret ako me prethodno ne izlude.

Zašto je rezultat 7525. godina zanimljiv rezultat? Srpsko računanje vremena počinje tada. Bjutiful

Srednji kurs za bake i unuke

Srednji kurs za bake i unuke

Ima jedna vesela baba u Staroj Pazovi. Ima ih više, ali ova je posebna. Voli da pravi kolače. Svašta voli. Ima i viška unuka od dveju kćerki. Unuke je naučila da je zovu baba Mira. Mira je od mirna – nije od nemirna i nema veze sa njenim imenom. Kada joj unuci kažu ‘baba’,i oni malo veći od Mire, ona nekako sredi svoje nemirne misli u mirne. Ponekad ih pretvori u slike, gleda ih, smeši im se, misli minulo veselo. Baba je puna vragova, ali ne da im da mrdnu.
Tako jednom ili dva put nekiput baba se doteruje, kinđuri, vesela, pevuši, unuke slušaju. Jedna u kolevci drema a pored kolevke je mala Mira. Ni njoj nije ime Mira. Njoj je ime Mira od nemirna. Tako baba htela. Njih dve jedna drugoj: Miro, daj ovo daj ono. Njoj je tri godine i obožava babu, malo više babine kolače a najviše cuclu. Bez cucle ne ide ni na nošu. Naročito tamo.
Baba osluškuje kćerkin auto, sa’će na vrati da se pojavi, samo što nije. Pokazuje se unukama sva nafaltana mirisima, pomiluje nosić bebin u kolevci i pevuši: “Ide baba da se kresne, dija dija de”. Mama otvara vrata, baba poljubi ovu sa cuclom pa ovu veluku na vrati i odjuri kao vetar sve pevušeći sada skraćenu verziju: “Dija, dija de”.
Mama skida kaputić lagan ii svileni šalčić, stavlja na prelepu stolicu dnevnog boravka, zaviruje u kolevku i sama sebe pita: Kuda li baba odjuri tako vesela. ‘Mira’ vadi cuclu i kaže: “Očla baba Mira da se kresne”.
Mama : – Ooo, zlato moje ko te to nauči. A šta ja i pitam. Ne smem vas više ostavljati same. Vraćaj tu cuculu u usta i ako te neko pita za babu da je nisi vadila. Samo klimaj glavom. Pazi šta ti kažem – umočiću ti cuclu u papriku.
Vesela mama – na koga li će Mira da se ‘baci’?

Baba Mira: – Ko je najlepši na svetu?
Mira : – Mira.
Baba Mira : – Ko je drugi po lepoti?
Mira : – Baba Mira.
Baba Mira : – Ko je treći po lepoti na svetu?
Mira : – Sto praznih mesta pa tata i mama.
Baba Mira zadovoljno klima glavom i ljubi trogodišnju unuku u glavicu slatku.

Baba Mira : – Miro, ‘ajd’ mi donesi onu kutujicu sa stola u kuhinji. Jedina je na stolu. Neće ti biti teško dohvatiti je.
Mira otrči u kuhinju. Evo je vraća se i ne nosi ništa.
Baba Mira : – Šta je biiilo?
Mira : – Uzmi sama!
Baba Mira zadovoljno klima glavom i ljubi unuku u glavicu slatku.
Mira crta patku a baba Mira pismo. Utom stiže auto pred kuću, Mira uzbuđena od želje istrčava i viče: “Mama, tata”! Tata je unosi dok ga Mira grli.
Mira : – Da vidiš šta me danas učila baba Mira.
Tata : – Da nismo, mama i ja, pali po lepoti na listi?
Mira : – Niste pali… Crtamo pismo koje će patka da odnese princu.
Mama (ljubopitljiva): – Kako se princ zove?
Mira : – Dejan.
Mama : – Nema princa na svetu koji se zove Dejan. Nema na dva sveta.
Tata : – Ima, ima. Baba kaže da ima onda i ima. Je li tako baba Miro?
Baba : – Kada tata kaže onda je to zapravo tako a mama ti je za kobojagi.

Baba Mira spremila odličan ručak za nedelju i sada idu kolačići sa čokoladom. Mekanii kao duša a na vrhu čokolada. Mira je bila prvi asistent. Polizala je sve što je moglo da se poliže… da se lakše opere. Baba Mira stavlja pred Miru veeliki tanjir sa sitnim kolačićima.
Baba Mira : – Prvo najmlađi ko je za stolom. Ovi pored stola se ne broje (gleda bebu u kolevci). Pa onda najstariji (baka se uspravi kao nekad što je prava bila).
Mira recituje pesmicu sa patkom i pismom, koju su danima crtali i pevušili, i ide u krug po kolačićima.
Mira : – Ide patka preko Save nosi pismo na vrh glave u tom pismu pi-še volim te najviše!
I amm, Mira pojede kolačić kojeg voli najviše.
‘Baba Mira, najstarija, ima šećer’, obaveštava prisutne Mira, ‘pa će Mira uz njenu dozvolu da recituje pesmicu još jednom’. (Dozvoljavaš, pita babu – baba dozvoljava). Ide patka… I ‘amm’, nestade kolačić i Mirinom stomačiću. ‘Sada ti mama’, nastavlja Mira,’najmlađa posle mene pa tata’.
Mama (sa nežnim osmehom prihvati ponuđen tanjir): – Ide patka preko Save, nosi pismo na vrh glave, u tom pismu pi-še ne volim te najviše.
Mama zadrži jecaj u grlu i otrča u spavaću sobu.
Mira : – Nisi uzela kolačić, mamice. (uzima kolačić i otrči za mamom u sobu)
Baba Mira gleda zeta. Ovaj podiže pogled prema njoj: ‘Mogu li da dobijem kafu, molim vas’.
Mira : – Naravno zete…začas ću ja …

Sveti Luka

Jedan filosof, vaš savremenik, ja nisam iz njegovog doba, kaže da je slobodan čovek. To podrazumeva da je slobodan i od samog sebe. Naročito to. Ono što on misli u jednom trenutku ne obavezuje ga da tako i to misli i u narednom trenutku. Slobodan je od svake svoje misli i po dubini. Ne mora da je pamti.
Njemu je vrlo praktično sa sobom. Kako je drugima sa njim? To je problem drugog.
Naravno, da je tu reč u pristupu duhovnim odnosima, odnosima duha,a ne praktičnim, tipa: ‘Skini se, lezi a ja ću doći.’ A ona da gleda u pasulj? Ne mora da gleda u pasulj – izmakao je da ne dođe.
Odremaj malo i idi slavi 50. godina mature. 55.? Auu. Eno sv. Luka skuplja za noć veštica orginale. Možda stigneš.

Petsto godina Reformacije

U prepunoj pozorišnoj sali održano je obeležavanje 500.godina Reformacije. Svetkovina je dobila formu performans pozorišne predstave u najboljem značenju što ti pojmovi znače.
Pretstava je počela sa orginalnom pojavom monaha Martina Lutera koji na nemačkom jeziku objavljuje svoje protivljenje prodaji oproštajnica. Staropazovački sveštenik, Igor Feldi, simultano prevodi na slovački jezik a prva četiri reda pozprišne sale su snabdevena slušalicama u koje nam, krajnje siguran i prijatan, ženski glas prevodi na srpski jezik Igorov prevod.
Muzičke solo tačke posebno je označio, vrlo ugodno, svojim opernim pevanjem glas Borisa Babika. On je pripomogao i u nastupu crkvenog hora, profesionalnog hora, kojim je dirigovala Ana Đurđević. Dečiji hor slovačke osmogodišnje škole imao je zvuk alt glasova ozbiljnih vodvilja.
Umetnički dojam : božanstveno pozorište Bogu.
Spektakl je bio završen petnaesto minutnim govorom gostom iz Amerike. Ponovila se prethodna situacija simultanog prevoda Igora Feldija, sada sa engleskog jezika na slovački pa nama sa sloovačkog u slušalice na srpski.
Martin Luter nije hteo da osnuje novu Luteransku augzburšku, evangelističku crkvu. On je samo hteo da postojeća crkva papska dobije više Hristijanskih obeležja. “Ako nešto znaš, ne ostavljaj to samo za sebe, već posluži time i drugima. Ako si zdrav, pomaži bolesnima. Ako si bogat, pomaži siromašnima. Ako si jak, služi slabima. Ako si pobožan, pomaži grešniku da i on postane pobožan. Ako tako ne uradiš nisi hrišćanin, jer gde su hrišćani tamo to mora da se pokaže”.

Hrišćani bi trebalo da misle i čine tako, kao što je nekada činio Hristos a ni da pomisle da čine tako kako misli i čini Bog. Ni da pomisle!
Meni bi trebalo, radi lične konsolidacije, više ovakvog pozorišta, ne znam vama, ali meni bi.

‘KEBI’

Likovno veče u Staroj Pazovi Slovaka iz Kulpina
‘KEBY’ /KAD BI/
Vrlo ugodno veče i prijatno poznanstvo sa pan fararom /gospodin sveštenik/ Grnja Vladimorom. Nema podataka o slici pored svake slike pa zamolim pan farara da mi malo objašnjava. Svoje radove – u prvom redu – svoje. Amateri znaju da slikaju kao deca. Tako se i ponašaju kada misle o sebi kao amaterima. Kada misle o sebi da su slikari tu nema spasa. Ne možeš ih otrezniti.

Šta znači slikati kao deca? Dete naslika konja i ispod njega napiše: konj. Za svaki slučaj… da se zna. Ne znam da li su dečije slikarstvo vremešnih ljudi izmislili Slovaci, ali sam siguran da su mu oni iznudili ime: naiva. Tako je Kovačica postala slavna. Ni Kulpičani nisu naivni pa da olako prepuste rezon naïve drugima.

Pan farar pristaje da mi objašnjava svoje radove, ali da ja prvo kažem mišljenje. ‘Ajde. Idemo po eksponatima sa leva u desno, kažem.
Uramljen i zastakljen profil psa. Porcelan. Pita me kako je isekao keramiku? Ne znam. Kaže da je keramiku našao na obali Dunava, znate Palanka je blizu Dunava. Porcelan je isekao slučaj, porcelain je bačen i tako se razbio. Ja sam, kaže samo dopisao oči i malo njuške.

Druga slika je crtež. Grafitna olovka šestica, kaže mi. Ruke sklopljene u molitvu, u obliku crkve a na vrhovima prstiju krst. Zanimljiva ideja.

Treća slika je veliki format Mona Lize. Mona Liza je, objašnjava mi, razočaravajuće mala. Koja je razlika između orginala i moje slike, pita me. Njegova Liza drži bibliju a ona u orginalu, hmm, nije baš sklona čitanju. Vidim da je ponosan na prepravku. Slika je, u ostalim detaljima, zapanjujuće verna.

Kod sledeće slike me pita. Šta kažete za ovu sliku. ‘Hmm, počnem da mucam. Ovo iznad crvene linije, lik mlade vesele žene u konturama sa malo boje je kič a ono ispod studija: tu je smrtni kosač, kostur sa kosom, i čučeći stav golog, vrlo dobro nacrtanog mišićavog muškarca. ‘Da, kaže on. Slažemo se. Život je u jednom delu kič a u drugom napor sa sigurnim krajem.

Zatim nailazimo na njegov portret. Prepoznajem crtača. Malo ste ovde stariji, primećujem. Saglasan je i pokazuje mi u dnu portreta ispisane godine 1990 – 1999. Vreme, kažem, kada su nam menjali sudbinu. Ostario sam tih godina, kaže mi, sada sam došao do vazduha. Gledam ga. Ćutim.

Sada dolazimo do portreta mlade žene, sa zagonetnijim osmehom od Mona Lize. Vaša kćerka, pitam. Ne, kaže on. Moja učiteljica crtanja. Uradio sam sliku po njenoj fotografiji.

Sledeći crtež je veom uspešan. Ista tehnika. Ovo je, govorim, glumica… Sofija Loren, pomaže mi pan farar.

Naredna slika je ponovo ustakljena. Kao onaj profil psa sa početka. Vidi se krst i nekakva rupa sa rešetkom za kanalizaciju. Ne znam, kažem. Ovo ne znam šta je. Traži da se gleda i sedi i pijucka kafa sa malo vinjaka. Smeje se. Upravo tako, kaže. To je fotografija. Prosuo je neko soc od kafe u sudoperu, nie pustio vodu i soc je uz samo malu pomoć moga prsta oblikovao krst. Uzeo sam fotoaparat i slikao dno sudopere. To je ta fotografija. To je podvala, žalim se. Morali ste napisati da je fotografija. Smeje se ovog puta i svojim plavim slavenskim očima.

Zatim dolazimo do Jslike an Husa. Prepoznajete li ga, pita me. Naravno, kažem. Mislim da je to pastel. A ovo pored je Martin Luter? Šta će vam Martin Luter? Pa vi evangelisti niste Luteranski reformatori.
Nego ko smo, pita me. Sada smo u mojoj oblasti, kaže mi. Sada ću da vam kažem…

Upada nam u razgovor moja omiljena novinarka. Mogu li da vas prekinem, izvinjava se, da snimim intervju za TV sa pan fararom. Sležem ramenima.

Nastavićemo razgovor, kaže mi pan farar, imam šta da vam kažem…

Završen je intervju.
Čekamo Valija iz Bačkog Petrovca da otvori izložbu. Ja sam malo prošetao pogledom po radovima drugih učesnika izložbe. Ovo je, ipak, kolektivna izložba. Nije samostalna.
Zaustavio sam se ponovo kod Martina Lutera. Iza njih su još dva odlična crteža. Prilazi mi pan farar i kaže: To je moj deda a ovaj pored je njegov brat.
Vraćamo se na Martina Lutera.

Kako ste vi Luteranci, pitam ga. Mislio sam da ste vi kao i mi Srbi. Mi smo samostalna crkva poreklom od vizantijskog razumevanja Isusa Hrista. Mislio sam da ste i vi kao i mi autohtoni, samo vam je poreklo od Luterovog protestantizma, reformacije.
Ne, podučava me gospodin sveštenik. Naša crkva se zove ‘Luteranska augzburška evangelistička crkva’. Znači, mi smo Luterani. Mi se držimo biblije i tumačenja Martina Lutera a ne tumačenja ljudi.
Nije mi baš najjasnije. Opet, znači, imam pogrešne predrasude. Hoće tako pan Boh sa mnom. Prilaze nam neki drugi ljudi i ja svoga sabesednika ostavljam njima.

Sedim na fotelji pored torbe novinarke. Svi čekamo Valija. Telefon u torbi novinarke zvoni. Prilazi novinarka torbi i meni. Kažem joj da su je zvali nekoliko puta. Zovu me od kuće, govori. Ne znam koja im je žurba.
Pitam je zašto nema Igora Feldija, pazovačkog sveštenika. Odgovara mi da je, koliko zna, zauzet. Malo čudna zauzetost, komentarišm njen odgovor. Da nije neko ideološko neslaganje? Bilo bi zanimljivo da to istražite. Nije, radi nas osatlih, u redu da ne dođe. Njegovo prisustvo bi dali dublje značenja ovom događaju kulture.
Novinarka se osmehuje. Vidim da neće ona ništa istražiti. Ne traži problem. Ja kada nema problema u mojoj sferi interesovanja sam ga stvorim. I onda se kaaajem. Danima.

Dolazi Vali. Sveštenik ga vodi od slike do slike i tumači malo sliku više biografije samih autora. Nakon desetak minuta Vali otvara izložbu. Drži lep, ali vidljivo naviknut govor. Posle njega pan farar čita svoje spremljeno saopštenje. Često počine rečenice sa ‘Ke bi…’ /’Kad bi’/. Razjašnjen nam je naziv kulpinačke koloni ‘KEBI’.
Zatim sledi ženski tri iz Kulpiana. Dve pesme nam otpevaju. Pesme me potsećaju na mladost među Slovacima. Drže oni svoje uspomene u nedrima običaja svakog običaja.
Žene su obučene u nošnje. Bele. malo mi je to čudno. Pazovčanke se oblače drugačije kada svetkuju. Izgleda da svako mesto u Vojvodini, gde ima Slovaka, beleži nešto lično iz svog narodnog kolektiviteta. Lepo je to videti.

Proslava 500.godina reformacije je 26.ovog meseca. Glavnu reč ima pazovački pan farar, Igor feldi. Zanima me ta stvar sa mojim razumevanjem-nerazumevanjem slovačkog Luteranstva. Da li će smeti da kaže? Da li su Slovaci sledbenici Lutera nemca ili su autohtoni? Poreklom od Lutera to priohvatam. Ne znam. Uvek neka zanimljivost kada oživljavamo istorije.

Nekako mi se čini da religija poslušnosti i religije ljubavi nisu baš božanske. Da ne govorim o religama mača. Sloboda je božansko. Poslušnost, mač i ljubav su zavisnost, ukidanje slobode. Ne?

Nastali smo od svetlosti – posebno usmerenim kretanjem fotona

Nastali smo od svetlosti, kaze Tesla. Zivite sa nekom njenom frekvencijom koja vam je data. Stradate, (ulazite u frekvencije drugih,bakterija na pr.) kada izlazite iz svoje frekvencije. (Da pojasnim Velimira Abramovica)
Danas se u medicini koriste samo tri frekvencije svetlosti. Difuzna svetlost (od 1903.g.imamo objašnjenje. Svetlost koja nas okruzuje je difuzna), laserska (0d 1982) i polarizovana svetlost (Od1996).
Svetlosna smo bića, kaže Adam u Kraljevima ulice, pa se i popravljamo pomoću svetlosti.
Kada ovo shvatite tada shvatate crkvena udruzenja gradjana na način blagog podsmeha istorije civilizacije.

Lament nad čovekom

Lament nad čovekom
Kako će, večeras, beogradska kritičarska publika u Klubu književnika propratiti poeziju Predraga Jakšića i njegove dve drame: “Misuri” i “U ono vreme, zlatno vreme”?
Peđa je dramarturg koji koristi formu nadrealnog da bi ogolio realno.
Kako se desio Peđin nadrealni a dokumentarni film ‘Pesnik’, kako se desio igrani njegov film ‘Povratak’ tako se dešava njegova poezija, tako se dešavaju i njegove drame.
Čovek celog života živi jedan život i, ako piše, piše jedan roman duše. Ili laže pa piše raznorazno šareno.

Istina nosi svoju kaznu sa sobom.Peđa je dobro zna. Stari su znalci. Kazna je ćutanje okoline. Kada istina stigne čoveka on zanemi. Ne zna kud će sa sobom a da se ne vidi. A pesnici ogledalo podmeću taman kad misliš da si zbrinut. Uvek negde neki Jakišić : “Oslobodite robove ! Treba da izgradimo državu pravde i mira !
Nakon toga je truba najavila dolazak konjice, i sve naše doline ozelenele”, kaže Predrag Jakšić.

«page 1 of 15

BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 4/April 2013
Brifing 4/April 2013
“Sporazumevanje u bridžu” Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
"Sporazumevanje u bridžu" Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
Kalendar
November 2017
M T W T F S S
« Oct    
 12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
27282930  
Arhiva

Welcome , today is Saturday, 18/11/2017