Gordana Ćirjanić, Ono što oduvek želiš

Categories: eseji
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 05/04/2011

Ljubavni roman.

Definitivno nije sociologija gubljenja vremena.

Iliti kako upropastiti svoj život a da ne primetiš.

Usamljenost dominira životom i na kraju se svede na njih dvoje: brata i njegovu ženu.

Ljubav prema ženi brata je više pitanje da li je poslednja ljubav za nagradu ili za kaznu za sve koje si voleo i ostavlja, za sve koji su te voleli i ostavljali.

Gordana piše u prvom licu jednine muški rod. U početku to muškom čitaocu ozbiljno remeti koncepciju vlastitok sveta. Tako muškarci ne misle. Posle 100 strana prihvatiš da muškarci tako ne misle ali da Gordana misli da tako muškarci misle. I tada je zabava prava.

Scena, kada Olga, žena Slobodanovog brata, a Slobodanova ljubav za na kraj kaže svome ljubavniku reči kojima Gordana ruši svom junaku nebo na glavu, „Odakle tebi ideja da ja ne spavam sa svojim mužem?“ je rečenica vrhunske emocije.

Ljubavnik, sa srušenim nebom  počinje svoj ples, srpski ples Grka Zorbe uz muziku Cigana.  Olga se dere, ula, viče. Ne čuje se ništa. Samo ples, onaj ples što ga je oduvek želeo.

Voleo bih da ovaj roman čitam, Gordaninom rukom pisan i u ženskoj verziji. Da nisu u pitanju dva brata i snaja već dve sestre i zet.

I, naravno, da i dalje koristi ne izmaštane likove već likove iz svog horizonta. Za umaskiravanje da im napravi ponovo poduže uši, da ih  povuče za njih i protrese sujetu samozadovoljnosti. Bilo razloga za dovoljnost ili ne bilo.

Entoni Bardžis, „1985“

Categories: eseji
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 21/10/2010

Fuck you, I won’t do what you tell me!

Bardžis počinje svoj roman  sa predgovornom analizom antiutopije Džordža Orvela.

Orvel piše ’Životinjsku farmu’ a nema hrabrosti da taj roman nazove imenom koje iz samog događaja proizlazi. On piše o Staljinovoj Rusiji kao farmi ljudskih životinja.

Samoispovedanje, koje Orvel beleži 1947, i kaže da je ’Životinjska farma’ knjiga gde spaja politiku i leterarno u traženju forme da izrazi bunt ka tendencijama da država vlada ličnostima uverava nas u njegov, realno pretpostavljen, strah ’za sebe’. Trockog Staljin ubi a što nebi i njega? Mora da se piše nejasno i kada je Veliki Brat normalan i kada nije. Ako je lud onda je svejedno.

Izdavači, iz istog straha, Orvelovu knjigu publikuju pod naslovom „1984“. Knjiga se pojavila 1949 godine  i nikako nije valjao naslov „1948“. Orvel je hteo „1948“ a ne 1984“

Sitnica. Permutacija dva poslednja broja. „1984“ će tako biti 1984 ko zna gde i ko zna kad.                                                                          

Naslov „1948“ mogao je da bude zamenjen i sa „Engleska 1948“. 

Istrpila bi takvu koricu  engleska odgovarajuća publika. Imaju  oni  istoriju koja je sve od toga istrpila. I gore.A čija, uostalom, nije? Takođe stoji i činjenica da je Veliki Brat sofisticiraniji od Kralja. I nije nasledan. Ne umire.

1948 godina biće godina mnogog zla.

1948 godine u Engleskoj Englezi biraju socijalizam a ne ratnika imperije Čerčila. Uz inat Čerčilovom nadmenom viskiju i cigari.

U Jugoslaviji 1948. g. linč staljinista, Socijalizam sa karakteristikom nespominjati nacije. Valja izbeći nacional-socijalizam Hitlera.

U Rusiji 1948 linč anti-staljinista traje neprekinut ratom. Pokušavali atentat na hitlera na Staljina nisu. Greška. 

Jevreji 1948, u državi Palestina, odlukom UN  dobili pravo da prave svoju državu.

Palestinci nisu ’pravilno’ raspoređeni po svojoj državi. Po celoj teritoriji ih ima po malo, Jevreji se zbijaju, proteruju ih u enklave. Na kraju opšte proterivanje. Jure da pribave ’de jure’ atomsku bombu. I? Imaju je.

Poučno je bilo znanje iz 1945 kako se sa A-bombom spaljuju gradovi i učestvuje u pretnja-ratovanju.

Orvelova igra i igra njegovih izdavača je zaintrigirala izdavače Bardžesa pa traže da on piše ’1985’.

Može li se crna utopija pisati bez naboja negativne energije?

Bardžis nema svoju ideju vodilju pa piše esejistički tekst po zahtevu izdavača. Profesionalizacija emocija je izgubiti emocije? Ne. Bardžis traži logiku razvoja negativnog. Ne piše pesimističku teoriju budućnosti ljudi.

Prati li negativo pozitivno ili ima svoju dijaletiku i znakove puta? Da li je to pitanje natraške? Da nije glavnina puta negativna a pozitivitet kolateralno zadovoljstvo sobom?

Da li su romani  “1984” i “1985”  umetničko nijansiranje sklonosti psihe ljudi, ‘zločina rad’ um  koji je smislio I Goli otok, Gulag i Mauthauzen?

Siže romana „1985“:

Glavni junak Bev polazi u otpor, bez nade, društvu u kome sve pripada državi. a sindikati vladaju. Vladaju pomoću štrajkova. Nema posla ako nisi u sindikatu. Ako si nezaposlen ideš na prevaspitavanje na određeno ili neodređeno vreme. Već prema težini antisindikalne zatucanosti.

Vatrogasci u štrajku. Bolnica, u kojoj je Bev-ova žena, gori. Gašenje požara zabranjeno dok se plate ne povećaju. Poluuglenjisana žena uspeva da kaže mužu reči  koje mole ’na osvetu’: „Ne daj da im ovo prođe.“

Bev napušta sindikat. Iz razloga što neće da se ’sindikalizuje’ ide na prevaspitavanje.

Retardiranu trinaestogodišnju kćerku, fizički veoma razvijenu, koja voli masturbaciju i TV, odvode od njega. Islamizacija je prošla glatko. Alkohol, koji je zabranjen, zameniše u pivu sa drogom. Većina stanovništva je prevedena u islamsko verovanje. Katolici pređoše u protestante a protestanti u agnostike.

Roman „1985“ ide sa one strane slobode i dostojanstva pojedinca. Zato se od ovog autora tražilo da piše dalje u ljudski vidik od pojedinačnog sumraka uma.

Bardžis širi sadizam na široku grupaciju ljudi. Ljudsko društvo je sadističko. Pojedinac i kao mučitelj i kao žrtva je irelevantan za mučninu situacija u romanu. Rod ljudi je takav. Sloboda je ropstvo. ’Budi kao tata, izdržavaj mamu’.

Sve je Bardžis smislio kako je izdavač naručio.

Tendencije je dramatizovao tek da se ne ubiješ dok čitaš. U epilog-intervjuu, ostavlja utisak, da mora da  misli da Američko društvo nikada neće tiranisati sindikati i država biti vlasnik svega čega se može biti vlasnik.                             

Orvel ’1984’ piše o surovostima partija da zaplaši demokratiju demokratijom. Bardžis romanom ’1985’ dodatno izbezumljuje romanesknu zbilju. Zamislio je ’zločin’ koji proizilazi iz državne svojine i iz do krajnjih granica organizovane moći sindikata.

Nemoć pojedinca pred organizacijama  pojasnio je tako da se čitalac mora osećati nelagodno ne što pripada svom narodu ili bilo kom narodu, već što je ljudsko biće.                                                                                                                              .

Mnogo je teško pisati o knjigama zla.       

Ne znaš šta ćeš sa sobom od unutrašnjeg jada pa pišeš iz depresije. Pišeš iz tabua unutar autocenzure. Napisano mora rezultirati kao  cirkuska utopija.

Balkan sa svojim endemskim nasiljem, iz straha problematične projekcije ‘preživeti još danas’, pojačava Balkancima svu tu gungulu nestabilnih emocija.

Sve utopije nekako nasilno, ali ipak nekako, mogu se grupirati u utopije lakih misli Tomasa Mora i Kampanele, cinične utopije religijske elite I utopije teških misli Orvela i Bardžisa.

Zašto su, uopšte, njih dvojica pisali takve bizarnosti?

Orvel je pisao iz očajanja što Veliki Brat /Čerčil/ nije izabran na izborima posle rata. ‘Slučaj’ Čerčil je nesvesno ukazao Orvelu i Bardžisu i na jugoslovensku crnu knjigu kolektivnog obračunavanja.

Možda su ga smatrali odgovornim, što je uz svo znanje o Rusiji i Hitlerovoj varijanti nacional-socijalizma dozvolio da se socijalizam konstruiše u Jugoslaviji.

Čerčila, verujem, ne bi bila sramota ni da su mu Mocarta ugradili u srce. 

Bardžis piše po ‘molbi’ izdavača.

Da bi opravdao ‘strašno’ u svom romanu piše predgovor od 131 strane.  Za epilog da se još jednom izvini, uradio je intervju.

Na kraju intervjua novinar iznenada podviknu Bardžisu: “Uhapšeni ste!” Bardžis je priznao da je u momentu pomislio da je zausta uhapšen.

Ako je Orvelova ‘Životinjska farma’ raskrinkavanje Staljinove države tada je Bardžisova ‘1985’ raskrinkavanje svake države.

Hoćemo li mi znati napisati srpsku utopiju? Mnogo toga je za raskrinkavanje.

Nama na Balkanu ne treba utopija “2012 godina” već utopija iz ‘u nazad’. Crna ili bela utopija iz bilo kog našeg ‘u nazad’ bila bi zanimljiva utopija. 

Balkanska utopija, kada bi je pisali, bila bi beležena iz ideje ‘šta bi bilo da su Srbi pobedili na Kosovu’? Ili: ‘šta bi bilo da se atentat 1914 nije desio’? Ili: ‘šta bi bilo da je Čerčil podržao Dražu Mihajlovića i da nismo lutali socijalizmom do kapitalizma’? 

Dijalektika negativne utopije je takva da nova utopija prevazilazi u negativnosti prethodnu.-

Otkrivenje svetog Jovana bogoslova čeka svoju prevladavanje. To će biti negativnost nad negativnostima. Bardžis se nije dovoljno trudio ili nije znao da svet predstavi gore od Jovana bogoslova.

Anti-utopija je, uostalom, kada ne očekuješ bolje već se moliš da ne bude gore.                                                        

Komunizam je, za čudno čudo, Bardžis shvatio.

Shvatio je da je komunizam bela utopija koja nema pretpostavku u sisarskoj fazi razvoja ljudi. Bila ta faza više ili niže sisarska.

Komunizam samo dobro dođe kao utuk u mozak Amerikancima. ’Ajde barem nešto.

Materijala za antiutopije koliko hoćeš. Bela utopija je postala dečija besmislica.                                    

Otkrivenje Bardžinsovo  kako će se desiti, ako se desi, užasni socijalizam, ide kao biblijsko Otkrivenje svetog Jovana bogoslova. Dve Apokalipse sa sva četiri jahača i ruljom uz njih. Dve crne utopije, dve antiutopije.

Ustvari tri: Sveti Jovan bogoslov –  Orvel – Bardžis.

Balkan je definisana nesretna svest. Tu se uvežbava ’dva minuta mržnje’ /tehnika prevaspitavanja po romanu „1985“/ svaka dva minuta.  Ne, ne svaka dva minuta, Balkan je stalno u mržnji.

Nada u partiju, narod, naciju, državu – je poslednja nada Balkanaca.

U crkvu je i Bog izgubio nadu. U koju to crkvu da se nada pa da se i mi nadamo?

Crkva istočna, srpska, pravoslavna, će lakše vratiti svoje imanje nego dostojanstvo. Isto, kao što će Srbi, nadam se, lakše sačuvati dostojanstvo nego imovinu.

Partija, narod, nacija, država – koji morbidni ciljevi.                                                                                  Morbidni jer je napravljena inverzija ciljeva. Pojedinac je cilj tih ’konstitucija’. Ne obratno. Cilj pojedinca je u njemu samom, njegovoj posebnosti, njegovoj moći da bude karakterističan najboljom svojom karakteristikom. Država, narod… su pomoćna sredstva tog procesa.

Nema na Balkanu Arijevaca. Ovde su ljudi rađani iz silovanja za silovanja.

Svi smo prilično isti,  gotovo grozni.

Antiutopije, na izvestan način, upozoravaju svet, da ova planeta još nije popunjena za svo ispoljavanje straha i mržnje.

Nije baš tako davno bilo kada je Karter vodio fotografa da snima njegova ubijanja indijanaca i da u njegovom dnevniku možemo pričitati: “Desetogodišnjeg indijanca moraš ubiti jer on jako dobro koristi strelu.”

Albert Kami, posmrtno, postaje optimističan pisac. Beli, a ne crni, talas utopije je prirodan. Najbolje je, moj dragi Alberte, bez krivice biti kriv. I zatvoren. Šta ima da ti bude jasno ko te je zatvorio i zašto. Zatvoren si i ne misliš kako do hrane, odeće. kako platiti račune. 

Grobove svoje trebamo zaboraviti obavezno. Samo pamćenje na nesreću unesrećuje.

Ako je rat deo kulture ljudskog roda, kaže Bardžis, kanibalizam je sledeće što će ’lokalni ratovi’ pojaviti kao korisno. To Novi Zeland, na primer, tek od skora ne zna.

Bardžis se poziva na autentični događaj iz 1972 godine kada je šesnaestorica preživelih u avionskoj nesreći jelo smrznute ostatke poginulih. Sedamdeset dana su bili u ledom pokrivenim vrhovima Anda.

Povodi rata su tako trivijalni da je krajnje vreme da se izvede zaključak da ljudima treba rat radi ratovanja. Možda će to saznanje, za preživljavanje, nešto da znači. Možda će neko da promeni jednu svoju osobinu. Dovoljno.

Nauka i iskustvo ljudi nikada nisu naivni i surovi tako kako mogu biti. Filosofija mora da požuri sa svojim konfrontacijama ’logikama’ nagomilanih verskih i ideoloških pogubnih gluposti. 

Moram priznati da Marks, ponekad, nije u pravu.

Nema proletarijata.

Postoje samo muškarci, žene i deca koje je moguće eksploatatorski upotrebljavati. 

I rat nije romantičan.

To mogu da tvrde samo oni iz bolesnih profesija. Ratnim novinarima i fotografima, na primer,  lepo je intervjuisati ili fotografisati vojnika u trenutku pogibije.  Ako postoji intelektualni zločin onda je to to. Ali i to je u funkciji da se shvatimo i da se uplašimo shvatanja.

„1985“ traži pažljivo dvočitanje.

Jednim čitanjem „1985“ čitakac će se, sadržajem teksta, unezveriti. Doslovno. A za drugo čitanje treba imati hrabrosti. Smete li?

Pitanje za isti strah je kao kad se moja ćerka sprema da me vozi po Beogradu a ja stojim, u nedoumici, pred vratima auta. „Šta je? Smeš li?“

Ima ona smisao za pitanje.

Erika Džong, Strah od pedesete

Categories: eseji
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 20/09/2010

Strah od pedesete

Četrsto četrdeset strana dokaza da je svet pun usamljenih oženjenih muškaraca a onda pitanja:

“Šta bi se desilo kada bismo pisale o sopstvenim životima ne pominjući muški rod? Možemo li uopšte da zamislimo takvu jeres?”

:Žena je opčinjena seksom samo iz razloga da samu sebe zavede?

Žena je, po rođenju, vezana za biće istog pola. Muškarac za biće suprotnog pola. Ženu nije strah da će je majka progutati. Sve majke sveta su kćerke. Ona očekuje da bude ona..Muškarac ne želi da bude Majka. Plaši se sjedinjavanja sa ženom a želi sjedinjavanje. Seks mu je da zavede ženu ne sebe. 

Stvarno su nas žene pisci sludile. One tako misle? Tako jeste? Ko zna samo one.

Mi smo sluđeni, ustvari, jer hoćemo da budemo sluđeni. To znamo mi. samo mi.

To ne može da nam radi bilo koja žena. To može samo lepa žena. Naravno da standardi lepote ne postoje.

Kada lepa žena kaže da su muškarci imitatori, da žena treba da voli sebe i da će je on, imitator, voleti. Imitiraće njenu ljubav tako da će voleti nju a neće njenu ljubav imitarati tako da voli sebe?

Kada lepa žena misli najbolje mu je, muškarcu, da misli na njenu lepotu.

Erika je svoj život prerušila u fado. Zna da muškarci vole fado. Ko ne voli fado bolje da ne voli ništa. Fado nije pobunjenička muzika. Kao ni Erikina knjiga.

Da li je Erika rečiti i načitani bolesnik koji koristi Oksfordski rečnik engleskog jezika kada sedne da piše?

Ili je filantrop koja eksperimentiše sa vlastitim nastranostima?

Ili zapadni svet plaća  tabloidni pristup samom sebi?

Ili je sve to i još ponešto?

Ili Erika, Jevrejka, identifikujući sebe i svoju sudbinu u nastajanju sa svojim narodom koji je iz generacije u generaciju tumačen kao zgodan narod za iskazivanje vlastite ispravnosti donela sebi sudbinsku odluku: biću luđa nego što misle d a sam luda.

Na pijaci Džongova čita poeziju, promoviše svoju zbirku pesama “Voće&Povrće”, obučena u garderobu kojoj je prvi cilj da se zanemari poetičnost trenutka susreta pijačara sa pesnikinjom. Drugi cilj, primarni cilj, njene makse je da demonstrira lepe noge pesnikinje.

TV, kao što je normalno u ludom svetu,  prenosi događaj ne imenujući vlasnika ni poezije ni nogu.

Katalin Ladik je u Novom Sadu, nekako slično, u to vreme, poezirala svoju poeziju. Samo je naša ‘mađarico’ skidala sebe do sve.

Čitati Eriku Džong nije obično čitanje to je rat sa idejama koje ne pretenduju na ništa sem da su pročitane. Uđeš u postelju sa demonom i posle jedanaest i po minuta izađeš.

Tri dugmića ženskog tela, dve bradavice i klitoris, upravljaju svetom ljudi. I ?

Ništa mi nije jasno. Znači, treba misliti ponovo. I ponovo.

Ko je i pomislio da je misao predvidivija od nepredvidivosti života? Nauka?

Zar je nauka misao? Ne.

Nauka je samo tehnika dodavanja kamena na kamen kule Vavilonske.Zato nauka nikada nikome nije opasna.

Samo misao daje divlju karakteristiku životu. I bi svetlost i bi reč. To je misao. Svetlost i reč.

‘Strah od pedesete’ je bezazlen u odnosu na ‘Strah od letenja’.

Erika je za horizontalne tačke glediša. Važno je održati i plamen horizontale i dete.

Majci su deca igračke u njenoj igri sa ocem dok ne prerastemo igračnost.

Tada, kada više nismo za supicu i vodicu, nevešti u životu bez nje, majke, postajemo grešni po svim pitanjima.

Postoje neke žene sa greškom. Muškarci postoje samo sa greškom.

Muškarci, kaže i Erika, beže od jakih žena.

Što se žena tiče i izbegavanja jakih muškaraca o tome ne treba ni govoriti. Beže li beže.

Jake žene, kao i jaki muškarci, ostaju same. Pate u svom tragičnom osećanju života, nesigurnosti u novom kontaktu i vole izdaleka. Vrlo izdalekog izdaleka. 

Cvetajeva nikada nije srela svog Rilkea, na primer. Pasternak je mogao da se uništi od ljubavi za njom ona mu je pružala samo prijateljstvo. Da li je mogla da se ne ubije?

Mogla je. Da je naučila kako se seksom ubija ljubav.

Čovek je dominantno emocionalni stroj.

Emocijama je sprečen da se ‘normalizuje’ samo u jednoj ličnosti.

Što bi univerzum, iliti Bog, bio toliko neracionalan i konstituisao biće ‘jedno telo-jedna persona’? Večan jedan u nevečnoj prolaznosti. Bog će, kao, posle, ako ga sada oraspoložimo, to naše jedno da produži na ‘veke i vekove’.

Ne zna se ko je luđi. Taj što propoveda ili taj koji veruje.

Žene dodatno iskomfliktuju emocije. I sebi i drugima.

Dok znaju šta rade to ih zabavlja. Kada izgube nit i ne znaju šta rade tada se desi haos. U zbrci haosa, lada se desi, ne moraju više da učestvuju. Niti ih je neka posebna briga.

Prvi muž Erikin je bio lud. Otišao, ne, odveli ga u ludaru.

Ona će to jednostavno komentarisati: “On je lud a ne ja.”

Nisu stari tekstovi, ako je poneki muž lud, ludi, Erika. Žena je, kažu ti tekstvovi, od muškarca. I treba ih slediti.

Adamovo rebro je simbol prioriteta materijalnosti stvaranja..Rađanje je rađanje i nije stvaranje. Samo sliči.

Tako je kako je.

Naivna objašnjavanja stvaranja je brbljanje lažnih vođa koji sebe  stavljaju iznad  duhovnog puta knjige.

Žensko biće ljudskog bića intuitivno, emocijom na emociju, ne prihvata racionalnosti vođenja. Zato je žena i unutar feminističkih pokreta težak sledbenik i svog vlastiti pokret.

Majke će šišati sinove ‘na kratko’da ga naviknu na sebe drugog od nje.

Ona bi da ga sačuva od nadrealne ideje, koja ide sa odrastanjem uz izgrađene institucije, da bude vođa ženi. Dalila i Samson.

Ćerku majke oblikuje prema sebi, na moć nad muškarcem.

Muškarci ne mogu da imaju pokrenutu maštu koju ima žena koja se porađa. Samo ženski pisac, direktno iz osećaja, može da napiše ‘Pronašla si me koračajući nogama koje ne dotiču zemlju’.

I ne možemo da galamimo, pred porođaj, na akušera, kao Džongova:

“Nemojte me ubiti došla sam do pola svoje najbolje knjige”.

Kada se porodila doneli su joj jednu krvavu grudvu a ona, neupućena, pita: ‘Da li je to posteljica?’

“To vam je kćerka”, kaže akušer.

Ispirajući krvavu grudvu sa suzama Erika kćerku pozdravlja pozdravom koji se čuje gde god opostoji ženski rod ‘Dobro došla neznanko oteta iz ništavila’.

Ljubav su izmislile ružne žene.

Sve ostalo je poraz i pobeda.

Smrt je deo života. Ko niz planinu siđe prvi, u bljesku svetlosti,  podseća nas da život ne treba traćiti. I to je sve. Idemo dalje

Zašto su svete knjige tako katastrofalno protiv žene i zašto ih odgajaju za svetove koji ne postoje?

Erika je genijalna roditeljka.

Kada joj je jedina kćerka imala 11 meseseci i pala sve sa dubkom ona je zvala pedijatra. Pedijatar pita da li joj je kćerka izgubila pamćenje.

Roditeljka pita kako da to ispita.

Pedijatar predlaže da kaže kćerki da broji unatrag.

“Kako da broji unatrag kada ne zna ni unapred da broji”.

Složili su se da je onda sve uredu.

Sa oženjenima, koje pozajmljuje i iznajmljuje na sve strane, ima stabilan uvid.

Čoveka koji bi da ostavi svoju ženu i oženi se njom vraćala je odmah kući. Ženi je potrebniji.

Da je oženjen znaš po tome kada počne sa pričom da ga niko nije tako razumeo kao ona. Kada upotrebi reč ljubav tada je načisto sa kim ima posla. Ženidbom je vakcinisan. Može da kaže šta god mu padne na pamet a da se ne zarazi.

Jedan je uzeo odsustvo iz braka, nastanio se pored nje i vikendom odlazio kući. Kada je stvar sazrela, kada je hteo da se useli kod nje, Erika mu šapne da ga njegova žena mnogo voli. 

Posle pedesete ženski život pripada samo ženi a ne čitavoj vrsti.

Erika je pripremni period za pedesetu počela dvadeset godina ranije.

Kako je dosadno, kaže Erika nadahnuta Žorž Sandovom, imati savršenog muškarca – ako takvo čudovište i postoji.

Zločesti dečaci su ženske muze.

U životu jake žene treba održavati red među ljubavnicima a ne ljubav. Ljubav je samo kako te sve volim.

Neophodno je pokidati sve veze između devojke u pubertetu i njene majke kako bi se devojci omogućilo da postane svoja majka.

Edipovski tabu zahteva da zli dečak ne liči na njenog. On mora biti drugačiji, mora stići besno i da ih odvede u Italiju ili na Mesec.

Verujem Eriki Džong da je tako u žena.

Ne mogu znati tajni emocionalni svet žena pa joj verujem. Mislim da je tako i zato što je kod muškaraca slično.

Žena mora da bude divlje drugačija od njegove mame. Uz nju nisi siguran. Pa nije ti mama. Ne penješ se na vrh sveta da bi uživao sigurnosti vrha.

Čovek u sebi traži drugog za neobuzdanost vlastite duše. Ovo spolja civilizovano je mnogim strahom.Tek unutra nije pravilnim linijama crtano. Poništi mašta svaku pravilnost.

Erika kaže da kada žena hoće samo seks bez razmene telefona da se muškarci nadure. “Ponekad im i kita svene”.

Iskustvo joj je takvo kakvo je ali da zna razloge ‘svenuća’ prepotentno je i kada je od nje.

Nacionalnom pripadnošću, američka jevrejka ruskog porekla. rođena je za psihoanalitičare.

Roditelji su trebali da štede, da kada Erika odraste, da ima da plati psihoanalitičara.

Francuskinjama ne treba, kao amerikankama, psihoanalitičar. Imaju Francuze.

Oni vode ljubav. Kao i Italijani. Ne tuku krevet sa ženom.

Kada je u Veneciji Erika upoznala mačo muškarca Pijetra bilo je to za na maštanje. Mačo muškarac ne želi da bude voljen.

Pre braka Erika o deci ne razgovara sa mužem. A kada se venčaju ne razgovaraju, uglavnom, ni o čemu.

Vlastiti je intelektualni žigolo.

Smešta sebe u brak da bi dokazala sebi da je brak lažno vlasništvo nepostojeće imovine.

Ona, i posle tri braka, sa punim entuzijazmom se pita da li je dovoljno velikodušna da uđe u novi brak? I bi velikodušna.

Što se straha od pedeset godina tiče, ne brinite, pedeset nije pola života. Već kraj.

Život posle pedesete je poklon.

Tada počinje zanimljivo.

Sa poklon godinama nema igre odlaganja. Ovo ću sutra a ovo prekosutra.

Devedesete će, u ovakvoj kulturi kakva je naša, već biti kazna. Posebno ako zaboraviš da zaboravljaš.

Ropstvo nikada nije ukinuto.

Izgovor koji koristiš ukazuje da nisi slobodan. Ne znam ko nema izgovor.

Ljubav je maloletnički a strasti su tužan izgovor.

Tek tugu stavljati pod prozore izgubljenih žena je izgovor.

Eto, pa budi čovek kad ti se majka već toliko radovala. Zar i to nije izgovor?

Zbog majki zanemarimo Paracelzusov pristup životu kao pojavi izvan prirode. ‘Životu izvan prirode’

Erika, sa sve svojim dugmićima, je sprečena prići.

I Erika se seća svih svojih majki:

“…sećajući se bake, i svih svojih majki, i svih minuta koje su one izgubile voleći kuće više nego sebe.

Čovek koga volim čisti kuhinju i samo malo gunđa…”

Čuj, ‘malo gunđa’.

Ovo je loš prevod ili poziv na aparhajd.

Ipak je treće u pitanju. Izabrala je pogrešnog neprijatelja. Neprijatelj nam je muško-ženska osrednjost.

“Ako je umetnica, gotovo genijalna, sam njen dar, treba tako da zaboli, da sama sebi oduzme život da ne bi od nas bila bolja…” /U znak sećanja na Marinu Cvetajevu, Anu Vikam, Silviju Plat, Šekspirovu sestru…/

. Sve sam uvereniji da je najbolje da se ženske istine ne znaju.

Igor Primorac, Etika i seks

Categories: eseji
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 24/08/2010

 Etika i seks

Etika, šta god da je, je voljni slobodni čin ljudskog bića.

I kako sad etiku dovoditi u vezu sa seksom koji je nasilništvo nad sobom, nasilništvo nad drugim, trećim? Igra univerzuma? Da. Siguran sam. Ako sam u išta siguran, a nisam siguran gotovo u ništa, u igru univerzuma jesam.

Otvoriti um za seks kao komunikaciju i otvoriti um za razumevanje seksualne energije kojom ljudsko telo uzleće i pada kao ‘zmaj’ na vetru jeste pravi filozofski problem.

Filozofi, kao i umetnici, ne umiru od istine. Šire se kao univerzum. Materije će možda, u nekom momentu, nestati ali energije neće. Transformacije jedno u drugo su opet dešavanje univerzuma.

Igor nema pojma.

Kada iznosi argumente, za bilo koju tvrdnju, manje se trudi da ih pobija a više da ih relativizira.

Nije u prokletstvu nauke da mu ne trebaju hipnoza razlozi. Rekvijem za iluzije je samo duhovit pokušaj. Šta sprečava ideje da imaju svoje zablude? Ni pamet Platona im ne može ništa. Idealozovano očajanje je obezbeđeno vernicima po bogomoljama, nevernicima u moć čoveka.

Čiitam ovu knjigu i sve se sebi izvinjavam. Rečenice imaju dovoljno reči ali nekako su male.

Pišem kćerki, koja je na nekom ostrvu Grčke, poruku ‘More ti pruža šansu da naučiš, na jedan-dva dana, da voliš. I nije Bog velik, već univerzum’.

Baka će je već iskvariti i učiti da voli za na uvek.

Niko nema blage predstave o seksu.

Ja, naravno, kao što se vidi, manje od njih. Trudio sam se da shvatim. I?  Nikako u seksu nije reč o razumevanju žene ili ljubavi. Seks je gnev univerzuma. Gnev prilagođen čoveku. I šta čoveku ostaje? Kao i uvek samo jedno: da shvati taj gnev i da krene dalje.

Naravno da me hvata panika kada zapazim smanjenje interesa za poznanstva te vrste. Ako i ta panika nije prava prizma za kvant sagledavanja pitanja seksa sigurno nije ni ruševina plamena mladosti koji je sagorevao sve seksualne običaje, morale i zakone ratovanja.

Iz morbidne, a probrane literature dođe se do sledećeg stava primenjene etike:

‘U seksu je sve dozvoljeno sem nasilništva i delovanja protiv tuđe volje’.

Šta je sa onima koji nemaju formiranu volju po tom pitanju? Još je nemaju, jer su premladi, ili je nikada neće imati jer su retardirani. Ljuditelji sodomije, zoofilije ne priznaju, logično, volju onog kojeg mogu ispeći i pojesti.

Uzrast pristanka na zapadu je 15-16 godina za heteroseksualne odnose a za homoseksualne 21 godina.

Filozofi su zainteresovani za pederastiju više nego za bilo šta drugo unutar pedofilije.

Interes za mladiće koji još nisu stasali u muškarce a imaju sve atribute lepote devojke je bila opsednutost velikih grčkih filozofa. Sokrat, po mladićkom pitanju, nije bio nevin. I nije bio kriv.

Današnje devojke kao da su, posetama fitnes klubovima i teretanama, u pokušaju da dosegnu taj Apolon ideal lepote čovekovog tela.

Sama penetracija, kao ružan čin sa ihodom razočarenja, nije u domenu estetike Praksitela a ponajmanje Sokrata.

Teško se baviti filozofijom a ignorisati estetska interesovanja starih filozofa. 

Njihova opčinjenost energijom koja tutnji u pogledima nad telima mladića koji devojkama sliče je ravna njihovoj opčinjenosti svemirom i brojevima.

I jesu u pravu.  Iza te tri opčinjenosti je sva ljudska istina. Ostale istine nisu još u ravni čoveka.

Da bi bila rođena Afrodita Zevs je morao majku da joj siluje. Šta vredi? Nismo shvatili da je Afrodita, prelepa boginja, posledicom toka energije po njenim a očevim genima, morala da ima mnogo ljubavnika među ljudima.

Da li je silovanje ili prirodan tok energije kada lepa žena, Jelene Trojanske, svojom lepotom, kao sirene, odnose um muškarca?

Šta je u navedenom perverzno?

Ništa nije perverzno.

Termin ‘perverzno’ treba izbaciti iz filozofske upotrebe jer on pretpostavlja ‘osudu’. Filozofija ne sudi. Nezainteresovana je. Postojim da bih mislio. Emocije su lutajuće energije misli.

Kada se naučno utvrdi genetika psihičkog kapaciteta, tada nije problem pretpostaviti još radikalniju pretpostavku da svi sve mane imamo.

Šta ćemo ispoljiti zavisi od protoka energije univerzuma koji nas prožima, koji blokiramo ili koji propuštamo.

Najžešći protivnici homoseksualnosti su, mpžda, oni koji u sebi osećaju tu sklonost pa grubo osporavajući drugom istopolno seksualno ponašanje samubeđuju se da im ta emocija, ta lutajuća energija, ne pripada.

Jurišaju normalni na povorke ljudi od apsurda.

Prva energija životne energije živih jeste seksualna energija. Penetracija je tek neznatna a sirova strana te energija.

Ne da pogrešno značimo pojam ‘seks’ već imamo i strah od upotrebe reči tog pojma.

Treba imati intelektualne smelosti, u ovom strojevom mišljenju naroda, i čitati kako je zapisana misao u Cara Edipa ili Zavetnog Lota i njegovih kćeri Sodomsko-Gomorskog porekla.

Uvek prema svojoj meri. Kako drugačije se i može čitati? Čitati se mora jer ne možeš stići sve knjige sam proživeti. Svesti svoju misao na svoj život je jadno.

Seksualna energija je sagledivija, tako kako Igor kaže, u njenoj horizontali.

Po horizontali Igor i grupira pitanja naslovima poglavlja knjige: Filozofi i seks, seks i začeće, brak, seks i ljubav, seks kao jezik, uživanje seksa, seksualna perverzija, preljuba i ljubomora, prostitucija, homoseksualnost, pedofilija, seksualno uznemiravanje i silovanje.

U zaključnim primedbama raspravlja pitanje seksualnog morala i razboritosti. Zaključak do koga će doći je da seksualni moral ne postoji.

Bog je rekao ‘množite se’ a pali Jevrejin Pavle, na osnovama pale ljudske prirode i skorog drugog dolaska Isusa je smislio da je razmnožavanja bilo dosta.

/“Dobro je čoveku da se ne dohvata žene. Ali zbog kurvarstva svaki da ima svoju ženu, i svaka žena da ima svoga muža,” (Poslanica Korinćanima)/.

Igor, naravno, ne shvata Pavla ozbiljno. Ustvari onoliko ozbiljno koliko je u filozofiji smislen stav koji je jedina alternativa. To, filozofija lednog stava, bio on sveti Pavle ili onaj što po vodi hoda, u filozofiji ne postoji.

Da li je odgonetka u promatranju seksualne energije u vertikali? Pojedinačnoj vertikali.

Od nastanka u majčinoj materici do poslednjeg daha energija života je prisutna. Čim život jeste životna energija jeste. Može li se to sporiti? Ne može. Ako ne može tada je prihvaćena i pretpostavka da je seksualna energija, kao neodvojivi deo životne energije, prisutna u svim tim segmentima. Ne od kolevke već nešto malo prije.

Energija života kulminira u seksualnom činu. Pokoravanje drugog, hvatanja drugog u njegovom telu. I to ne idejom na ideju već telom na telo. Ja sam u svom telu i hvatam drugog u njegovom.

Orgazam je sam po sebi ključala tačka besa haosa telom blokiranih energija.

Ljudski mozak uvek nastaje kao ženski mozak. Nikada kao muški.

Neka energija ga preusmeri u drugost. Nekad dovoljno muški drugo nekad nedovoljno ženski drugo. Zatim sam život priredi mnoštvo šokova koji energiju usmeravaju u različito.

Šok je zdrav ako se preživi.

Nije teško zaključiti iz činjenice da ljudi nikako ne pristaju da su drugi, da znaju da drugi ne mogu biti oni i  da iz tog sledi da, ako univerzum ima ikakvu dokučivu svrhu, da je ta svrha mnoštvo različitosti.

 Igor je prosečan filozof po pitanju relacije seksa i etike. Mediokritetski. Zašto? Neke aspekte seksualnosti obilazi. Neke ne sagledava. I plaši se i baba i žaba pa samo fusnotira. Ništa on ne misli. Sve to drugi. Od 1977. godine deluje Međunarodno društvo za filozofiju seksa i ljubavi. To društvo je i konstituisano da bi ‘Igori’ mogli svoje reči da podpišu institucijom.

Reč je energija. Reč izazove i rat i lepu ženu na ljubav. Oprezno sa rečima. Ali ne toliko oprezno, Igore, ma koliko to Talmud mislio /Talmud, Izreke otaca, 11./.

Filozof je sam institucija ili nema ni filozofa ni filozofije.

Igor je napisao na pr. i knjigu ‘Etika i nasilje’. Tu on kazuje priču o ‘pravednom ratu’.

Pusti nas Igore pravednosti rata. Pravedan rat je samo kada jedan predsednik izađe na dvoboj drugom predsedniku. I nijedan više.

Ako su predsednici mnogo stari starci imaju pravo i na atomsku bombu. Udalje se na dvadeset metara jedan od drugog i mogu da je bace. Svi predsednikovi ljudi, naravno, da budu ‘nazoćni’ da bi rat bio još ‘pravedniji’..

Igor predaje u Jerusalimu na Hebrejskom učilištu.

Istakao se, ma šta to značilo, u proglašenju Stepinca za Pravednika i u raskrinkavanju srpsko-jevrejskog prijateljstva u Jerusalimu u vreme ‘domovinskog rata’. Nekako mislim da dobro poznavanje engleskog jezika, i hrvatskim i srpskim filozofima usporava pamet. Igor knjige izvorno piše na engleskom jeziku.

Igor, ne znajući Tarot, krenuo put Jerusalima. Vesna Krmpotić je krenula put Tibeta da nauči Tarot. Tibet ima svoj Tarot /T’harðt – očišćenja/.

Talmud Jerusalimski /Ima i Vavilonski/ upozorava: “Svako ko suviše razgovara sa ženom, stvara sebi zlo …” /Talmud, Izreke otaca, 1,5./.

Igor bi imao koristi da je duge, duge razgovore vodio sa Vesnom. 

Meni ne daju da govorim na kružocima amaterskih pozorišta akamoli da mogu govoriti u Jerusalimskom sveučilištu.

Ipak, da kažem Igore: ono što sam ‘amaterima’ hteo reći: Mora se učiti.

‘Ko neće da uči neka umre’ /Talmud, Izreke otaca, 1,13./.

Igor je intelektualac koji se bavi etikom i seksom, kaznama, pravdom, praktičnom filozofijom.

Ima li u filozofiji išta manje filozofski od njegovih interesovanja?

Kako je, i kao takav, mogao izbeći aspekt da za seksualnost nije presudan mozak. Suština seksualnosti je telo. I to ne telo u celini već u delovima.

Mozak će tu biti protiv prirode tela. ‘Samoinkvizicija’.

Taj aspekt, koji je savremena psihijatrija rasčlanila do u detalja Igoru je dalek 

Pojedinim psihijatrima sudski je suđeno /Rajhu, na pr./zbog zaključivanja koje su naučno, ne filozofski, konstatovali.

Igor se plaši filozofske slobode. Oprezno sa rečima.

U Jerusalimu Igor može da misli po površini pitanja a da slušatelji misle da je u dubinama tamne energije univerzuma. Pribavi sebi učitelja, Igore, kad si već na izvoru.

Život, čim jeste, ima svoju seksualnu energiju, jeste po njoj. To je energija obnavljanja živih bića.

Voleti cvet ili ženu ili leptira je funkcija iste energije.

Mržnja nije suprotnost ljubavi već ljubav.

Može li se reći: ”Volim da ga ne volim, da ga ne podnosim, volim da mi je odvratan?” Može i to je istina u energije te emocije.

Univerzum ne zanima negativna emocija. Niti ona postoji. Ljubomora je najveća psihička katastrofa ali to univezum ne zanima drugačije nego na način volim da sam ljubomoran, volim da sam u psihićkoj katastrofi. 

Nije me Igor, ustvari, zaintrigirao nekom svojom ekstremnom filozofskom sklonošću ili pretpostavkom. Bled je i on ne može a da nije takav. Na Igora Primorca me, kako to obično i biva, upozoriše sa sasvim druge strane.

Neki članovi Filozofskog društva Srbije, čijoj sam osnivačkoj skupštini pre četrdeset godina i sam prisustvovao, su pokušali da onemoguće boravak Igora Primorca u Beogradu u junu ove godine.

Razlog: Igor je nalazio filozofsku argumentaciju za bombardovanje Jugoslavije 1999. godine.

Ovo što nam smeta da Igor Primorac na Filozofskom fakultetu u Beogradu  govori i da ga čujemo je incident, glup incident. Bombardovanje nam je osmislilo etiku psovke.i idemo dalje.Učenje tragediji ostaje nam životni stil.

Pojedinci, sada moćnici u beogradskoj filozofskoj pameti, koji apsurd, bi da zabranjuju drugost, drugačijost. Filozofi treba da tragaju za novim alternativama, argumentima.

Reči drže umno i neumno. Čak jedna reč nosi i jedno i drugo. Sruši reči protivnika, ako već hoćeš da rušiš.. Ali da bi mu srušio reči moraš da ih čuješ. Izgovorena reč je prilika da čuješ zvuke uz nju, drhtaj, pretnju, plač gestu, mimiku, nesvesni pokret. To je reč na njegov način.

Nerazumno je da razumni uskraćuju drugom razum. Pa kako će shvatiti sebe, kako će eksperimentisati svoju ideju, već pomoću ideje drugog?

Grci su otkrili atom pre dve hiljade godina a mi tek danas uspeli da ga vidimo. Treba li isto toliko vremena da vidimo seksualnu energiju?

Intelektualac ne može da se ne reši lažne svesti koja bi da nastavlja sa beskrajnim unutrašnjim razgovorima koji ne odmiču dalje od ego nivoa svesti. Zašto verovati takvom sebi?

Kada filozofija ispostavi nauci jasne hipoteze o etici energije seksa biće to nemerljivo oslobođenje psihičkog. Za sada nije jasno ni na šta sliči nauka kojoj treba ispostaviti teze.

Do tada uživajmo u blagoj ćudi žene.

Vjeran Zuppa, Ispruženi jezik

Categories: eseji
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 29/07/2010

Razgovori novinara sa Vjeranom Zuppa profesorom dramaturgije Akademije dramske umjetnosti Sveučilišta u Zagrebu.

Izdanje AntiBARBARUS u biblioteci ’Feral Tribune’.

Prevedeno s grčkog jezika, drama znači radnja. Ona obuhvata sve književne vrste namijenjene izvođenju na pozornici, a koje svoj pravi smisao dobivaju u kazališnoj, pozorišnoj predstavi. U teatru.

Dramska  književna djela posebno su oblikovana tako da sadrže opis likova s naznakom nekih njihovih osobina, dijelove teksta koje glumci izgovaraju na pozornici i dijelove koji služe samo kao uputa glumcima i redatelju, a nazivaju se didaskalijama.

Sve kako valja na jednom mestu. Uz pomoć Interneta još valjanije.

Pismenost je do sada značila znati čitati i pisati. Sada je prošireno na znati koristiti Internet.

’Dijalektički antibarbarus’ publikovao je Krleža u svom ’Pečatu’, zagrebačkom, broj 7-8., 1939. godine. Neslaganje sa značenjem. Krleža se ne obračunava kao Grci sa barbarskim jezikom barbara već sa ’svojima’ koji greše u razumevanju dijalektike. Bilo koja knjiga u izdanju antiBARBARUSA mora biti izazov duhu. I Krleža je izazov i treba imati mnogo duha a što manje duše za postaviti ga. 

Krležina centralna ideja o primatu individualnog davala je priliku socijalistima da ga optužuju za desničarenje.

Kada je Tito učvrsti svoju poziciju Krleža je postao moć po sebi. Naleteli su jaki individualci jedan na drugog. Tito-Krleža. Interesovanja su im se mimoilazila pa su bili slobodni jedan od drugog i mogli su sve. Krležu je zanimao svet kulture, svet univerzalne vrednosti. Naravno da je socijalizam odnos ljudi koji je u toku i koji individui daje najveću šansu da kaže svoj život. ’Dijalektički antibarbarus’ je Krležnin obračun ne sa njima, to će uraditi knjigom ’Moj obračun sa njima’ već sa svojima. Kada je  Esad Ćimić ’pogrešio’ sa svojim istraživanjima o drastično lošem odnosu muslimana prema samoupravljanju Krleža ga je izvukao iz Sarajeva i smestio u Zadar. Zadarskog profesora, Mihajla Mihajlova, nije izvukao od zatvaranja. Zašto? Fenomenologija odnosa je prelepa oblast za razmišljanje. Autentični individualac ne može da ima istomišljenika. Tada već nije individualac. Ima ih dvoje. Tako, ako ih ima dvoje, nije daleko ni do stada i mentaliteta stada. Breht se smeje Stanislavskovoj pedagogiji glume a Krleža obojici. Tito i Krleža, posle završene borbe za priznavanje vlastitog bića, morali su da ulete u despotske odnose.To je prirodna pozicija individualca na vlasti. Razlika drspotke varijante od diktatorske je u tome što diktatorstvo traži posebnu aparaturu sazdanu od antiljudi. Despotizam se oslanja na slugeranjskoj inteligenciji, prepoznaje ih, ali prepoznaje i slobodne strelce. Sartr je, na primer, bio označen kao ’apstraktni humanist’. Pa zar i nije to? Uostalom, svaka ozbiljna politika mora imati i ’diskurs za imaginarno’. Desnici je to crkva. Tito i Krleža su to dobro znali.  Stepinca je Tito držao sve dok ovaj nije konačno odbio da napravi, po ugledu na srpsku crkvu, autokefalnu katoličku crkvu.

Vjeran Zuppa je bio član Mike Tripala ‘Akcije socijal-demokrata’ /ACD/. Ovaj podatak je zanimljiv za razumevanje dramaturga Vjerana. Mika Tripalo je ’stradao’ u Titovom obračunu sa njima. Da li bi Vjeran bio u toj liniji da je imao priliku? Ekstremnom levičarenju sigurno nije bio sklon ali ga uzbuđuje ta ideja. Zato i voli da citira velikog, savremenog nemačkog filosofa  Pitera Sloterdijka:

„Treba ili je trebalo sudjelovati u terorističkom kontekstu vlastite epohe ako želimo uzeti riječ kao suvremeni intelektualac… Nemamo drugi mandat, nikakvog kralja ili boga koji bi nam dao zadatak da vršimo posao pisca. Mi nismo glasnici apsolutnog, već obični ljudi u čijim ušima još uvijek odjekuju mučni pucnji vlastita doba. Taj se teror ne pričinja, on budi. I upravo oboružan tim mandatom  užasa pisac današnjice ide u susret svojoj publici. Osim ako se ne oseća kao predavač… To više odgovara nekoj teološkoj ili pastoralnoj inteligenciji, to nema veze sa ANALITIČKOM ILI ESEJISTIČKOM INTELIGIENCIJOM“. 

Srbija treba, ako se postmoderno pokatoličena Hrvatska počne odricati Krleže, da ga prizna za svoga. Ako ni zbog čega a ono zbog toga što je Miroslav Krleža 1912, sa svojih devetnaest godina, prebegao u Srbiju da ratuje balkanski rat.

Naravno da ćemo sve to uraditi tek ako mi, u međuvremenu, ne napravimo još jedan korak nazad pa Iz partijske države pređemo u versku državu.  Pravna država nam još nije na putu ideja. Kako stvari stoje, maj god, mi ćemo praviti ’most tajkuna’. Nadlajavanje tek počinje.

Eto do čega se dođe kada Predsednik nije razumeo biološkog oca.

Iliti, nije ga otac tukao kada je bio jači pa je kult ružnog shvatio za orjentir.

Onaj naš, ovdašnji, koji je, kada je bio dečak, došao u školu na magarcu je isti primer. Direktor sa prozora viče poslužiteljima : ’Magarca pustite a njega pošaljite kući’. Videlo se, već sa tog prozora, da je kasno da mu škola uzme mišljenje. ’Pukovniku nema ko da piše’. Ne vredi im pisati, gospodine Gabrijele Garsija. To su sve predsednikovi ljudi.

Kako se samo pisac ’Dijalektičkog antibarbarusa’ a direktor Jugoslovenskog leksikografskog zavoda, Miroslav Krleža mučio da u enciklopediji pravda ’egzaktnom ekspertizom historijske stvarnosti’ pojavu ’’Terorističkih omladinskih organizacija’ u predvečerje prvog balkanskog rata.

Svaki terorizam je iredenta /trud da se odvojeni pripoje matici svoga naroda/i tu nema ’u lijevo’ i u ’desno’. Selektivna istorija je genetski stil života ljudi. I tu se ne može ništa.

Biblioteka Feral Trubune je anegdota sama po svojemu. Kako su samo sklepali takvo ime?

Devojka, zbog koje sam iša’ u Zadar studirat, zaboravio sam kako se zvala, učila me je da je feral ono što ribari stave na brod pa noću ribari ’blesave’ lignje škarpunom ubadaju.

„Kako taj čamac brodom zoveš“, razvlačim ja, dok nisam uš’o u štos, onako kako znam.

„Nije ti to čamac“, objašnjava ona, „već brod, ako je tvoj, ako je nekog drugog opet nije čamac već ’kaić’, blento.  ’Blento’ sam uzvraćao pa nije bio potreban prevodilac. To vam je kao ’smišan’. To se isto ne da prevesti ni na hrvatski ni na srpski.

Ostalo je da je brod za Ameriku isto brod samo malo veći. Nije kaić. Kaić  je sasma malen brod. Feral je feral. Može biti lampion. To može. Fenjer ne može. ’Fenjer Tribune’. Gospe ti? Znao sam da ću barem četiri godine ostati u Zadru.

Tribun je predstojnik neke teritorije ili grupe ljude u starome Rimu. A u Splitu kombinacija pojmova: ’Feral Tribune’.

Ne prevodljiv je dalmatinski latinski na srpski. Tuđman se trudio da ga prevede na Hrvatski. Kad general prevodi to je bilo na korak od nestajanja ’Feral Tribune’. Kao što su nestali oni koji su mislili da se Hrvatska sastoji od regije Dalmacije, Istre i Slavonije.

Nenad Dropulić, prevodilac za anglosaksonsko područje, kaže da je, u navedenoj situaciji, najbolje prepisati kako je napisano.

Kaže, još, da je prevodio neki roman sa engleskog gde se opisuje gusarski brod. Taj brod ima mnoštvo užadi pod različitim nazivima. On je nabrojao 153. Odustao je da bude jasan Srbima i svi gusarski kanapi su, u prevodu, bili ’uže’.

Dobro, razjasnili smo ime biblioteke ’Feral Tribune’. Od sve jasnoće jasno je da se nejasno koristi kada hoćeš da budeš nejasan.

Tek su profesori dramaturgije nejasni profesori. Treba studente da poduče pravilima da nema pravila pomoću pisaca koji su hteli najmanje ono što su hteli.

Naš profesor dramaturgije Filip David žali se da mu dolaze studenti koji ništa ne znaju o Kamiju, Jonesku i Beketu. Hm.

Vjeran Zuppa o svojim studentima nema mišljenje. Svi su alternativa. Reći će: ’O njegovom ocu imam mišljenje. O njemu ne.’

Tuđman je, za Vjerana, zanimljiv, mrožekovski, podsticaj unutrašnjim slobodama ljudi oko njega. Dok je bio živ unutrašnja sloboda njegovih saradnika je velika. Mislio što mislio svejedno će biti kako vladar kaže. Kada je Tuđman umro nema više te slobode. Nema mislio šta mislio. Treba doneti odluku.  Vrlo nadahnuta analiza situacije profesora dramaturgije.

Dobar dramski pisac ne može mislitti da će biti dobar direktor teatra sem ako, kao Brecht, ima očekivanja da će ceo ansambl stati iza njegove estetike.Ta istorija se ne bi desila.da ideologija tog pozorišta nije bila grupi prihvatljiva.

Na pimedbu novinara da hrvatskom kulturi nedostaju polemike. Koncizan odgovor: Kultura više nije dominantno analitička već hipnotička. Pojmovi su sintetički i nisu analitički. Ovaj je ustaša a ovaj je praksikovac ili strukturalist. Vedrana Rudan je izazvala potrebu da pojedinci brane svoje analitičke pozicije uz mnogo ružnih reči ali bez denuncijacije čiji je otac bio partizan a čiji ustaša.

Vjeran malo cepidlači oko uspešnih generala. Smeta mu recimo da kada je Papa posetio Hrvatsku da je Tuđman seo pre Pape pa se desilo da Papa stoji a General sedi. Vjeran misli da, u ovom slučaju, nije bitan čin već ko je kome gost a to je već stvar kulture.

U Tuđmanovoj vladavini Vjeran oseća fundamentalizam. Fundamentalisti imaju želju da očuvaju tradiciju. Trebaju im vernici a ne analitičari. General koristi tu fundamentalističku ideju. Proklamuje tri znaka hrvatske državnosti: tradicija, katoličanstvo i obitelj. Tradiciji se pristupa super selektivno. Hrvati moguće i nisu Slaveni. Poreklom su negde iz Irana, Svetog oca se poziva u posetu. Obitelj je osnova hrišćanskog stada. Imamo loše roditelje i zato nemamo rodoslovlja. Prazninu treba popuniti. Margine zaboraviti i da smo na rubu istorije zaboraviti. Istorija tj. povjest može da počne i sada. O Hrvatima je riječ a ne o nama. Mi smo im preci. Miting je završen. Blejanje neka počne. 

Vjerana iritira što general Rojs može da kaže: „Ako sam mogao biti general koji je vodio Hrvatsku u ratu mogu biti predsjednik koji vodi Hrvatsku u miru.“ Vjeran baš sitničari kada, u tom kontekstu, postavlja pitanje kako da general ne započinje svoju biografiju od nedavnog trenutka kada je bio šofer autobusa. Malo je cinično kada Vjeran pita zašto general ne kaže „Kada sam mogao voziti autobus …“  

Vjeran tvrdi da glumci ne znaju kompetentno voditi tetar, Za njihovo je imenovanje uvek nadležna politika ’njezin tatek je a brat…’.Njihov autoritet sadržajno je veoma sužen… njih oduvek zanima vrsta i veličina njihove uloge.

Da bi se upustio u zahvat da režira dramu koja nema disedentskog ili avangardnog u sebi, režiser mora da ima intelektualni i književni kapacitet.

Evropa nema disidenata nakon pada Berlinskog zida a sajber komunikacija ruši vidike avangarde. Potreban je, znači, kapacitet, širina gledanja. Ne treba čitati Lessingovo jedanaesto pismo iz „Hamburške dramaturgije“ pa znati da dramski pesnik nije istoričar da bi jurio istine pobednika, obmane i zablude političara već je umetnik koji traži ljudsku nit u događanju.

Za biti talenat, a nemati intelektualni i književni kapacitet, treba poduzeti komplikovane igre politike.

Glumcima i režiserima politika je kamerna scena  uprošćene radnje i uloga. Eto onomad, na B 92 Valter, Bata Živojinović prelistava štampu, zvoni mobilni, zove ga ’neko iz narod’. I? Veljko. Koji Veljko? Pa Bulajić.

Pravac Kazablanka u Švajcarskoj.

Želeo je da sanja naručene snove. I sanjao ih je. Nije promašio svoj život. To mogu samo oni koji previše žele da žive.

Ako je taj događaj bio performans – dobro je. Glumac ima način da izbegne Izgradnju sebe kao bića od papira.

To je ipak Reality shaw u živo. Svet prazne glave. Svet praznine je novinarska korist. Sada se ima o čemu pisati. Animirati prazninu. Slikati prazninu.

Kulturna politika je pesnička sloboda politike, test, licentia poetica politike. Tu mediokriteti proizvedu vrlo vidljivu propast. U ’čistoj’ politici „istorija će pokazati ko je ko“.

Ko preživi istoriju džaba mu to što mu je istorija pokazala. A i ne možeš sve istorije, koje su nam u ponudi, preživeti. 

Knjiga Helmutha Plessnera ’Zakašnjela nacija’ pomaže u razumevanju političke romantike koja je daleko od toga da bude romantika. Ostareli političari nisu samo stari po godinama već su stari po mišljenju, stari po željama.

Logika stava da biste se mene starca sećali treba da se sećate svoga porekla, običaja, zavičajnog prava plaća se kolonama žena sa decom u ruci i za ruku. Veleri beleži: „zbog nedostatka imaginacije – mnoštva duhovnih života – pripada jednoj stranci, jednoj veroispovesti pa čak i jednoj naciji.“

Zanimljiva je Vjeranova ostavka na mesto predsednika republičkog Vijeća za scenske umjetnosti. Ostavku podnosi da bi mogao ćutati o nastalim konfliktima. Sada se može postaviti i na scenu događanje i govor ćutnje.Zna dramaturg da bezopasno govori. Ne dozvoljava, ni na momenat, da mu duša potisne duh.

Vreme 1974 Vjeranu nije najjasnije ali se posebno ni ne trudi da ga sebi razjasni.

Ustav 1974 menja politčku kartu odlučivanja. Tito vidi da nema kapaciteta u ljudima SKJ da neko vodi dvadeset miliona ljudi.

’Praksis’ i Korčulanska letnja škola, filosofsko mišljenje filosofske elite Jugoslavije je mišljenje visoko obrazovanih mediokriteta. Mediokritet se može biti na svakom nivou.

Bakarić te godine ukida i Korčula školu i ’Praksis’.

Ovi, oko ’Praksisa’, pod Marxovom lozinkom ’kritika svega postojećeg’, postavljaju pitanje vlasništva nad diskursom’socijalističke vlasti’.Znaju profesori za Ksenofonta i dijaloge tiirana i filosofa preko posrednika pesnika Simonida. Ne vredi. Majstori diskursa bi da participiraju u vlasti. Šta će im to pozorište? Volja za samorealizacijom intelektualca više ide ka depolitizaciji javnosti nego ka participaciji u vlasti. Politika je prokletsvo intelektualca samo po njegovom izboru prokletstva. Neko prokletstvo mora da izdvoji za sebe.

Majstori vladanja su se dezorjentisali u mnoštvu osrednjih ulizica. Ulizice vrše nad majstorima diskursa ogromnu  represiju.Filosofi se povlače. Zanimljiva je teza Vjeranova da je socijalizam pao ne zbog nemogućnosti daljeg funkcionisanja već zbog gađenja naroda na kadrovska rešenja.

I pošlo se nazad. Nema teorijski smišljenog puta od socijalizma ka kapitalizmu. Tranzicija, kako se taj put ipak teoretiše, je masovna manipulacija gde niko nije kompetentan. Niti vredi kompetencija kada bi postojao kriterij. Desnica ne priznaje da je desnica. Levica da je levica. Nema ideologije. Treba se udenuti u svetski struktrurirane internacionale moći koji su opet samo figure olovnog kapitala. U pravom smislu olovnog.

I vremena nisu teška već su olovna vremena.

Za svoje studente Vjeran kaže da su tako izgradili apolitičan stav da je taj stav postao žestoki politički stav. Diplomiranjem studenti sa Akademije idu na tržište ne gde ih niko ne čeka već gde ih niko ne treba.

Berlinski zid je srušen na one koji su živeli opasno i koji su živeli za opasnost. Pozorišni repertoari su izgubili temu. Teatar se mora legitimisati teatrom. To nije jednostavan posao bio ni u Šekspirovo vreme kada je pozorište imalo ujednačenu publiku i samo problem ’utvara teatra’. Frensis Bacon govori o utvarama tetra kao ’izmišljanju scenskih svetova’ koji su plod mitova starih sekti, učenja i dogmi. Nije Shacespeare mogao ni pomisliti da će na našim prostorima ’utvare teatra’ nastaviti svoj govor. Pustinja raste. Čovek se gubi. Teatar mora da nađe novi put da mu crta horizonte.

Kako može da se slika horizont kada se stalno menja? Samo kao impresija

Novu literaturu treba pisati.

Jedna od takvih, kaže Vjeran, je ’Poslednja karika’ Lade Kaštelan. Lada Kaštelan, rođena 1961, podatak iz Vikipedije, diplomirala filologiju i dramaturgiju 1987.

“Za razliku od svih tih žena, uglavnom obilježenih patnjom, svijet muškaraca odlikuju neodgovornost, bezobzirnost, okrutnost, samoživost ili pak infantilizam povezan s nesposobnošću.

Prije sna djeci se pričaju bajke (barem je tako nekoć bilo). »Bilo jednom … jedno kraljevstvo na obali mora… i živjeli u tome kraljevstvu kralj i kraljica… i bili bi sretni da su mogli imati djece… A onda jednoga jutra došla je žaba i rekla: Za godinu dana rodit će vam se kći…”

Tako započinje, tamom i glasom u offu, koji pripovijeda bajku, najnovija drama Lade Kaštelan, ‘Prije sna’.

Umesto završne rečenice prepisujem intervju novinara sa Šimom Vranićem u ’Gordogan-ubr.2-3 2004

Jeste li komunist?

Kako ne bi bio komunist danas kada se to niko ne usudi biti, kamo li priznati? To nije puka politička odredba pripadnosti to je odnos spram usuda epohe.

Šta je po vama komunizam?

Komunizam je, po Marxovoj formuli ’ energično načelo budućnosti’. Treba pisati Manifest. Da se opet ledi krv u žilama – znate već kome.

Ima li u današnjoj situaciji nešto što krijepi nadu?

Ima. Ludilo američkog predsjednika. Tako se bolje razumije kakve ljude kapital potrebuje u svom pohodu.

Do kraja artikulisano i neka ‘bauk kruži Evropom’.

Branka Pantelić, Ostava tajni

Categories: eseji
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 23/06/2010

Kada žena piše ljubavni roman to je, uglavnom, napismeno foliranje ljubavi.  

Kako se postaje svetica? Kako iz rđave žene najednom dobra žena? Iz neurotične strasti u blaženo tihovanje?

Ženski spisateljski recept je jednostavan. Ljubav. Ljubav će već nešto pozitivno desiti. Pametno neće dati. Ljubav i jeste dizanje ruku od pameti.

Čovek učas kaže ’zbogom pameti’. Ne treba mu mnogo.

Zašto do pameti kada toliko malo pameti treba da preživiš dan?

Uostalom, pamet je kao i glupost simptom. Glup se samo lošije snalazi.

Roman počinje svađom Mirsada i Vere. Svađa je prvi uslov postojanja gluposti. Kako se svađa rasplamsava tako glupost sve više dominira.

I ljubav je simptom. Kao i ravnodušnost i mržnja. Zna Branka da je ljubav tako. Vera, prva junakinja romana, to ne zna. Ona tek saznaje da ova stvarnost nije sve što postoji.

I jedna i druga ispituju šta može jedno telo.

Ljubav je obeležje nekog mene koje je transformacija sile potpuno drugog reda nego što je duhovno.

Niče beleži svoju sumnju da je u duhovnom razvoju možda reč isključivo o telu. 85 milijardi neurona mozga su vrlo telesni.

Novinarka kada piše ljubavni roman  za nju ljubav je događaj. Desila se saobraćajna nezgoda, veliki Vođa u galeriji ’Zvono’, kupus je pojeftinio, desila se ljubav. 

Za razliku od novinarskih romana ovaj roman, koji takođe piše neko ko nije poučavan književnosti, razbija logiku događaja.

Autorka ispituje energiju ranjenog tela. Desio se događaj rata. Dobrovoljci, vernici, kućepazitelji, masakr. I šta sada kada selo seluju ranjeni u dušu i sećanja muče život?

Oni koji prežive rat na dodir ispovezuju neurone onako kako život i funkcioniše. Re-aktivno. Sve što se desi je re-akcija. Još da stvar bude ’lakša’ svako ima svoju re-akciju.

Ne pravim ovo poređenje pisaca da bih tvrdio ovo je dobro ovo je loše. Ko je taj koji može tako suditi?

Frojd je presudio da Oto Vajninger nije poseban pisac a on ostao u literaturi. Kritičari su sudili da je Van Gog osrednji slikar.

Obojica su, naravno, izvršila samoubistvo. ’Prirodno’ je da su prosečni skloni suisidu. Nekako mislim da samo alkoholičari ne pomišljaju na samoubistvo. Oni imaju jasan razlog da žive.

Pravim poređenje, iz jednostavnog razloga, da pojasnim svoj način čitanja i mišljenja.

Mišljenje, i ono, kao i bilo koja fizička akcija, jeste reakcija.

Mišljenje nije istinito ili lažno. Ono je vrednosno sa stanovišta tela koje ga prolazi. Osnovne vrednosti su pozitivno-negativno. Uvek je ’po meni’. ’Po meni’ baš  u značenju po stolu, po podu pa ’po meni’. 

Ljudi romana ’Ostava tajni’ se sapliću jedan o drugog. Branka ih beleži iz ’unutra’. Ona I psa, koji voli da laje i da ga miluju, misli iz-unutra. 

Poznajemo li mi uopšte telo da bi mu prikačili ’to i to je bolesno’ ako se ’to i to’ dešava sa njim? Telo se nameće 

Svesti ne priliči pohotnost tela.

Telo i svest. Jedno drugo opominje na prioritet.

Koje smo mi neznalice i glumci celokupnog dešavanja sebe sa sobom. 

Branka lepo opisuje žensko ushićenje u dodiru muškog tela. Po tom pitanju, očigledno, mnogo je prazno biti nevin.

Ljubavnici se uštekaju, jedan u drugog, ko u struju. Kada se energija, libido, izjednači, svest uravnoteži, počinje nova ista priča.

Opis fizičkog kontakta Mirsada i Vere je poetika koja razbija muška shvatanja ženskog pristupa seksu. Muškarac fizički kontakt razumeva kao nešto što mu žena čini na nekakav dar. Koji crni dar. Uzimanje je u pitanju. Teško do njegovog mozga da je to njoj iznutra iz razloga ’ona’.

Tu počinje Brankina igra psihološki još uigranija.

Prvi fizički kontakt Vere i Mirsada realizuje se od struka nagore. Nadole će Vera prvi kontakt da ostvari sa marginalnom osobom sa još vrelim, na njenom telu ubeleženim, otiscima Mirsada.

’Post mortem’ Verino kajanje je Brankino ruganje celokupnom muškom nerazumevanju ženskog tela.

Isto takvo ruganje Branka koristi kada objašnjava sukob već venčanih, Mirsada i Vere.

On je ’genetski’ pripadnik islama a ona hrišćanstva. Genetski!

Pa zar se, oglupelo čovečanstvo i ne ponaša tako kao da genetika ljudi počinje sa prvim i sedmim vekom nove ere. Pravoslavci su genetski od kasnije. Srpsko pravoslavlje tek od Save Nemanjića. Do tada ništa od genetike?

Korišćenje prvog pisma u romanu pravda poetske potrebe relacije. Drugo pismo je ubačeno kao što se ubacuje reklama u tok svesti TV gledača. Život nam se čini nemoguć bez stila oglašivača. Pismo poginulog brata sve nagomilane zbrčkane emocije  razrešava. Kao ’Veniš’ što briše nakupljene mrlje. Dobra je to psihoterapeutska metafora.

Svest  se, obično, štiti zaboravljanem. Branka se odlučila da svest svojih junaka, ’genetski’ različitih religija, zaštiti ljubavlju.

Prvo zašto ih štiti, od čega? Od straha od  nenormalnosti? Zašto bi svest da bude normalna? Zar je normalna svest izmislila religiju? Ne. Uplašena svest ju je smislila a prostor je takav da se može u beskraj domišljati.

Religija sveštenika je iz druge startosfere reakcije.

Religija vernika uglavnom je simptom pogibeljne glupavosti.

Ne samo naivne i ustrašene. Branka na tu mogućnost podseća odnosom Sofije, Esada i njegovog brata. 

Dete otuđenog odnosa, Sreten, šumar, rezbariće u bezbroj primeraka Bogorodicu sa malim Isusom. Njegovo sećanje majke. Šta bi drugo da kazuje umetnost odraslog od deteta čija je majka svisnula? Likovna umetnost koja nije iz nedostatka, iz bolesti, iz simptoma, nije umetnost. To je zanatstvo. Moleraj, stolarstvo, zidarstvo, grnčarstvo.

Trebaju li argumenti za tu tvrdnju? Zavisi šta se hoće. Za raspravu da. Za stavljanje do znanja mogućeg stava ne.

Za verovati u argumente, uostalom, potrebno je gubljenje duhovnog tla, nasilništvo realnog.

Muzika je određenija od reči. Čak kada je šum ili buka. Kako? Ne obraća se argumentima.

Kako Branka zna da besni svoju Sofiju.

Balkan kada plače ratuje. Kada divlja tada je besan kao Sofija. Koja zla znamo sebi da počinimo. Idiotska zla.

Religiju su nama Balkancima, i nama sličnima, izmislili jer smo sve razloge ubijanja prevazišli. Ostao je samo taj, ’sa verom u Boga’, u krst i polumesec. Zvezdu smo iscrpili. I crvenu i žutu.

Pravićemo temelje crkava na temeljima džamija i temelje džamija na temeljima crkava. Sa tuđih kuća čemo skidati pragove i nositi ih svojoj kao kletvu za pokolenja.

Balkan ima samo njemu shvatljiva značenja idiota. Šire je to od ruskih idiota. Kako šire? Tako što se on bavi samo muškim idiotizmom.

Muljanje Dostojevskoj po ruskim idiotima ništa nama ne objašnjava baš zato.

Zato što se Dostojevski ne bavi prvim problemom idiotskog, besom žene.

Dostojevskom žena služi kao rame za ’ajme meni’.

Balkanska žena ne razume ’kuku meni muškarca’. Tek tada je hvata bes.

Normalne idiotkinje i kad promaše metu svoga besa uciljaju. Kao primer-na Ljubica, na primer, Miloša Velikog.

Kad ono, po drugom oslobođenju od Turaka, uhvati Ljubica svoga Miloša sa tuđom ženom. Ona po kuburu i upuca je.

Miloš Veliki i ’ne-primerni’, zapreti joj da ako još jednom to uradi biće je po svoj Srbiji gde je Srbalja.

Žao Ljubici mrtve žene, gleda je, poslušno se odmačinje i sve ne veruje onom šta je učinila. Gađala Srpkinja muža, jadna, ali promašila. Kubura malena, za nedajbože ako naleti neki Alija koji je do juče bio Ilija.

Tako i Brankina Sofija sustižući ’zlo prema sebi i greh prema drugome’.divlja. Nema kuburicu ali ima reči za brata od muža: „Umri Turčine, crkni kao pas!“

’Ostava tajni’ nema poruke.

Poruke umetnik ne piše. Pa nije sekretar. Poruka sekretara mora da bude jasna. Da primalac poruke zna šta potpisnik hoće.

Piščevo delo je ovoreno za značenja za razne umove, raspoloženja, situacije. Šta ono znači to malo ima veze sa onim što je pisac hteo. Niti sam pisac zna šta hoće. On je svoju umetnost složio, možda, za sasvim drugi smisao. Da dođe do novca, da izađe na svetlost…

Čitalac traži svoj smisao. Neuroni za smisao su smešteni u slepoočnom delu mozga. ’Božja tačka’.

Ono što čitalac čita u rečenici već je bilo u nekom delu njega. Govor, napisan ili rečen, je slika od reči koja je oduvek bila tu, u njemu, u čitaocu. Reč drugog samo ih je oživela.

Stil je slaganje reči po nekoj ličnoj piščevoj moći odabira značenja. Kada taj odabir vrednuješ pozitivno nisi gubio vreme što si neku knjigu uzeo da čitaš.

’Uliksa’ nikako da pročitam.  A trudim se. Pisma Nori Džojsa su jadna. Možda zato imam problem sa ’Uliksom’. Ne verujem mu u odabir reči.

Branka hoće da slika rečima. I slika. Pretače reči u boje. To je najbolji metod kada ulaziš u psihu čoveka a ostavljaš otvorena vrata. Tamo, u psihi, nikada se ne zna. Kada i znaš malo ti veruju.

Stil joj je aforistički obojen:

’Živeti svaki dan jer život ne može da čeka’.’Ubice krenuše u surovu posetu’, ’nekako smo se razumeli jer smo iz istog izvora pili’, ’pila sam i sa drugima ali se nije rodilo’, ’može li da razume ludilo onaj koji nije doživeo pomućenu svest’,  ’gušila se ljubav u njihovim zatvorenim telima’,’jezik je postao njihova kazna’…

Ova knjiga je vrlo dobro za one koji nisu privikli čitanju. Da počnu. Rečenice su pisane kao da treba da se gledaju. Vidiš i dešavaš se nekim pitanjima kojima se, zbog svakodnevice, nisi pitao. 

Roman  je građen od pitanja koja nemaju odgovor. To znači da su pitanja za mnogo odgovora.

Brat odlazi u rat koji ni po čemu nije njegov. Prilika da se skloni? Od koga? Zašto bi da ubija? Pa neka i ubija ’pošteno’, preko nišana. Zašto?

„Bitnije je da ti shvataš i izađeš iz tvrđave koju si sama stvorila.“ Zašto je bitno shvatiti? Zašto izaći iz tvrđave? Izaći jer je van tvrđave, šta? Eto, ja mislim, ’po meni’, ako si stvorio tvrđavu ne izlazi iz nje. Ne izlaziti je bolesno?

Neka je bolesno. Bolest je romaneskna.

Sa izvesnog aspekta, svi smo stvorili svoje tvrđave. Neko busiju, neko zamak.

Više nije pitanje da svet treba menjati. Treba menjati. Nije ni pitanje šta je moguće menjati. Sve treba menjati. Samo je pitanje kada.

Ako do 11-13 godine dete ne naučiš da govori nikada ga nećeš naučiti. Da ga učiš meditaciji kao smislu hvataće ga, kada poodraste za neku upotrebu, k’o zeca.

Siromašni su uputstvo za tu sudbinu. Sudbina zeca.

Rat i jeste da se proizvedu siromašni. Šta tu ljubav može, majke ti, Branka?

’Ostava tajni’, jednoga dana, će zainteresovati teoretičare književnosti. Pisan je za onaj deo pisca koji bi da ostane nevin, bezazlen. Tim delom sebe se i čita. Neuronska sinapsa za katarzu je pokrenuta.

Pitanjima se sećanje pokreće na mišljenje. Sećanje bi trebalo da pokaže da si spreman za situaciju kojom si zaboravio situaciju. Ili nešto iz nje.

Zaboravljanje je fenomenalan sistem odbrane svesti. Spavanje je zaboravljanje. Šta drugo?

Spavanje je proces koji fiziološki nije odgonetnut. Nema svrhe. Osporeno je ranije mišljenje da je spavanje ’čišćenje’ organizma. Posle buđenja sve je sa organizmom isto kao i pre spavanja.

San je potreban duhu. Da selektuje sećanja po nekoj svojoj meri. Narod, eto, oduvek zna da velike odluke treba prespavati.

San je koma u malom.

Branka svojoj junakinji pripremi komu za zaboravljanje.

Koma je, ko zna kakvo, zaboravljanje. Pričaš sa čamdžijom koji bi da te prevesla preko i sećaš se. Ako te čamdžija ne prevesla vratiš se i ne sećaš se. Ako je duh naumio ne sećaš se ni da imaš decu. To je uglavnom pametno nesećanje, ali dobro…

Zašto koma za prostor dijaloga?

Opet pitanje.

Pitanje je znak da misliš. Odgovor je da si digao ruke od ’da misliš’. Znaš odgovor? Završio si sa pitanjem.

Da ne bi Mirsadu postavljala pitanja oko neverstva Vera je i sama neverna.

Neverna je da bi sebi dala razlog da bi ostala sa njim. Poučno.’Bežiš da ne bežiš’. Zaostajanje da se ne stigne.

Nevernost, kao i vernost, su, ipak, simptomi. Ne može se ne biti bolestan kada se zdravlje pogrešno definiše.

Vera spušta univerzalnu sklonost ljudi ka neverstvu na svest njenog Turčina. Turci imaju potrebu za haremom. Mi, kao, nemamo.

Branka (pisac) je smislila žensku varijantu harema i Vera (junakinja romana) odluči da napravi vlastiti harem. Naravno, od muškaraca. Nije harem ali švedski sto, verovatno, jeste.

Ljubica (druga junakinja romana) je Brankin Don Huan.

Vera sanja da u snu priča jezikom koji ne zna.

Ljubica zna da to ’san-znanje’ pripada prethodnom životu. Taj segment Kastanede (glavni lik mu je Don Huan) kao da Branka koristi da postavi pitanje da li je potrebno da svi ljudi, oko bilo kog od nas, budu stvarni?

Mišljenje iz sna, sam san, je mnogo značajnijeg značenja nego što ga psihoterapeuti, od Frojda na ovamo, sa strahom od skliznuća u ezoterično, tretiraju.

Najviše do čega su psihoterapeuti došli je da se bave tumačenjem sna.

Trebaju fizičari da se umešaju.

Ili da psiholozi specijaliziraju organsku fiziku, ne organsku hemiju već fiziku.

San koristi govor komplikovaniji od dnevnog govora maternjim jezikom. Verovatno je i daleko jasniji i razgovetniji. Samo ga, sem u snu, ne koristimo.

Dobro je govor snova raspravljati u svakom kontekstu koji se pojavi kao mogućnost za raspravu. Zaboravljanje sna bi trebalo sprečiti. Kada se san odsanja zabeležiti.

Pisci, književni i filosofski, koriste maternji jezik i ništa su bez njega. Uglavnom.

Pisci su ti koji zaustavljaju i drže pravac komunikacije na ono gde je njima ugodno. Njima je ugodno jedino u njihovom jeziku. Ponajčešće onom jeziku odakle su. Oni su nas, nasilno, nasilno jer su preplavili sve, udaljili od jezika snova.

Šta su naši genetski preci, od duhovnog, i mogli do da sanjaju. Sav život im se svodio na biti što manje ponižen. 

Kada prestanemo težiti istini, kada istina i laž postanu irelevantni, kada počnemo pisati pozitivno,

kada počnemo misliti pozitivno, misliti jezikom univerzuma, napraviće neuroni nove svoje sinapse. To im je prirodnije nego da koriste veštačke jezike koje su narodi smisli.

Tako kako su jezici smišljeni uglavnom ne valjaju. Sem za nesporazum i kletvu.

Umetnici će nas izludeti a tek tumači…

Le Klezio, Uranija

Categories: eseji
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 24/05/2010

Ž.M.G. Le Klezio /Jean-Marie Gustave Le Clézio/, Uranija

Le Klezio je rođen u Nici 1940 godine.

Njegova porodica je na Mauriciusu od XVIII veka.

Četiri godine je živeo u Panami sa plemenima Emeras i Vaunanas.

Prevodilac je klasičnog mitološkog teksta civilizacije Maja, Čilam Balam.

Kao specijalista za Mičoakan 1983. godine brani doktorsku disertaciju iz istorije.

Ovo je realističan roman o ljudima, utopija-ljudima.

Ženi su uzeli sina, dali ga ocu, otac je ozbiljniji od mame po tom pitanju. I pitanju buntovanja.

Mama ide od čoveka do čoveka a volela bi da je sin sa njom i da joj je on životni zadatak.

Mama se sveti ocu. I, kao i sve kurve, antiživotom životu.

Neka skupina sličnomišljenika smisli svoju zajednicu, usvoje teritoriju i postoje.

Postoje prostori naše planete koji su rođeni za rađanje utopija. Pre su vremena biblijskog pamćenja. U tom prostoru prirodno pravo je pravo na dostojanstvo. 

Samo dvoje su jedno.

Potrebna je lepa žena da sledi čoveka u tom prostoru..Da se u njenom oku ogleda nebo. Kada neba ne vidiš okreni se. To je misterija iznad volje žene.

Do te zemlje se dolazi kroz zemlju gde ljudi sede na svojim petama, sakrivaju glavu sombrerom i vrlo su zauzeti posmatranjem zemlje. Samostvorena prilika za učenje slušanjem svega što se dešava okolo.

O takvoj Uraniji piše Le Klezio. E, kada bi bila roman tada bi i zavredila Nobelovu nagradu za književnost. Ali nije roman. Više je od gluposti koje glupiraju ličnosti romana.

Utopija se uvek može svesti na bojažljivu filosofiju države.

Le Klezio se ne muči sa shvatanjem sadržaja pojma država. Država ukazuje zakone koje primenjuje silom. Silom kao zbiljom ili silom kao mogućnost. Država je prirodni neprijatelj naroda.

Crkva je na strani potlačenih i siromašnih kada nije u strahu. A strah joj je condicio sine qua non.

Le Klezio i njegov glavni junak znaju da će država sebe primeniti na Kampos, kad tad, i da će tada biti žalosno, tragično, kao alkoholičar.

Pisac je dobio Nobelovu nagradu za knjževnost 2008. godine. Pogrešno je za književnost. Ovaj roman nije književnost.

Uranija je sociološko-ezoterička romaneskna dramatizacija antropoloških istraživanja naučnika Le Klezia.

Žan-Pol Sartr je odbio tu nagradu smatrajući da nije književnosti dao ništa novo.

Ni filosofiji nije dao neku bitnu reč  Svojim razjašnjenjima filosofije egzistencijalizma, ništa drugo ni ne čini, do što objašnjava da.pojedinačno čovek prvo mora da se dešava da bi mogao da znači. Da bude, da postoji, da bi bio to što jeste.

Le Klezio nije Sartr. Nije odbio nagradu. Ni priznanje.

Ajd’, novac mu treba. Ali priznanje?

Šta će mu priznanje za nešto što nije uradio? Niti na polju filosofije misli niti na nivou književnog izraza.

On utopiju jednostavno otaljava. Možda je u tome smisao priznanja. Ima daleko većih utopista.

Hegel, na primer.

Hegel je mislio da kada državnu administraciju urazumiš idejom dobra /koju je on na ’dijalektički’ način shvatio od Kanta (Kant: Čini uvek tako da maksima tvoje volje važi kao opšti zakon)/ da će se birokrata u birokrati transformisati u ljudsko u čoveku.

Iiii, lud čovjek na čisto. Malo se upametio kada je napisao da to neće biti sutra, ni prekosutra

Marks je još gori

Marks će se insistirati na upotrebi revolucije na naučnoj osnovi. Cilj revolucije se mora znati i naučno verifikovati. Kantovu filosofiju države treba prevesti u nauku o državi.

Hegelovom dijalektičkom metodom hoće ideju Kanta da dovede, ne do administracije, kako Hegel misli, već do proletarijata. Proleter koji je sve pogubio, i čast /držanje date reči/, će ’čovečanstvo emancipovati u ljude’.

Tito i grupa teoretičara sa svim svojim kabinetima (Đilas, Kardelj, Bakarić, Vlahović…), podstaknuti Lenjinovim zapažanjima imperijalizma kao nove forme države (preteča današnje ’bankarske međunarodne zajednice’), ne vide u proleterima snagu koja će revolucionisati državu već u najsvesnijem delu proletarijata – komunistima.

Kada je Tito doživeo da njegovi saborci to žele da ostvare do ’petka’, sklonio je najličnije drugove po zatvorima (prvo Đilasa) i utekao od ustavnih pitanja u međunarodno nesvrstavanje.

U međunarodnim odnosima tražiće elitu političke ezoterije planete. I naći će je. Ali to je sasvim druga utopija.

Ne zna se čija je utopija, od njih trojice, veća utopija.

Ni jedan ne bi dobio Nobelovu nagradu. To je garant. Ni za mir. A ne za književnost.

Neko hoće da organizuje um, ajd’ što hoće neka hoće, ali da država bude organizovani um to je podvala koju ljudski rod plaća ozbiljnim zaostajanjem.

I ne istiskuje jedna revolucija drugu. Već jedna utopija drugu.

Nobela treba darivat humanim utopistima. Kod humanih utopista stanovnici utopije umiru, zamenjuju život, zbog starenja.

Eto, Le Klezio je dobio Nobel. Neka je.

Veštačko pleme je kolektiviziralo teritoriju Kampos koju tretira dovoljno divljom da je država neće konstatovati kao svoje aktuelno, za prihodovanje aktuelno, vlasništvo. Potencionalno države su završile ograđivanje teritorije zemaljske kugle.

Naseljenici su veštačko pleme. Nisu rodbina. Imaju različite maternjejezike. Svako je sa sobom doneo neki deo svoje kulture, koliko je bio moćan da primi, i svoj jezik, koliko ga je naučio.

Francuski, engleski, španski, portugalski, neke domorodačke varijante jezika sve je to u upotrebi u Kamposu.

Iz tih jezika, kao osnove, stanovnici Kamposa prave svoj zajednički jezik, elven. Tu se dešava čudna pojava.zaboravljaju svoj jezik. Elven je igra. Proizvodiš zvuke smeha radi, krik ptice straha radi, laješ nemoći radi. Jedan ’umni’ stranac rekao je da je govorio elven  kada je bio novorođenče. Dobro je. Ne misli da su ludi. Možda će i on jednom shvatiti da se ljudi služe jezikom da bi lagali.

Za stvaranje zajedničkog jezika potrebno je hteti onog drugog u komunikaciji.

Vredno, za tebe, je ono  u čemu prepoznaš svoju umnu odluku.

Kada pogubiš volju za životom zavoli neku ženu. Može se voleti mnogo toga i u isto vreme. I žena, i ljudi, i biljaka, i krajolika.

Žena savetuje dečaka kome je upravo pokazala sve što treba da zna o ženi: „Moraš da ideš, moraš da ideš za pustolovinom.“ Bilo mu je teško otići sa travom ljubomore u grlu.

Semantička osnova elmen jezika je kreolski i prvobitni jezik purepeča.

Kamposi nemaju stručnjake za jezik.

Nema ko da im razjasni šta je koren reči, sufiks, prefiks, pa meštani prave sintaksu po svojoj mašti, kako ko zna, ili hoće. Sve čine iz  želje da se objasne onom sa kim razgovaraju.

Svoje reči prilagođavaju rečima onog drugog, a ovaj povratno to isto čini.

Stručnjake za jezik imaju sad(ašnji) Hrvati i Srbi.

Imaju svoje jezičke mudrace, lingviste, čija je pamet i stručan integritet u pitanju ako se ne umešaju. Kada se umešaju tada im je to isto u pitanju ako njihova genijalna misao nema konačno značenje.

/Šteta što naš bankar nije živ. On bi uz viski, i njihovog blagopočivšeg generala, već smislio neko ’bolje’pogubno rešenje/.

Poluumni lingvisti nikada ne puštaju narod i život da pravi jezik već nameću svoja gledanja. Ta pravila tada učiš dok ih neki novi mudrac ne smisli drugačije. Naš najmudriji mudrac bio je Vuk Karadžić. Pogubili smo toliko glasova i značenja da se šteta ne može sustići. Namesti se kao da ćeš da kažeš ’u’ a kaži ’a’. Namesti se da režiš a laj. Bolje ti je.

Piši bez pravila.

Piši tako da ako ti je stalo da te drugi razume na način toga drugog. 

Ako ti nije do toga, onda piši iz sebe, iz svog pesničkog toka energije. Onaj koji je na tvom talasu biće budan.

Naravno da ne govorim o jeziku fizičke komunikacije.

Čekić je čekić nije violina a slepo crevo ne valja da je čas slepo a čas debelo. Može hirurg da se pogrešno snađe i eto greške. Drastične. Oflajn je offline i možeš ceo dan da udaraš po enteru unesi, unesi, ne vredi. Promeni kompjuter. Oglupavio je.

I novinarska informacija je fizička. Nije se srušio leptir već avion. To što je meni sumnjivo kada se nad Rusijom sruši avion i dalje ne znači da se leptir srušio.

Kamposi imaju običnu volju, ako imaju volju, da ih onaj drugi razume. Nemaju volju da tom drugom poturaju sebe svojim jezikom.

Ovaj drugi, ne namećući svoje jezičko pravilo  kao pravilnije pravilo, to isto radi, trudi se da uspostavi komunikaciju. Suština je da se kažem, da me onaj drugi shvati.

Kamposi gde god da dođu prepoznatljivi su svojim jezikom. Stranci ih slabo razumevaju iz razloga što se ne trude da takvu skupinu nepotrebnih shvate.

Potreban je onaj koji za nešto buduće vredi. Pravilo prvo Kamposa je ne govoriti o budućnosti. Stranac je po pristupu na pogrešnoj frekvenciji. 

Stranac i jeste stranac po tome što im ne prilazi sa njihove strane već sa svoje. Čak i kada su krvno vezani, otac dođe u Kampos da vidi kćerku, otac je stranac. Prilazi detetu kao strancu.

Unutar svake familije mnogo je stranaca. Unutar jednog naroda ima više stranaca nego naroda.

Stranci, u Kamposu, imaju zajedničko svojstvo da im je stran minimalno posredovan život. Strano im je dosezanje sreće u jednostavnosti postojanja.

Kamposi crtaju nebo i poklanjaju komad neba.

Zemlja je zbilja svih. Nebo je hvatanje postojanja širinom mašte. Kome ćeš pokloniti svoj komad neba? Prijatelju i ženi.

Nije bitno ko je ispravan. Bitno je ne dirati u drugog, u njegovu dušu, u njegovo prihvatanje života. Ne ne dirati drugog, to posebno, već ne dirati u drugog. Ne remeti mu maštu, posebno ne nekim pravilom kako ona treba da jeste.

Kamposi žive ritmom seoskog rada.

Za razliku od severnoameričkih hipi plemena, ovi južnoamerički imaju ljubavi utvrđene stalnim vezama i ljubomorama kao svojim posledicama tih tvrđava. Brak ne. Slobodno ljubavno partnerstvo koje ima tendenciju da se čvrsti.

Deca do odbijanja od majčinog mleka  su uz majku vezana. Prve tri godine edukacija dece pripada ženama. Niko nije vlasnik dece.

Uža porodica ne postoji. Šira porodica su ’tutori’ i ’stari’. Religija je opredelenje individualne volje bez nametanja i učenja veri. Neorganizovana škola. Razvoj mašte. Važnost milovanja, reči i masaže. Važnost biljke Clinopodium laevigatum.

Idealni par je predodređen za vodstvo kampa. Činjenje usluga. Nebo kao središte interesovanja. Posmatranje kretanja zvezda: kretanje Plejada ka zenitu. Seksualnost mladi moraju da poznaju bez ohrabrivanja da učestvuju.

Ne čini zajednicu zajednicom autoritarno vođstvo već moral iz unutra pojedinaca.   

Kada je stranac u razgovoru tada govore svojim maternjim jezikom. Elven je tada nepristojno govoriti jer ga stranac pogrešno razumeva. Engleski ili portugalski, i njihove varijante, sigurno bolje čuju.

Vođa naroda Kamposa ne dozvoljava da ga oslovljavaju sa učitelju.

On je savetnik. Kako može drugačije u slobodi. On ne savetuje rečima. Uči primerom života.

Maticu pčela stavio je Savetnik u džep košulje. Raširio ruke i čekao. Svog su ga pčele pokrile. Pustio je maticu. Pustile su ga pčele. Ima li bilo šta što se dešava drugačije? Prvi nauk istraži šta se dešava. Ne veruj onom što vidiš. Sem ako je to, što vidiš, iz oblasti lepote.

Savetnik je melez. Francuz i Čoktav. Od škole studij matematike i Indijanska škola. Savetnik je star, osoben, ličan. Brine o svima. Oni su negova ideja.

O njemu brine najlepša žena grupe. On je njena ideja.

Kada država rasturi Kampos glavni deo grupe kreće sa Savetnikom u traganje za novim slobodnim prostorom. Ona je sa svojim partnerom kreće za njim. Ona je kohezivni faktor umanjene grupe. Lepota ima ogromnu energiju privlačenja.

Ljubav-tvrđava je Kampos sistem muško-ženskog vlasništva. Žena eksperimentiše sa muškarcima koji se njome opčinjavaju. Muškarci su uvek muškarci. Ne znaju šta rade. A kada im žena saopšti da postaju tata, u Kamposu ili na severnom polu, tada se raduju. 

Seks za nauk dečaku dat ostaje u njemu kao kultno sećanje. Kultura kulta samo učvršćuje obične radosti života.

Tradicija je druga kultura. 

Tradicija jeste kult, ali je kult koji je pogubio energiju stvaranja.

Nove generacije, nasilno vlastitim emocijama,  vezuju se za tradiciju. Tradicija ih sve manje i manje podseća na njih same. Uvek se sebe traži. Sem kada tražiš drugog.

Nove generacije nisu bile tamo, ne samo prostorom i vremenom, već ni  energijom svoga duha.

Od ljudskog materijala večnosti se ne prave.

Kako god vlast bila važna i insistirala na večnosti sebe ništa od večnosti. Država traje kao nužno zlo. Ali je zlo.

Stanovnici Kamposa ne žive za večno. Ne žive ni za sutra. Samo za sad. ’Sad’ je najteži filosofski problem. Kad počinje i kad završava ’sad’?

Kampos postoji oko porušene crkve jezuita.

Jezuiti su, nekada pre tada, od jednog domorodačkog plemena hteli da naprave eksperimentalno biblijsko pleme. Jezuiti su kampovali (zato Kampos) oko crkve koju su sagradili. Crkva je suština jezuitskog bivanja. Kamp je pokrivalo. 

Ljudi Kamposa, činilo se, su pokušavali da nastave posao jezuita. Probali su od sebe da naprave idealno pleme. Ne od drugih. Od sebe. Sa jezuitima ih, ipak, vezuje samo porušena crkva.

Le Klezio ne izmišlja. Ni porušenu crkvu, ni Jezuite, ni Kampos. On ’narod duge’, jednostavno, svojim romanom, kao istraživač, beleži.

Na putevima mnogo je naroda duge. Naći će se, svi, tamo negde. Oni su večnost sveta. I nemoj da misliš da ima vreme kada se srce više ne cepa.

Život još nije uman.

Da li i može biti uman je osnovno pitanje koje utopije postavljaju. Verovanje da život može biti uman je, verovatno, utopija.

Niko ništa ne poseduje sem onog što je sam napravio. Jedina sigurnost je u nebu koje vidiš u oku žene.

Sirijus je uhvatio bljesak sunca i vraća ga.

Ako vam to, za život, ne znači ništa, potražite život.

«page 1 of 8

BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 4/April 2013
Brifing 4/April 2013
“Sporazumevanje u bridžu” Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
"Sporazumevanje u bridžu" Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
Kalendar
September 2017
M T W T F S S
« Aug    
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
252627282930  
Arhiva

Welcome , today is Tuesday, 26/09/2017