Italijani

Categories: Pričice
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 15/10/2010

Moja Anka, kao što znate, išla u gimnaziju. U Mirjevu. Nju, Dorćolku i par još njenih Dorćolaca Prva beogradska gimnazija koja je tu, na Dorćolu, ignorisala. Nisu im dovoljno dorasli. Prosto rečeno nisu ih primili. I tako oni dospeše u Mirjevo. Sa Kalimegdana, ušća Save u Dunav na brda i čist vazduh Šumadije, valda.

 Dorćolci su mirni ljudi. Odmah iza Zemunaca.

Dorćolci su “Paradu ponosa“   prespavali. Ne učestvuju u glupostima. Za utakmicu u Đenovi bili budni za gledanje. Ništa od tekme. Ni tuče ni fudbala.

Seća se Anka maturantske ekskurzije u Italiju. 

Bilo je to, priča, u Rimu.

Na trgu Bane i ja, golubovi i neka devojka sedi sama na vespi.

Rim pun Rimljana, Cezara a Bane se udvara devojci.

Ona onako, talijanka. Bane je na čisto dorćolsko-francuskom pita da sedne pored nje. Seda on. Ona mu pravi mesto. Mlada, naivna. Pita on dalje, sada već unapređuje pristup i pokazuje rukama i onatapejiše rad motora. Vidim ja da bi da je provoza na vespi. Jedan ‘đir’. Sada je Bane prešao na dalmatinsko narečje srpskog jezika. Cvijićeva ulica nam je blizu a to znači i njegova teorija da je srpski bogat narečjima:  crnogorski, sremački-banatski, hrvatski, bošnjački, istarsko-dalmatinski… Da ne pričam ja o Cvijiću već o don Huanu Banetu.

Samo što napraviše krug /đir/ on i đevojka mu na vespi kada eto ti talijančića. Parla li parla. Besan. Papa zna zašto.

Stao Bane, sišao sa vespe, i naklonio se talijanu i reče: „Prego, sinjore“. 

Talijan parla i dalje. Vidi se vidno besan. Bane,  od devojke i ‘đira’ devojčinog stiska sa leđa ne vidi i čuje ništa, znam ja njega,  najzad shvati da ovaj galami na njega, zamisli da mu ovaj psuje majku i, ni pet ni šest, bum, opali Bane Talijanu šamarčnu.

Au! Nije ovo Trg Bana Jelačića pa da se tučemo. Rim je ovo a okolo sve Rimljani, gladijatori, papa i Cezari. Dok si trepno pojaviše se još dva Italijana i počne tuča. Bane ih tuče, malo udari pa dva koraka bež. Naučio ispred naše skupštine iu Kolarčevoj ulici. Da ne bude zabune ne na ‘Kolarcu’. Tamo se druga pamet pametuje.

Mislim se ja da li da se umešam i da ubijemo, Bane i ja,  boga u njima kad, odjednom, razredna.

Onako mala, meni do drugih majčinskih znakova, počne da se dere na francuskom. Zna, profesorica francuskog, dobro francuski . Sad je tek prava ’parla’. Sofija Loren da joj pozavidi.

Bane stao mirno. I ide automatika: „Nisam ja, profesorice!“

Zna razredna nas. Zna da nismo mi. Šta nismo? Sve nismo!

 Italijani videše ženu kako mlatara rukama i nerazumljivo galami, pobegoše. Oni se strašno plaše svojih mama. Pobegoše ne od razredne već od mame.

Razredna nastavlja da divlja i nogama i rukama i francuski. 

„Razredna, smirite se, razumemo mi i srpski“, kažem ja, naravno na srpskom. Bi ja i na francuski ali da ne pogrešim pred autoritetom.

„Uf,“ dođe razredna sebi, „Jesu li otišli?“

„Otišli“, kažemo mi.

„Napuštamo Rim! Idemo za Đenovu,“ kaže razredna. „Tamo je mirnije.“

Bilo je u Đenovi mirno dok naši nisu došli.

Mogla bi Srbija, prema bogatom iskustvu ove ekskurizije maturanata, da počne osvajački rat u tom smeru. Naravno ne načinom cara Dušana.

Razrednoj smo skratili život za dva meseca.

Ozbiljni đaci

Categories: Pričice
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 13/07/2010

Čerčil, Ajnštajn, Tesla … itd. eskiviraju školu. U svom đačkom dobu begaju iz njih. Svejedno da li su je sami napuštali, zbačeni iz nje ili je, kao Ajnštajn, varanjem ignorisali. ‘Škola’ nije misaona imenica niti zgrada. Ona je energija profesora.

Volim  nejasno da tvrdim. Tada nemam cilj. Nikakav cilj. Čak ni onaj pametni, kao Odisej, da se vratim.

Škola po prirodi stvari kasni za vremenom. Uvek.

Reforme se ne mogu praviti po potrebama života. Škola nema tu elastičnost. Dogmatska je u svojoj težnji ka prosečnosti. I prosečnim učiteljima i isto takvim polaznicima škola.

Vrućina. Sparno. Ni dašak prirodne promaje. Sva vrata učionica škole širom otvorena.

Kancelarija direktora prazna? Vrata širom otvorena.  Ipak nije prazna. Vidim na podu direktor radi sklekove na jednoj ruci. Profesor fiskulture mora da se ‘cima’. Od toga šta smeraju ’njegovi’ intelektualci nikada nije razmišljao. Nije prošao tu vrstu pripreme. Fizičar mu je rekao da je sijalica  napredak. I on veruje. Filosofkinja mu priča leptirove priče u dokaz da je struja dobra. Laže ih, njih leptire, za smer ali barem ne moraš ‘oprljiti’ krila. Profesor za književnike kaže da sijalica nije dobra. Sa svetlom sijalice prošlo je doba besa senki.  Senke su stajaće, ne kreću se, mrtve. Nema više u njima života tamne energije. Nema više nemirnog plamena petrolejki i vatre šporeta otvorenih vrata ili skinutih ringli. Tom vatrom su deca, i njihove majke, u igri senki varnica, gledali čudesni i čarobni svet života koji će živeti kada tate ne bude.

U prvoj učionici muk. Kao da nema nikog. Ima. Iza zatvorenih vrata je matematika. Bauk. Profesor, ’odludnicedoučionice’, razmišlja za katedrom dok se đaci prave ludi. Izbegavaju disanje. Misle.

Bauklije bi trebalo u ludnice trajnije.

Prolazim pored druge učionice galama. Imaće filosofiju. Pozamašna profesorica nije stigla. Negde se ladi. Ne voli kada đaci kasne pa dođe kasnije da oni ne bi.

Iz učionice, u koju ja ulazim, izleće Dragan. Za njim lete ključevi od auta. Razredna izgubila glavu pa bi i ključeve da izgubi. Pamet još nije izgubila.  Dragan mora da optrči krug oko škole. Po davno utvrđenoj kazni kada ne opereš tablu trčiš trku koja ima kraj. Draganu je to jedan od načina da ’prekoreda’ vidi malu iz IIIb.

Uzimam ključeve i stavljam na katedru. Što dalje od razredne. Dodvoravam se razrednoj i pitam:

„Da ja operem tablu, po kazni, zakasnila sam?“

„Može.“ Kaže ona baršunastim glasom Severine.

„Da bacim ključeve kroz prozor i da pošaljemo Anu da ih ceo čas traži“.

„Zašto bi to radila?“ Radoznala razredna.

„Ana je sitna, ne daj bože da vas naljuti…“

„A ja sam kao krupna?“

Osmehuje se korpulentna razredna, profesorica književnog maternjeg, koja je odgonetnula sve ’bezsvrhe’ čitanja za život.

„Možda bi ti da ih tražiš ceo dan, a? Ajd’ na mesto.“

Sedam u ’skamiju’ i puštam onaj stripovani oblačić za maštanje.

Zvoni joj mobilni. Razrednoj. Mobilni su zabranjeni samo kada prelaziš ulicu na pešačkom prelazu.

Maštam sebe na telu lezbijske razredne. Uz talase mora na toplom žalu.

Lezbijska tuga kod nas je pod tenzijom. Kada svedemo muškarce na 15% biće manje naporni. Treba još dve Jelene Trojanske i 15% će se desiti.

Sada su, na dobrom putu, ka petnaestici.  

Razredna na jedinstven način tumači Anu Karenjinu. Ana starog Karenjina mora da zna da je seks apriori moralno sumnjiv. I šta će joj, pored drugarica, novi muškarac?

Razredna ima sina. Muža nema. Otišao je zaljubljen. Uspela je da u Miroslavu gleda oca svoga deteta a ne veleizdajnika bračnog ugovora. Njeno skretanje u lezbijstvo je isprobavanje dobre literature i nema veze sa ostavkom muža.

Prijaviću sebe za studij psihologije. Tamo je prijemni zanimljiv. Isključivo predmeti koje mi tata predaje dok se bavimo razumevanjem mame. Dovoljno je voleo i mučio trud oko ljubavi za čast njene pažnje. Jednostavno je morala da ga zaboravi. Ne uklapa se, sa svim svojim slobodama, u intuitivnu ženu. Htela je da ja budem od njega a on mislio da je htela njega. Još zauvek na vlasništvo.

Preci te stvari uopšte nisu rešili. Tata, kome je tajni život ukinut, koji ima kćerku lezbijku, mora da je na širok vidik. Širi od predaka nije dovoljno.

I test inteligencije moram prohujati

page 1 of 1

BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 4/April 2013
Brifing 4/April 2013
“Sporazumevanje u bridžu” Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
"Sporazumevanje u bridžu" Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
Kalendar
July 2017
M T W T F S S
« Jun    
 12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31  
Arhiva

Welcome , today is Sunday, 23/07/2017