Priča o mlinu

Categories: Pričice
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 20/02/2018

Imam prijatelja koji ima na kraju grada ogroman mlin. Celog svog života vezan je za njivu i žito. Ima i drugih prednosti, ali ovo dominira. Kaže mi da će iznad kancelarije sagraditi garsonjeru, samo za sebe sa pogledom na njive.
„Da vidiš, kaže mi, kako njiva živi. Ubrazdaš je u brazde, poravnjaš i razgrudvaš. Kiša je poliva i ti gledaš kako dažd odskače od nje. U njeno vreme je zaseješ…“
Prekidam ga.
„Imaš dovoljno da ne moraš više da radiš. Odeš na more i gledaš izlaske i zalaske sunca, more…
Prekida on mene.
„Pogled na more će da mi zameni pogled na njivu? Nemoj da budeš smešan !“
Gledam ga preko šoljice kafe. Srčem kafu sa stola ne dodirujući je vrelu rukama.
„Svako je glupav na svoj način“, kažem.
„Da“, složi se on sa mnom i uze vrelu šolju kafe u svoje žuljevite, od njive, šapajde, gleda me ispod oka i osmeh sažaljenja mu se razvuče preko usana.

Baba

Categories: Pričice
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 22/11/2017

Baba, mama, unuci i tako dalje
Ima jedna vesela baba u Inđiji. Ima ih više, ali ova je posebna. Voli da pravi kolače. Svašta voli. Ima i viška unuka od dveju kćerki. Unuke je naučila da je zovu baba Mira. Mira je od mirna – nije od nemirna i nema veze sa njenim imenom. Kada joj unuci kažu ‘baba’,i oni malo veći od Mire, ona nekako sredi svoje nemirne misli u mirne. Ponekad ih pretvori u slike, gleda ih, smeši im se, misli minulo veselo. Baba je puna vragova, ali ne da im da mrdnu.
Tako jednom ili dva put nekiput baba se doteruje, kinđuri, vesela, pevuši, unuke slušaju. Jedna u kolevci drema a pored kolevke je mala Mira. Ni njoj nije ime Mira. Njoj je ime Mira od nemirna. Tako baba htela. Njih dve jedna drugoj: Miro, daj ovo daj ono. Njoj je tri godine i obožava babu, malo više babine kolače a najviše cuclu. Bez cucle ne ide ni na nošu. Naročito tamo.
Baba osluškuje kćerkin auto, sa’će na vrati da se pojavi, samo što nije. Pokazuje se unukama sva nafaltana mirisima, pomiluje nosić bebin u kolevci i pevuši: “Ide baba da se kresne, dija dija de”. Mama otvara vrata, baba poljubi ovu sa cuclom pa ovu veluku na vrati i odjuri kao vetar sve pevušeći sada skraćenu verziju: “Dija, dija de”.
Mama skida kaputić lagan ii svileni šalčić, stavlja na prelepu stolicu dnevnog boravka, zaviruje u kolevku i sama sebe pita: Kuda li baba odjuri tako vesela. ‘Mira’ vadi cuclu i kaže: “Očla baba Mira da se kresne”.
Mama : – Ooo, zlato moje ko te to nauči. A šta ja i pitam. Ne smem vas više ostavljati same. Vraćaj tu cuculu u usta i ako te neko pita za babu da je nisi vadila. Samo klimaj glavom. Pazi šta ti kažem – umočiću ti cuclu u papriku.
Vesela mama – na koga li je?

Baba

Categories: Pričice
Tags: No Tags
Comments: 1 Comment
Published on: 22/11/2017

Srednji kurs za bake i unuke
Baba Mira: – Ko je najlepši na svetu?
Mira : – Mira.
Baba Mira : – Ko je drugi po lepoti?
Mira : – Baba Mira.
Baba Mira : – Ko je treći po lepoti na svetu?
Mira : – Sto praznih mesta pa tata i mama.
Baba Mira zadovoljno klima glavom i ljubi trogodišnju unuku u glavicu slatku.
Baba Mira : – Miro, ‘ajd’ mi donesi onu kutujicu sa stola u kuhinji. Jedina je na stolu. Neće ti biti teško dohvatiti je.
Mira otrči u kuhinju. Evo je vraća se i ne nosi ništa.
Baba Mira : – Šta je biiilo?
Mira : – Uzmi sama!
Baba Mira zadovoljno klima glavom i ljubi unuku u glavicu slatku.

Baba i unuka

Categories: Pričice
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 22/11/2017

Mira crta patku a baba Mira pismo. Utom stiže auto pred kuću, Mira uzbuđena od želje istrčava i viče: “Mama, tata”! Tata je unosi dok ga Mira grli.
Mira : – Da vidiš šta me danas učila baba Mira.
Tata : – Da nismo, mama i ja, pali po lepoti na listi?
Mira : – Niste pali… Crtamo pismo koje će patka da odnese princu.
Mama (ljubopitljiva): – Kako se princ zove?
Mira : – Dejan.
Mama : – Nema princa na svetu koji se zove Dejan. Nema na dva sveta.
Tata : – Ima, ima. Baba kaže da ima onda i ima. Je li tako baba Miro?
Baba : – Kada tata kaže onda je to zapravo tako a mama ti je za kobojagi.

Italijani

Categories: Pričice
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 15/10/2010

Moja Anka, kao što znate, išla u gimnaziju. U Mirjevu. Nju, Dorćolku i par još njenih Dorćolaca Prva beogradska gimnazija koja je tu, na Dorćolu, ignorisala. Nisu im dovoljno dorasli. Prosto rečeno nisu ih primili. I tako oni dospeše u Mirjevo. Sa Kalimegdana, ušća Save u Dunav na brda i čist vazduh Šumadije, valda.

 Dorćolci su mirni ljudi. Odmah iza Zemunaca.

Dorćolci su “Paradu ponosa“   prespavali. Ne učestvuju u glupostima. Za utakmicu u Đenovi bili budni za gledanje. Ništa od tekme. Ni tuče ni fudbala.

Seća se Anka maturantske ekskurzije u Italiju. 

Bilo je to, priča, u Rimu.

Na trgu Bane i ja, golubovi i neka devojka sedi sama na vespi.

Rim pun Rimljana, Cezara a Bane se udvara devojci.

Ona onako, talijanka. Bane je na čisto dorćolsko-francuskom pita da sedne pored nje. Seda on. Ona mu pravi mesto. Mlada, naivna. Pita on dalje, sada već unapređuje pristup i pokazuje rukama i onatapejiše rad motora. Vidim ja da bi da je provoza na vespi. Jedan ‘đir’. Sada je Bane prešao na dalmatinsko narečje srpskog jezika. Cvijićeva ulica nam je blizu a to znači i njegova teorija da je srpski bogat narečjima:  crnogorski, sremački-banatski, hrvatski, bošnjački, istarsko-dalmatinski… Da ne pričam ja o Cvijiću već o don Huanu Banetu.

Samo što napraviše krug /đir/ on i đevojka mu na vespi kada eto ti talijančića. Parla li parla. Besan. Papa zna zašto.

Stao Bane, sišao sa vespe, i naklonio se talijanu i reče: „Prego, sinjore“. 

Talijan parla i dalje. Vidi se vidno besan. Bane,  od devojke i ‘đira’ devojčinog stiska sa leđa ne vidi i čuje ništa, znam ja njega,  najzad shvati da ovaj galami na njega, zamisli da mu ovaj psuje majku i, ni pet ni šest, bum, opali Bane Talijanu šamarčnu.

Au! Nije ovo Trg Bana Jelačića pa da se tučemo. Rim je ovo a okolo sve Rimljani, gladijatori, papa i Cezari. Dok si trepno pojaviše se još dva Italijana i počne tuča. Bane ih tuče, malo udari pa dva koraka bež. Naučio ispred naše skupštine iu Kolarčevoj ulici. Da ne bude zabune ne na ‘Kolarcu’. Tamo se druga pamet pametuje.

Mislim se ja da li da se umešam i da ubijemo, Bane i ja,  boga u njima kad, odjednom, razredna.

Onako mala, meni do drugih majčinskih znakova, počne da se dere na francuskom. Zna, profesorica francuskog, dobro francuski . Sad je tek prava ’parla’. Sofija Loren da joj pozavidi.

Bane stao mirno. I ide automatika: „Nisam ja, profesorice!“

Zna razredna nas. Zna da nismo mi. Šta nismo? Sve nismo!

 Italijani videše ženu kako mlatara rukama i nerazumljivo galami, pobegoše. Oni se strašno plaše svojih mama. Pobegoše ne od razredne već od mame.

Razredna nastavlja da divlja i nogama i rukama i francuski. 

„Razredna, smirite se, razumemo mi i srpski“, kažem ja, naravno na srpskom. Bi ja i na francuski ali da ne pogrešim pred autoritetom.

„Uf,“ dođe razredna sebi, „Jesu li otišli?“

„Otišli“, kažemo mi.

„Napuštamo Rim! Idemo za Đenovu,“ kaže razredna. „Tamo je mirnije.“

Bilo je u Đenovi mirno dok naši nisu došli.

Mogla bi Srbija, prema bogatom iskustvu ove ekskurizije maturanata, da počne osvajački rat u tom smeru. Naravno ne načinom cara Dušana.

Razrednoj smo skratili život za dva meseca.

Ozbiljni đaci

Categories: Pričice
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 13/07/2010

Čerčil, Ajnštajn, Tesla … itd. eskiviraju školu. U svom đačkom dobu begaju iz njih. Svejedno da li su je sami napuštali, zbačeni iz nje ili je, kao Ajnštajn, varanjem ignorisali. ‘Škola’ nije misaona imenica niti zgrada. Ona je energija profesora.

Volim  nejasno da tvrdim. Tada nemam cilj. Nikakav cilj. Čak ni onaj pametni, kao Odisej, da se vratim.

Škola po prirodi stvari kasni za vremenom. Uvek.

Reforme se ne mogu praviti po potrebama života. Škola nema tu elastičnost. Dogmatska je u svojoj težnji ka prosečnosti. I prosečnim učiteljima i isto takvim polaznicima škola.

Vrućina. Sparno. Ni dašak prirodne promaje. Sva vrata učionica škole širom otvorena.

Kancelarija direktora prazna? Vrata širom otvorena.  Ipak nije prazna. Vidim na podu direktor radi sklekove na jednoj ruci. Profesor fiskulture mora da se ‘cima’. Od toga šta smeraju ’njegovi’ intelektualci nikada nije razmišljao. Nije prošao tu vrstu pripreme. Fizičar mu je rekao da je sijalica  napredak. I on veruje. Filosofkinja mu priča leptirove priče u dokaz da je struja dobra. Laže ih, njih leptire, za smer ali barem ne moraš ‘oprljiti’ krila. Profesor za književnike kaže da sijalica nije dobra. Sa svetlom sijalice prošlo je doba besa senki.  Senke su stajaće, ne kreću se, mrtve. Nema više u njima života tamne energije. Nema više nemirnog plamena petrolejki i vatre šporeta otvorenih vrata ili skinutih ringli. Tom vatrom su deca, i njihove majke, u igri senki varnica, gledali čudesni i čarobni svet života koji će živeti kada tate ne bude.

U prvoj učionici muk. Kao da nema nikog. Ima. Iza zatvorenih vrata je matematika. Bauk. Profesor, ’odludnicedoučionice’, razmišlja za katedrom dok se đaci prave ludi. Izbegavaju disanje. Misle.

Bauklije bi trebalo u ludnice trajnije.

Prolazim pored druge učionice galama. Imaće filosofiju. Pozamašna profesorica nije stigla. Negde se ladi. Ne voli kada đaci kasne pa dođe kasnije da oni ne bi.

Iz učionice, u koju ja ulazim, izleće Dragan. Za njim lete ključevi od auta. Razredna izgubila glavu pa bi i ključeve da izgubi. Pamet još nije izgubila.  Dragan mora da optrči krug oko škole. Po davno utvrđenoj kazni kada ne opereš tablu trčiš trku koja ima kraj. Draganu je to jedan od načina da ’prekoreda’ vidi malu iz IIIb.

Uzimam ključeve i stavljam na katedru. Što dalje od razredne. Dodvoravam se razrednoj i pitam:

„Da ja operem tablu, po kazni, zakasnila sam?“

„Može.“ Kaže ona baršunastim glasom Severine.

„Da bacim ključeve kroz prozor i da pošaljemo Anu da ih ceo čas traži“.

„Zašto bi to radila?“ Radoznala razredna.

„Ana je sitna, ne daj bože da vas naljuti…“

„A ja sam kao krupna?“

Osmehuje se korpulentna razredna, profesorica književnog maternjeg, koja je odgonetnula sve ’bezsvrhe’ čitanja za život.

„Možda bi ti da ih tražiš ceo dan, a? Ajd’ na mesto.“

Sedam u ’skamiju’ i puštam onaj stripovani oblačić za maštanje.

Zvoni joj mobilni. Razrednoj. Mobilni su zabranjeni samo kada prelaziš ulicu na pešačkom prelazu.

Maštam sebe na telu lezbijske razredne. Uz talase mora na toplom žalu.

Lezbijska tuga kod nas je pod tenzijom. Kada svedemo muškarce na 15% biće manje naporni. Treba još dve Jelene Trojanske i 15% će se desiti.

Sada su, na dobrom putu, ka petnaestici.  

Razredna na jedinstven način tumači Anu Karenjinu. Ana starog Karenjina mora da zna da je seks apriori moralno sumnjiv. I šta će joj, pored drugarica, novi muškarac?

Razredna ima sina. Muža nema. Otišao je zaljubljen. Uspela je da u Miroslavu gleda oca svoga deteta a ne veleizdajnika bračnog ugovora. Njeno skretanje u lezbijstvo je isprobavanje dobre literature i nema veze sa ostavkom muža.

Prijaviću sebe za studij psihologije. Tamo je prijemni zanimljiv. Isključivo predmeti koje mi tata predaje dok se bavimo razumevanjem mame. Dovoljno je voleo i mučio trud oko ljubavi za čast njene pažnje. Jednostavno je morala da ga zaboravi. Ne uklapa se, sa svim svojim slobodama, u intuitivnu ženu. Htela je da ja budem od njega a on mislio da je htela njega. Još zauvek na vlasništvo.

Preci te stvari uopšte nisu rešili. Tata, kome je tajni život ukinut, koji ima kćerku lezbijku, mora da je na širok vidik. Širi od predaka nije dovoljno.

I test inteligencije moram prohujati

page 1 of 1

BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 4/April 2013
Brifing 4/April 2013
“Sporazumevanje u bridžu” Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
"Sporazumevanje u bridžu" Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
Kalendar
June 2018
M T W T F S S
« Apr    
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
252627282930  
Arhiva

Welcome , today is Thursday, 21/06/2018