Srbi

Categories: Proza
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 10/07/2017

Set : – Vidim kartu Srbije krajem 21.veka koju mi je dala Sara. Ona je sva ispresecana putevima i uzdignutim aerodromima za leteće diskove. Centar sveta saobraćaja broj 6.veličine Londona. Ovu kartu treba štampati u časopisu beogradskog ‘Game’. Kada?
Avelj : – Reinkarnirani i neshvaćeni sveti Sava će odlučiti. Biće vođa Srpske crkve koju će očistiti od infiltriranih Cigana i Arapa i dati Srbima kvantna znanja za pristup veri kao saznajnoj moći univerzalnih zbivanja. Treba da okupi svoj narod sa područja srednje i južne Srbije u Beograd i priobalje Save i Dunava, od granice do granice. Dvadeset miliona duša. Jezik Srba je kodiran kodovima koji Srbi, kroz vekove, nisu saznali.
Milan : – I ko je Srbin?
Avelj : – Onaj ko genetikom pozna srpski tekst pisan engleskom latinicom (smeje se). Ispisuje tekst: ‘Maca sedi, slusa hod misa. Mali decak je podigao mac da ih zajedno pocese ili posece’ (smeje se).

Dejan Pavkov, Kraljevi ulice, IV deo, Sara

Categories: Proza
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 19/06/2017

Nedima, Dejan
Kremiranje tela Nedimine mame. Drveni sanduk sa Evinim telom odlazi iza zavese odakle će biti odnešen na mesto gde se vrši kremacija. Po urnu se može doći kroz sedam dana na ovo isto mesto gde je sanduk sa telom Eve i predat. Dejan vidi da Nedima razmišlja o Bogu.
Pada joj na pamet Aneselmov ontološki dokaz o postojanju Boga. Ontologija nije promenila svoju poziciju unutar filozofije ‘velikim’ otkrićima nano-fizike, razmišlja Nedima. Ontologija, filosofska disciplina koja se filosofskim metodama (ne naučnim, već filosofskim) bavi pitanjima suštine bića, bitkom bića. Anselmo misli da Bog jeste u pojmu i predstavi čoveka čim se reč Bog može reći ili zamisliti predstava o njemu. Dakle (ergo)… Bog jeste, Bog postoji. Tako bilo šta što možemo zamisliti postoji? Da, rekao bi Anselmo, razmišlja Nedima. Čovek se ponaša kao da Bog jeste čim ga misli, dakle on jeste. Da li u stvarnosti Bog postoji i na koji način jeste to je irelevantno. Čovek živi svoj život kao da on jeste…Nevažno je na koji način Bog jeste ni ovde ni u univerzumu… Čoveku nije dato da zna. Razum mu je, misli Nedima svoje misli, malen za takvo znanje. A i šta bi sa tim znanjem?
Dejan vidi Nediminu zamišljenost i zahvaljući novoj svojoj moći gledanja misli sabesednika razgovara sa njom.
Dejan : – Strah čovekov od pogrešnog činjenja u životu, i samo amoralno činjenje po principu ne čini drugom ono što ne bi voleo da tebi čine, dalo je priliku crkvi da institucinalizuju ‘božja’ pravila koja će čoveka da ‘oslobađaju’. A ustvari da ga na dodatni način, uz sve ostale načine porobljavanja, porobljavaju. Crkva faktički živi od straha činjenja zla i samog činjenja zla. Uzurpirala je prirodno pravo na zlo. Veštačka prava na zlo uglavnom je država prisvojila za svoja prava. Ponekad, uglavnom uvek ponekad, crkva i država tu idu strojevim korakom.
Nedima : – Izmislila je crkva greh koji će trajno da muči čoveka kroz grižu savesti. Grižom savesti čovek pada sve niže i niže do gubljenja vere u sebe i transponjujući svoju veru u sebe u veru koju crkva nudi.
Dejan : – Čovek je u paganskoj veri bio bliži svesnom životu koji mu je čudom dat. Direktno je komunicirao, na način ontološkog dokaza o Bogu, sa bogovima. Kada je upao u grešku za koju je svestan, svestan je i da je ne može ispraviti… i ide dalje, živi bez mučenja savesti savešću.
Nedima : – Ženski pristup životu je paganski. ‘Šta je bilo bilo je – idemo dalje’. Nećemo sad da se doveka kajemo, i da budemo grešnice bez greha, samo zato što smo se kresnule sa onim sa kojim nije trebalo ni pod razno da se desi takvo događanje sreće. (smeje se).
Dejan : – Ideja o večnom životu ima nekoliko jadnih karakteristika. Čovek bi da večno traje bez obzira kakav je kao ljudsko biće i kakav kvalitet života živi. Tu je individualni egoizam u suprotnosti sa generičkim svojstvom, znakom roda u individui. Rodno svojstvo čoveka je dato kroz njegovu društvenost, vezanost za druge.
Nedima : – Ljubav je tu, u tom odnosu vezanosti za druge, u dualističkoj klopci. Sa jedne strane bi čovek da zadovolji svoju fizičku polnu zainteresovanost, a sa druge strane bi da ne bude sam i da deli svoje situacije sa drugim. Često te dve stvari ne idu u vezanosti za samo jednu osobu… ili ne mogu u večnost da idu upareni u par (opet se smeje).
Dejan (čuje Nedimu pre nego je čuje uživo): – Budizam je to rešio na jedinstveno antiljudski način. Ne znam koliko bi tu pomogla analiza kolektivne svesti kasta. Buda je ‘otkrio’ da sve ljudsko zlo proizilaze iz čovekove želje. Nije se setio da želju usmerava ‘veće’ se setio da želje treba utrnuti, da ih nema, da nema ni želje kao misli. Šta ćeš drugo, na koncu konca, već da se vežbaš da ne misliš…

Dejan Pavkov, Kraljevi ulice, Lilit

Categories: Proza
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 30/04/2017

Kraljevi ulice, Lilit

Vartolomej (ponovo ne vidi razlog Isusovog prekidanja njegovog skoncentrisanog izlaganja): „Andrea može da bude kvalitetna žena svome čoveku. Lutala je, gledao sam je kako voli i ostavlja kada vidi da ne voli ili da nije voljena. Znam da je ona žena koju bih mogao da volim i koja bi mene mogla da voli. Samo da se ne umeša slučaj i prospe nam nove zablude.“
Isus: „Neće, nadam se.“
Vartolomej: „Znači neće ići kako treba sa našim emocijama. Zato si se ubacivao u moje pričanje. A ne možeš da mi kažeš jer smo oboje Ananuci. Dimenzija – respekt. Zaljubljen ne vidi očigledno… i tako treba da ostane.“
Andrea: „Slušam te kako pevušiš. Prvo snažno pa tuho, pa pijano, pa fortisimo.“
Vartolomej: „Tramuntana je vetar koji (s)tihuje muziku. Šapućem tebi na daljinu koliko te volim a čuje se muzika. Kako si?
Andrea: „Solidno odlično. Za mojih četrdeset godina vrlo odlično. Jesi li poznavao moju baku Magdalenu?
Vartolomej (ustaje. Poljubi je u ruku koju zadržava u svojoj. Vodi Andreu da šetaju uz obalu.
Vartolomej (preskače deo odgovora): Ajd’ mi pričaj o svojoj baki. Šta je danas uradila?
Andrea: „Danas se pojavila i odmah nestala. Misterija. Kako ti znaš da je danas bila?“
Vartolomej (slaže bez problema kao da ceo vek misli rečima a ne emocijama): “Video sam je u prolazu kod bolnice.“
Šetaju. Stisak ruku je čvrst i siguran. Andrea ima poverenja u svoga pratioca.
Vartolomej: „Koliko dece imaš Andrea?“
Andrea: „Nijedno. Ja sam ih samo rađala i ostavljala muževima. Posebno ostavljam decu onim muževima koji su me varali. Da pomognem damama. U prvom redu da ne upropaste svoja zmijska tela rađanjem. Drugo, da im poveliki stomak , sa bebom u njemu, ne smeta kada se seksuju sa mojim mužem Neka mogu ugodno da koriste ležeću poziciju na leđima…i što je najvažnije da dugo i dugo ostanu zgodne za moje mužiće.
Ja sam čvrsta na mamu. Porođaji mi prijaju. Ne bacam svoja jajašca menstrualnom krvlju – a ona ne propadaju – pa me drže tvrdom za vreme kada će ona, oplođena, da se pojave. Telo žene je baš lepo smišljeno. Žena sama upropasti svoje telo. Po neko telo izgleda kao da je Bog šegrtima dao da ga naprave.“
Vartolomej(smeje se) „Biće da je tako. Koliko je bilo muževa?“
Andrea: „Šestoro i svi papirno. Toliko sam rodila i dece. Svi su, hvala Bogu, živi i zdravi. Svakom mužu po jedno. Mama ih redovno obilazi i dovlači kući. Ona voli da se druži sa mojom decom. Mnoge pesmice zna i igra se sa njima i sa lutkama i sa loptama, ide na pecanje, lovi i sa devojčica, sa ribarskim mrežama, divlje patke, pa patka pomaze i malo nakljukaju pa ga puštaju njegovom haremu pataka. Po ceo dan ona tako sa njima. I znaš šta mi kaže?
Vartolomej: Šta kaže?“
Andrea: „Ajd’ mi donesi jedno i Vartolomejevo dete. Pa da ih imam ’okruglo’ sedam.“
Vartolomej: „Varaš?“
Andrea: „Varam.“
Šetnja, druženje i gledanje u daljine mora, obasjanog odsjajem sunca sa meseca kao ogledala, do duboko u noć. Vartolomej stavio glavu u krilo Andrei, gleda nebo, obuhvatio je dugim rukama oko struka, ona mu miluje bradu i kosu, sagne se da ga poljubi, poljubi ga i primeti da pevuši.
Vartolomej: „Hoćemo li mi Sarinom obdaništu da pridodamo još jednog člana?“
Andrea: „Pa da obdanište pretvorimo u sirotište? Može.“
Andrea puže svoju ruku po njegovom stomaku, ide sve niže do dokle treba.
Andrea: „Za sada je tvoje ‘može’ i može i ne može sa tendencijom porasta. I iii izgleda da bi ti mogao voditi ljubav sa mnom.“
Mesec, more i bi ljubav.

Dejan Pavkov, Kraljevi ulice, Adam /insert/

Categories: Proza
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 13/04/2017

Milevica : – Svest ne postoji drugačije već kao svesno biće.
Dejan : – Kao što vidiš iz novina koje su pred tobom nije tako. Programeri naprave softver koji je svest koja nije svesno biće.
Milevica : – Hoćeš da kažeš da je okupljanja mladih, sa naslovne strane novine, organizovao softver koji je, kao virus, programirao programer?
Dejan : – Da. Iza tog softvera može da stoji bilo čiji programer. Novi predsednik države ima interes od da skine sa vrata poltrone do da se ne misli na upotrebu bojnih otrova u Siriji ili kako je u Srbiji koja je u iseljenju stanovnika i negativnom natalitetu od poslednjih izbora do predsedničkih povećala broj glasača za milon ljudi…Sajber ratovanje je krenulo nezaustavljivim putem. Moze da udari i na mozak onog uz kompjuter, magnetnim talasima i frekvencijama,a ne samo na hardver. Odbrana ne moze a da ne kasni.
Milevica : – Šta ćemo mi sa našim časopisom „Game“? Prikupljati u redakciju istoričare, teoretičare istorije, analitičare? Pa izludećemo se međusobno.
Dejan : – Moramo dozirati svojim čitaocima poeziju. Ona je stvarnost drugog sveta. I neka je. Moramo sačuvati svoj kontakt sa drugim svetom da bi se zaštitili od ovog.
Milevica : – Ti su ludak kojeg finansira Adam. Ko će nas prodavati na kioscima kada nas niko neće kupovati?
Dejan : – Misliš da ja to razumem? Dešava se nešto veliko, neshvatljivo. Valjda će nam finansijeri otkriti namere, ako ni zbog čega drugog ono radi toga da se ne osćamo ovako glupavo.
Milevica : -Hoćeš završiti ovaj podnaslov ‘Ima već neko vreme kako kada upoznajem ženu ne gledam njenu guzicu već slušam šta govori’?

Dejan Pavkov, Kraljevi ulice, Sara

Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 31/03/2017

‘Ruski car’, mama

Ljubica (Eva) (cvrcnuta, nekom tipu za svojim stolom, sami njih dvoje): – Ja bih na sednicu vlade ‘ispustila’ džak poskoka a kod prozora i vrata bih stavila po jednu anakondu… Oni se ne boje ni naroda ni Boga, a ako je tako, a tako je, da vidim da li se zmija boje. Zamislite ih kako se penju na stolice i sto za zasedanja a anakonda krene da ih siđe.
Gost : – Sviđate mi se, kako samo lepo pričate. Jeste li vi za još jedno to što pijete?
Ljubica : – Može, samo na brzaka, nikada nisam odbila čast… ni kada su pokušavali da me napiju… a pokušavali su, nije da nisu… i pokojni muž je pokušavao da me napije pa sam ga ja vodila njegovoj kući… nije znao da pogodi koja mu je kuća…čovek to teško pogađa ako je sam ne sazida… nije to bila kuća… straćara… i ja svratila u straćaru na još jedno piće… češće sam svraćala…i ostala… znao je da me tuče kada popijem njegovo piće … a ja to da on ne umre od pića… bio je tanak… i eto, umre… Bog mu nedade da se pati sa troje dece … već da ja sama sa njima uživam.
Ljubica paralelno razmišlja enciklopedijska znanja i neke informacije pokupljene na YouTube.
Ljubica (prolaze joj misli i slike brzinom nano sekunde) : – Stvaralačka sposobnost transformacije. Zmija je u središtu kosmologije. Anakondu niko ne jede. Jaguar kao i anakonda jedu sve. Ali, njega jedu. Molekularna biologija i šamanizam – razgovor sa duhovima. Amazonski šamanizam. Osnova svim oblicima života je skrivena jedinstvenost. Šaman zna za DNK. ‘Bit života’ je za šamana DNK.
Mit (uvek ih možeš ispričati drukčije, ali bit ostaje).i molekula – prenošenje znanja. Mitološka zmija prenosi nerealizovanu, ali moguću stvarnost.
Stvaralačka inteligencija je ugrađena u sve molekule ćelija organizma. Svaki molekul ćelije može da zameni bilo koju ćeliju. Ćelija jetre prikačena, na promeren način, za ćelije bubrega funkcioniše kao ćelija bubrega. Šta, ako je tako, kada se izvrši transplatacija organa – srca na primer. Prenosi se znanje. Znanje je mnog šire za razumevanje od informacije i logike misli. Obuhvata emocije privrženosti, odbojnosti, navike, afinitete. Transplatirani organ nema telo za svoje znanje pa se prilagođava, ali prilagođava i novo telo u kome je. Nema u organu dela duše – duša je, duh je energija koja transformiše matzerijalnost a sama nikada nije materijalna. Materijalno je propadljivo – ih koliko je ćelija moj duh reinkarnirao.
Gost : – Bacite pogleda na TV. Pogledajte ove dušebrižnike.

Novinar (Dejanu Lučiću): Vi ste bili u istoj partiji sa Vukom Draškovićem?
Lučić (inteligentno): – Možete biti sa nekim u avionu a ako avion padne to ne znači da ste vi krivi.
Lučić : – Hrvati su pokatoličeni Srbi … kasnije, isti intervju… Hrvati su glup narod. (Inteligentno : Kriterij ko je glup među srbima je jednostavan – pokatoličeni su ti. Od kog trenutka? Od onog kada su krenuli u katolike ili ih je papa izludeo u glupe?Lazanski (isti intervju): Da li smo svesni šta nam se sprema? Mi ne odlučujemo ništa…
Pitanje : Pa šta će mi svest o tome šta mi se sprema ako ne mogu ništa sem da se nerviram?
Ljubica (glasno) : – Pa nerviraj se. (u sebi) Neznanje, glupost i religijski fanatizam i svaki drugi fanatizam su osnova novog fanatizma.
Gost : – Sve emisije, sa komunikacijama sa gledaocima, su na nekom procentu sa telefonijom. Recite vi meni, vidim da ste pametna žena, Zašto je svima njima Lučićima, Avramovićima, Lazanskom, Vidojevićima stalo da mi znamo ono što oni znaju, ili misle da znaju?
Ljubica : – Da kupimo njihove knjige i da nam uzmu pare. Voleli bi oni da znaju, a možda i ne bi, kako stvari stoje. Ništa promeniti ne možeš. Umrećeš svakako. Ako reinkarnacije ima počinješ Jovo nanovo. Nije ovo dobra koncepcija čoveka, našega dragoga Boga, ili smo mi u smešnoj kazni. Milion puta ćeš ponoviti postojanje dok ne savladaš lekciju.
Gost : – Ima onih koji su spremni da umru. Ja na primer. Čekam transformaciju. Ne treba mi da ponavljam, više, lekciju.
Eva (neuspešno pokušava da mu uđe u um) : – Ko ste vi?

Kraljevi ulice, Adam /Dejan Pavkov/

Categories: Proza
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 08/12/2016

Kraljevi ulice, Redakcija „Game“ na Zemlji
/Nedima, Dejan, Jovan, Adam. Isus i Mefistofeles (Lucifer) su prisutni kao energije. Dejan, Nedima, Jovan i Adam komuniciraju rečima, pojmovima. Jovan, Adam, Isus i Mefisto komuniciraju, trenutnim brzinama, direktno energijama misli. Dejan i Nedima ne hvataju njihove komunikacije./
Dejan : – Ovo je strašno. U istom danu spaljene četiri crkve pravoslavne. U Njujorku srpska, u Sidneju makedonska, u Melburnu grčka u Rusiji ruska. Da li je namerno prvocirano religijsko udruženje Lucifera dovođenjem pravoslavnog Uskrsa na njihov dan Noći veštica – noć između 30.aprila i 1. maja?
Adam : Ja ne bih o tome pisao. Narodu ta vrsta istina ne treba. Ne mogu je podneti bez da se isprazne od svojih predubeđenja svega.
Jovan : – Mislim da trebamo pisati. Naš časopis neće otići u narod već u mali skup intelektualaca, ali i među sve Anunake vezane za Zemlju i planetu Nubiru.
Mefisto (Adamu) : – Neka ide Adame. To udruženje, Udruženje Satanista ili Udruženje Lucifera je deformisano nekim umovima koji me nisu shvatili, koji nisu shvatili da je čovek biće instinka a ne sterlino biće raja u kome smo stvoreni mi, Lilit i Adam. Biće instinkta deluje svojim instinktima, nagonima, ali nisu nagoni dogma … pre je razum dogmatičan. Instinkt je trenutak reakcije, savršenstvo impulsa a ne planirano bilo šta. Najmanje planirano paljenje bogomolja ili planirano žrtvovanje ljudi u toj noći. Nevinu devojku, prethodno otetu od roditelja, staviti na kamene stolove, vezati, seći joj vene da joj prvi uslov života ubije. Ne znam kako da obračunam sa tim deformitetom ljudskog uma. Pogrešno su me razumeli… a ja nagone ne smem da preusmeravam … razum mogu i kada je razuman… nećemo i nagonima dirigovati, mi, bogovi, Anunaci.
Isus : – I ja mislim , Adame, da podržiš da tekstovi idu na tu temu. Neka Anunaci znaju da si stigao i da je Armagedon stigao. Ljudi koji istine paljenja bogomolja uhvate u svoje percepcije ništa im neće remetiti načinu života koji praktikuju.
Adam : – To je tačno, ali tačno je i da će nas izlukaviti sami Sotonisti i da će svim maskama, koje su vekovima koristili, hteti da ovde opstanu. Ja sam stigao …i ne treba da ide tekst sa istinama o paljevinama sve dok ne stvorimo sve pretpostavke iseljenja Anunaka i četiri milijarde duša ljudi na planetu van ove galaksije.
Nedima (pokreću joj se u umu neke asocijacije): – Sreća da nisam nevina inače bi možda i mene žrtvovali Luciferu – svetlonoši.
Jovan : – Jooj, sada nam još saopšti detalje.
Isus (Jovanu): – Šta ti sada treba to razvodnjavanje problema? Kao da ne znamo da si ti bio taj i da je cilj bio baš taj .. da Luciferove ljudi sprečiš da je odnesu jer su bacili oko na Šiptarku srpskog porekla.

Kraljevi ulice, Adam

Categories: Proza
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 20/07/2016

Milevica, dečko, Dejan
Milevica izlazi iz salona za masažu. Fino je izmasirana , istuširena, sva svoja, puna života. 53.godine joj ne mogu ništa.
Ide uskom jednosmernom ulicom, gde je na ‘divljaka’ parkirala auto. Na sto metara od auta, razmišlja da iz torbe, ne tako velike, izvadi ključeve kada joj, tik uz trotoar i uz nju prilaze jedna kola. Prozori auta otvoreni i kroz prozor vozača viri glava mladog muškarca, golobradog, duge ‘ufrćkane’ kose, ženske lepote. Sam je u autu. Celu situaciju Milevica snimi jednim pogledom. Raspoložena za život pogleda dečaka. Mora da je punoletan čim vozi auto. Ne deluje baš da ima puno leta.
Dečko : – Da vas prebacim negde, gospođo, lep je dan a ja raspoložen za lep dan.
Milevica (ga još jednom osmotri, da vidi da li ga poznaje): – ‘Ajd’, baš kad hoćeš da budeš umiljat. (Obilazi auto sa prednje strane, ulazi, seda na suvozačevo mesto.) Vozi, pravo.
Dečko : – Jednosmerna je ulica, moram pravo.
Milevica : – Ne moraš pravo…možeš i rikverc, ali ti vozi pravo. (Baka, pomilsli Milevica, bi, sa unukom da se nadmudruje.).
Izlaze iz grada, sve po njenoj komandi, i na drumu su za Batajnicu. Pojavljuje se neki kukuruzi sa desne strane. Kao gusta šuma su.
Milevica : – Sada malo uspori, molim te. E… tu skreni.(Dečko skrene u kolski put kroz kukuruze). Sada kada naiđeš mogućnost da uvučeš auto u kukuruze ti ga uvuci.
Dečko uradi tako. Parkira i ugasi motor. Milevica priđe usnama njegovom licu na dodir. Poljubi ga u obraz. Dečko se okrene i počne strasno da je ljubi. Milevica, zna gde je ručica za obaranje svoga sedišta, odmakne se od mladića, obara sedište, skida štikle štiklama, leže na oboreno sedište, tabani, lepo negovani, su joj na ivici sedišta, skida gaćice, traži torbu koja je pored nje, stavlja gaćice u torbu, malo pretura po torbi nalazi otvoreno pakovanje papirnih maramica i namešta ih tako da ih lako dohvati. Suknja joj je sama spala na bokove i sada joj se oble noge sunčanom svetlošću belasaju. Mladić, ne časeći ni časa, strgne svoju košulju sa kratkim rukavima preko glave, otkopča farmerke i zajedno sa gaćima samo ih spusti na patike. Nema vremena. Milevica mu gleda mlado telo, kao mladost lepo. Pomisli na tren da i ona skine gornje delove oko svojih sisa…nekada dve lepotice nisu više za izlaske po danu, radije ne bi… one baš nisu na juriš, više su meduzaste, krupne, ne previše, baš koliko treba, ali u ovom položaju će se rasplinuti. Neće to biti ugodan doživljaj za mladića. Može da se u zao čas istraumira.
On se naginje na nju, ljubi je, kreće šakom po jednoj sisi dobro stegnutoj u brushalteru. Ona ga hvata za spolovilo. Čvrsto kao kamen, i vreo kao kamen na sunčanom morskom žalu.
“Jooj,” uplaši se Milevica, mladić će mi svršiti u šaku… šta sam onda uradila.”
Pomaže mu da joj se ugnezdi među noge, zatim mu penis namešta tačno na usnice. Dečko ulazi. Rukama je hvata za noge i kao pravi muškarac počinje da vodi ljubav. On se nekako iskrivio na sedištu i ona mu vidi leđa. Vidi gomilu komaraca na njima. Miluje mu leđa šakama. Komarci iz kukuruzišta, kroz otvoren prozor u rojevima ulaze. Dečko joj udom ucilja G tačku i Milevica oseti kako od užitka svet nestaje u čisto zadovoljstvo. Počinje da vrišti: “To, to, jače, jače… uđi duboko…tako.”
Oseti ona da se dečko grči, svršava.
“Ne,”pomisli” ne smeš, mali, sada, kada je najlepše, završiti.” Nastavlja da vrišti : To, tako, to, tako. Pritiska ga na sebe… htela bi da joj uđe duboko, do dna svoje dubine. Dečko je ponovo napet i nastavlja brzim pokretima da je voli. Milevica je sada u blagom cviljenju, orgazam joj ide za orgazmom, spojeni u kosmičko ludilo Bogom dano samo ženi u koju je uronjen muškarac. Dečko se sada trudi da još jednom svrši, Milevica ga miluje po svemu što može da dodirne. Dečko uspeva da još jednom svoju ljubav dovede do kraja. Otkotrlja se na svoje sedište. Otvara vrata i izlazi, vezanih nogu farmerkama i mudantama. Lakše mu je da se napolju upristoji. Pred gospođom ne sme da je tako ružno golišav. Milevica se briše jednom maramicom, pa drugom, baca ih kroz prozor. “Ala je maleni obilan,” pomisli. Stavlja na usnice čistu maramicu, oblači gaćice, vuče minić nadole, ulazi u štikle. Mladić se vraća na sedište, oblači košulju.
Dečko: – Uuu, ala ima komaraca.
Milevica (vadi cigarete i upljač): – Ja ću da zapalim cigareticu, sada bi mi jedna baš legla. Da rasteram komarce, ne bi ja. Pušiš li ti? (on ne puši, Milevica namešta kosu, ova je mokra). Ako se slažeš, ja mogu pušiti i putem. Poješće nas komarci…a malo već kasnim za tamo gde sam naumila.
Dečko (pali auto i on bi da beži odavde): – Kuda da vas vozim? Tamo gde sam vas uzeo?
Milevica : – Uzeo si me ovde a vozi me tamo gde sam ušla u tvoj auto.
Dečko zadovoljan sobom od glave do pete, ne primećuje žaoke dominantne ženske.
Ulaze u uličicu gde ju je ‘uzeo’. On staje na pet metara iza njenog auta. Gasi auto.
Ona (ga ljubi po nekoliko puta u krajeve njegovih usana : – Da te pitam… nemoj da se ljutiš… koliko imaš godina? (Dobija odgovor da ima osamnaest i po godina.). Hmm. To pola je mnogo značajno. Znaš, molila bih bi te da, ako se sretnemo, ti meni ne prilaziš ako ja tebi prva ne priđem. Važi? (“Važi”, kaže on)… Znaš imam muža, debelog sto kila, i nije baš baždaren. Prebiće nas oboje, tebe malo više.
On : – Imate muža?
Ona : – Kakvo je to glupavo pitanje? Jesam li ja tebe pitala imaš li mamu? (Nasmeši se, poljubi ga još jednom u usta, hvata se za torbu, kvaku od vrata, izlazi) . “Bio si divan, hvala ti.”
On, polako silazi sa Olimpa, gleda kako izlazi, kako elegantno njiše trotoarom, kako staje pred auto koji je ispred njega, otključava ga, kako seda u auto i kako odlazi.
Milevica ulazi u kuću, Dejan je za kompjuterom.
Milevica : U autu je pakao. Mokra sam k’o moča. Idem da se istuširam pa ću da ti pričam šta mi se sve izdešavalo.
Milevica pod tušem pevuši i sama sa sobom priča, uz najjači mlaz vode po licu, vratu, grudima.
Milevica : – Uuu, dobro me je dečko prodžarao. Malo sam mu i ja pripomgla da se ne obruka. Ako ovako nastavim da uživam neću imati vremena da umrem od ovog kancera. Kako li sam ga samo privukla?
Izlazi iz kupatila. Dejan je skuvao nes kafu i srvirao jedan maleni viskić za oboje. Njoj bez leda sebi sa ledom.
Dejan : – Čujem da pevušiš, to je dobar znak. ‘Ajd’ pričaj šta ti se tako lepo danas desilo?
Milevica : – Znaš izašla sam iz salona za masažu i samo što sam stupila na pločnik jedan jedini oblak na nebu sruči kišu na mene. Toplooo a on me rashladi. Došlo mi da se skinem u svoje tange.
Dejan je gleda, gledaju se…Dejan uzima viski ispred nje…
Dejan : – Nije se to desilo. Nemaš pravo na visky bez istine.
Milevica : – Mo’š misliti, nasuću sama. Nemaš ni osamdeset kila da bih te se bojala…
Smeju se oboje, Milevica uzima svoj visky, kucne u njegovu čašicu na stolu.
Milevica : – Dakle, da ti pričam… idem ja prema svom autiću kad samo što me neko ne pomilova po guzi sa svojim autom. Na milimetar od mene se zaustavi… Okrenem se ja da se svađam kad ono… za volanom ‘Buntovnik bez razloga’ lično. Zove me da uđem u njegov auto. Ja u transu, ne bih da nisam pošandrcala, krećem krug okolo njegovog auta i ulazim. “Kuda ćemo,”pita. Pravo kažem. Dolazimo do kraja ulice. Kuda sada. Desno. Pa pravo, pa pravac Batajnova, pa pravac kukuruzi. Lični ljubavnik ledi Četerli me pita da li sme da me voli? Dozvolim mu malkice, pa još malkice, pa mi se dopalo pa mu dozvolim da mi otkopča bluzu, on bi dalje, ja ne bi, on bi, jači je, popuštam, popuštam, popuštam. I dalje se ne sećam ničega.
Dejan se naginje, ljubi je nežno u usta. Ona mu uzvraća.
Milevica : – Nisi ljubomoran?
Dejan : – Jesam, ali volim kada si sretna.
Milevica : – Kada me ovaj rak odvede Bogu pričaću mu za tebe. Moliću ga da ti pošalje neku lepšu od mene, najlepšu, najnežniju na svetu, koja zna da pravi palačinke sa džemom i pitu sa višnjama… idem da ti pravim palačinke… Za tebe, ljubavi moja.

«page 1 of 3

BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 4/April 2013
Brifing 4/April 2013
“Sporazumevanje u bridžu” Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
"Sporazumevanje u bridžu" Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
Kalendar
July 2017
M T W T F S S
« Jun    
 12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31  
Arhiva

Welcome , today is Sunday, 23/07/2017