Dejan Pavkov, roman Kraljevi ulice, Sara

Categories: Romani /Novels/
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 20/07/2017

Privremena radakcija časopisa ‘Game’, Nedima, Dejan, Sava
Nedima (potiha najava): – Uredniče, izvesni Sava pustinjak želi da vas vidi. Liči na pustinjaka mada je mnogo mlad. (Dejan podiže ramena u znak čuđenja.) Odrpan, preplanuo, plave oči, duga smeđa kosa, sveže obrijan u isečenim cipelama koje liče na ručno rađenje japanke i u odrpanom meksikanskom ogrtaču, ali novom, gotovo nenošenom i šiptarskim vunenim čakširama sa učkurom. Jeste li zauzeti?
Sava (ulazi): – Nije zauzet.
Dejan (sa lakoćom ulazi Savi u um). : – Sedite. (Nedimi) Donesi nam dva ceđena soka od grejfruta u moneralnoj vodi.
Sava se osmehuje, Nedimi klima glavom u znak odobravanja i seda na prostrani dvosed. Sedi zamišljen i dozvoljava Dejanu da mu šeta po umu i u trenu razume razlog njegovog dolaska.
Dejan : – Imate li stvarno toliko godina, preko osamsto, ili ste reinkarnirani?
Sava : – Orginalan sam, uredniče. Imam prilog za vas (pruža tekst Dejanu). Zainteresovani.
Dejan jednim pogledom pročita tekst (nova moć pomisli on)

Tekst:
Digitalizacija istorije
Koja je pozadinu prokletstva koju je neka grupa popova obećala da će baciti na Vučićevu decu zbog katolkinje na čelu jednakih?
Prvovenčanog Stefana, brata svetoga nam Rastka, nikako da ukorenimo u sadašnjost. Zašto? Da nije zato što je katolik a pravoslavan.

Dobro, istorija je da je Stefana, srednjeg sina Nemanjinog, krunisao Papa. 13. Vek je to. Mnogo posle 1054. godine i podele crkve na istočnu i zapadnu.
Braća Nemanjića su to želela. Stefan zbog svoga razumevanja države a Sava zbog svog razumevanja, vrlo uslovno da kažemo, duhovnog u Srba.
Posle smrti Stefana Sava kruniše jednoga sina Stefanovog a kada mu je presto uzeo brat, i brata poslao u izgnanstvo pa u manastir, Sava kruniše i drugog brata.
Za Savu, i za po njemu duhovno srbstvo, svejedno je ko je na vlasti.
Vlast se nasleđuje i osvaja samo između naslednika.

Danas su te stvari debilne? Drugi su vidici? Nisu.

Šta ćemo sa Savom kao književnikom, prvim srbskim prosvetiteljem?
Skinimo dogmatska i pravnička značenja crkvenoslavenskog Savinog jezika i odvojmo ga od zablude koju taj tvrd jezik ukalupljuje. Šta ostaje?
Ništa.

Sava je voleo putovanja i plemićka zakonjenja. U njemu je preveć plemićkog da bi trajao duže od svoje smrti. A traje smišljenom potrebom da se novo sveštenstvo izdvoji iz naroda. Kako će biti izdvojen ako nečim nije izdignut iznad njega. Legenda koja se iznova i iznova domišlja je pogodna za znanja koja ne znače ništa do lažnu emociju i koja izdižu sveštenika.
Narod nikada nije ni imao vrednost, ni tada ni sada, do da radi za vlastelu i da za njih ratuje.

Savu nije ni zanimalo da ga narod čuje. Sabraća svešetnička i državnička da. Da ga narod čuje nije dovoljno da narod zna Savin jezik. Za to trebaju škole i vreme za učenje. On otvara škole, ali ne za narod i narodni jezik.

Da Sava govori narodu jezikom naroda nije bilo lako sa tim. Bog taj jezik ne zna. Smrtni greh je tvrditi drugačije,
Bog zna grčki, hebrejski i latinski. Sava ne zna jezik svoga naroda. Zba jezike Boga.

Morao je Sava, usudom svojih putiovanja ka moćnim ljudima svoga doba kojima je hodio, da čuje govor običnog sveta pa i sveta srbskog naroda. Ali nije razumeo tu poruku od Boga.

Gusari su mu osvojili brod na jednom hodočašću. Ostavili su ga na miru. Imao je moć da opčini. Imao je plemić, bradom i mantijom, ugled bića koje nije dobro dirati.

Emocije Savine moramo loviti u literarnim njegovim pismima.

Istoriju emocija ličnosti se mora tumačiti subjektivno, ući u subjekt. I kada uđemo šta vidimo u Save?
Loza je bitna. Jedan bratić Savin je ženom vezan za Bugare, drugi za Grke. Žena je gral. Magdalena Isusova je sveti gral. Ostale nisu svete. Gral je putir. U ženskom slučaju putir za muško seme.

Ženi je zabranjeno za oltar stati. Nečista je. Narodna žena je ovca. Mora da uvećeva stado. Treba je još samo naučiti da kada joj jagnje uzimaju da ne cvili. Ne mari, rodiće drugo.

I danas je tako samo u više zavoja.
Crkva nije dobra za ljudsko biće. Ona je dobra za vladarstvo, a kada ima svoj plan onda je paklena.

Sava je mudriji bio od Njegoša. Nije hteo da sledi ideju prvog u hrišćanstvu i da spaja veru i vladarstvo. Monah-vladar je Jevrejska ideja kojoj se Isus nadao. Na krstu mu je pisalo INRI – Isus nazarećanin (nazareni – verska sekta kojoj je pripadao) kralj Izrailja.

Njegoš je bio vladar-monah. Monarh koji je tražio rušenje minareta a kao monah je kajao za takve misli.

Šta sam ono hteo da kažem… a da…digitalizujmo našu svetlu istoriju.
Što se mojih predaka tiče – mi smo bili uvek isti – krali smo kokoške – i ne ostavljate nas same kada neko svira.

Dejan : – Tekst nije autobiografski ili jeste?
Sava Nemanjić: – Jeste autobiografski i imam osamsto, i još malo preko, godina.. U tekstu pričam kao neko prisutan savremenosti a ne ondašnjosti.
Dejan : – Pamćenje je autentčno ili cenzurisano da se ispadne lep i surov prema sebi?
Sava : – Mogu i tako i ne tako. (Sava preusmerava svoj tok misli i sada može sa Dejanom da razgovara brzinom direktne razmene ideja. Jezik nije srbski. Dok govore Sava uči Dejana jeziku. Jezik je od odavnina spakovan u umu samo mu treba udahnuti dah.
Sava : – Preciznije je ovako… Što se žena tiče na Atosu ih nema, ali u blizoj blizini ih ima i vrlo su dostupne… naravno da sam ih imao onoliko koliko mi je bilo potrebno. Tvoja zaljubljivanja su lažna. Dodir pokreće put i to je sve.
Dejan : – Grad je kultivisao prirodne odnose ništeći njihovu bit?
Sava : – Nije, samo je malo skrio prirodu odnosa. Put ima svoju pohotu ne vezanu za um. Dvor je otkriven a manastir skriven za veze sa ženom. Veza sa ženom se ne može poništiti. Jednostavno, Bog nije tako hteo. Slobodu izbora imamo, ali ko će je izdržati? Samobičevanje odlaže, ali ništa ne menja. Nije Bog bio baš toliko glupav, kako nam se čini, kada vidimo šta nam žene rade i zbog čega. Kada ženi ne daš važnost , koju ona i nema, ona sebe brzo shvati. Zaljubljenost nije ništa drugo do želja da ne vidiš ženu kako ona jeste. Ona ima mnogo razloga za stid ako pristaje na svoju prirodu.
Dejan : – Narod kaže: ‘Teško je orati tuđu njivu i svoju ženu’. Jesi li orao tuđu njivu, svoje, mislim, nemaš? Jesi li orao tuđu ženu, svoje, pretpostavljam, nemaš?
Sava : – Njive , ni svoje ni tuđe, nisam orao. Žene jesam svoje. Sve žene su moje koje mi se ponude. Jai h ne molim… molim Boga da me uputi… neka mi priđe da bi imala drugačije dete od muža. Kada se pojave osvajači žena se odbranjuje tek onoliko koliko situacija dozvoljava. Nikada ne iskreno, više iz straha. Nije Bog predvideo jednu lozu. Tek žene, po mom iskustvu, ‘od loze’ skrenu.
Dejan : – Žena je krst na koga je Bog razapeo čoveka. Ili nije?
Sava : – Ma kakvi. Čovek bi da bude vlasnik ikosmosa, planete a kamoli žene. Niko ženu ne ukroti, ni Bog. Autentična sloboda. Nikako čoveka dovesti pameti sa ženom. Žene mu pomažu u nepameti. Čovek poludi, kao mužjak Bigl bez ženke. Treba ludaka… kako će se neludi prepoznati?

Dejan Pavkov, roman, Kraljevi ulice, Sara

Categories: Romani /Novels/
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 08/05/2017

Kraljevi ulice, Sara
Nikola (Adamu): – Znaš da Mefisto ne ide na put (Adam se osmehne) znaš i da ide Adonej, bog Iluminata. Ostaće malo, ovi zanimljivi ljudi, bez svoga Boga (smeje se). (Sari) Treba li ti pomoć kada budeš ulazila u um kraljice Elizabete II, prve u vladi ljudskog roda?
Sara : – Neću joj ulaziti u um, tako sam odlučila, već ću joj u snu izazvati komu, ona će napustiti svoje telo i ja ulazim u njega. Ona odlazi sa Adonejem. Adonej će odneti sa sobom sve svesti umrlih koji se ne mogu reinkarnirati, očistiće plaenet od te gužve negativne enrgije. (Nikoli) Šta ovi rade sa idejama? Razumeju li oni išta?
Nikola : – Nemaju kapacitet da povežu mnošto činjenica. Kompjuter, veštačka inteligencija, ih obeshrabruje kada vide koliko ne mogu a ne mogu dag a ne koriste. Oslanjajući se na njega gube oslonac u sebi a na osloncu u sebi insistiraju. I ne znaju da izađu iz dogme – jedne dogme se reše i upadaju u drugu koju proglašavaju za zakon. A zakon je, toliko neprekidno izmenljiv da zakona nema. Avatari ih koče, smiruju im duhovnu istraživačku napetost. Sve je tako kako kažu a možda i nije tako kako kažu i jeste da nije. Shem enema ali je ima za neki trenutak rešenja. Slučaja nema ali ga ima za isti trenutak. Ključ je da ima i treće rešenje ih kao ljude poništava. Pa došli ste do nivoa da se poništite pa poništite se i uđite u dimenziju višeg nivoa svesti… Da se vratimo oblikovanju stvarnosti. (Adamu) Ja ću da budem sa tobom. I Avelj će biti sa nama. Možemo mnogo brže da se krećemo od tebe i imamo neke moći za koje ti ni ne znaš. (Sari) Ovu ideju sa ljudskim ukrupnjavanjem Evrope i Azije i putnim vezivanjem u jedan kontinent – Evroazija – trebaće u svest ljudi unositi gotovo ručno, pojedinačno.
Sara (Adamu): – Imamo Dejanov časopis (smeje se)… ‘ajde, može i tako kada si ti jedan od saradnika.
Adam (ignoriše veselost Sare):- …

Ne umem da živim

Categories: Romani /Novels/
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 22/03/2011

Dragana

Biograf sam moje junakinje Dragane M.

Inače sam Sveti Šime, Bog, bog malih ljudi. Onih ljudi koje ne znaju da je jedini put duha duhu stradanje!

Ni Bog ne zna da sam bog. I kada ga vidim pita: Šta ima Šime? Ima, odgovaram, ima. Mali ljudi male stvari. nisu velike. Ne zavređuje tvoju pažljivost. Hoće li biti iii ne  negde neki novi Veliki prasak, novi oblik vremena, novo stvaranje iz vremena?

Zna Bog da je to retoričko pitanje jer ni događaj ni reč u odgovor mu ne razumem. Treba druga moć suđenja.

Ljudi su zanimljivi. Sve im je veliko i zgusnuto, kao Crna rupa kosmosa, kada se njima dešava. Kada se isti događaj drugima slučava onda su to smešne stvari, stidljive, za stid, sitnice za ne pominjanje.

!963 godina. Paluba broda, redovna linija Split- Blato na Korčuli. Dragana, naša junakinja, leđima naslonjena na ogradu priča sama sa sobom a mater je gleda.

„E baš ti je pametan ćaća“, kaže Dragana embrionu pod svojim srcem. Treći mesec trzdnoće.

„Ideš sa mnom Dragana ili ostaješ? Pita me, tvoj ćaća, na pragu kuće moga ćaće u Kaštelama. Sve pred sistrom, zetom i materom.  A di ću s tobom, di?

Ohladit ćeš se a mi ni posla ni škole. Šta će on, bidan, ćaća ti, ni vojsku još nije služio, Treća godina Filozofskog fakulteta u Zadru. Filosofija! Možeš misliti, ej, budući profesor filosofije.Bradicu je već pustija. Grčku. Ne one njegovih popova.

A ja još bolja, prva godina. Jadne li moje ambicije biti profešur.

E sada ti i mater tvoja idete na Brač ili Korčulu. Ne znam ni di ću, s tobom se špancirat još šest miseca a onda ćemo vidit. To ti je sve tvoj dida smislija.“

„S kim to pričaš“?

Pita Milena, zovemo je  Mara, mater Draganina. Lepa žena. Samo nema joj ko kazat. Onaj njen muči. Obnevideo od mora. Kada ide ribarit gleda u moru odsjaj zvezda. Nikada svojoj Meri nije joj tu, od tih morskih zvizda, zvizdu lovija.

„A sa ovim embriom u ’dribu’ što mi ovako saplete početnu ambiciju.

Nije ti dite krivo.

Nije. Ali sam isto išla u Novi Sad da mu dođem glave.

Nisi valda?

Jesam. Pa nisam imala snage za ubit ga. Pratio me Markov otac, otac oca ovog embriona, na abortus. Pre abortusa odemo u katedralu. U samom centru je grada. Majka božija me gleda onako kako do sada nikada nije gledala na mene. Njeno dite, Isus, je njeno. Neka je Bog otac ali je njeno. Bog je isti vlasnik svog diteta kao i moj Marko svog. Ništa ne zavisi od njih dvojice kada stvar krene niz skale. Sve od nas dvi. Oni su završili svoj posal. Svak prema svojoj vrsti. Ali on je moj. Ja sam njegova majka. Ne mogu ubiti svoje dite.   I ja se vratih u Zadar bez promene. Ovaj, u meni, samo što od radosti nije prohodao. Ima mista za jegova landaranja. Široku si me rodila.

U Zadru   Marko me čeka.“ Nisam mogla, e“.

„Bolje, reče on, zaposliću se na otoku Lukoran kao učitelj pa ćemo polako završiti i fakultete.

Moram reći materi.

Ne moramo ništa. Ali ako hoćeš javi joj.

I tako smo ti i ja razgovarale i mi došli, kako sam ti telefonom javila, a onaj naš, tvoj muž a moj otac, nas tako dočeka.. Ni kavu ponudu nismo dobili.

“Ako se, otac će meni, udaš za ovoga ja ću za struju pa neka mene nema “ A vas neka je!

Vidim da si zeta ’privela’ da se nađe ako ovaj naš krene na mog mršavka da ga zadavi.

„Jes mršav“, mora ona.

„Nije. Čini ti se. Dugačak pa izgleda. A ti bi ga već ugojila i da jeste.

 Znaš da on živi od dve slane srdele i pola kila kruha do podne i uveče neko varivo u restoranu. Nekad uzme i faširani šnicel uz varivo. E a tako smo svi studenti. Kada puno jedeš ne možeš pamtit. I da znaš od nas nastaju deca a od njih, muških, pokolenja.

Jeli? Ko to kaže? Taj tvoj Marks?

Tako kaže ‘moj Marks’ lično.. On u Isusa ne veruje. Trudi se da postupa po Hrustovom postupanju.

Šta su Isus i Hrist dvoje?

Isus ti je, majko, pre raspeća a Hrist posle raspeća.

Drugi obraz okreni kaže Isus, a ovi moj se, uglavnom, udalji kada treba okrenuti drugi obraz. Voli više drugog nego sebe. E tu jeste takav. Kaže da su svećenici učinili da se u to veruje jer ne umeju  tako postupat.

I kako ti on uz sve te filozofije mogao napravit dite?

E kako. Ka i obično kako se dica prave. Bog hteo. A bili smo i često zajedno. Znaš studentski dom je studentski. E! Tamo ti je svak sa nekim na gotovo.  

Koliko često ste bili na ’gotovo’? Radoznala mater.

Pa ujutro, u podne i uveče tri puta.

Uveče, tri puta?

E, tri puta Bog pomaže, kaže on. E to sa ta njegova ’tri puta Bog pomaže’ bio mi je smišan. Velim ja njemu: „Tih tvojih 62 kili i 186 dužine i tri puta Bog pomaže mogu te zaustavit na ni jedan put.

I baš ste tako, redovno? Znatiželjna majka pita.

Ma nije to išlo tako u pravcu 1-1-3 nego ti govorim statistički, u proseku.

Bogami ste se naređali. Gore nego Nemice i ovi naši priko lita. Pa što nije pazija?

Ja sam trebala pazit, a ne on. Di će on pazit. Ta zadnja sekunda mu je draža nego ići u raj. Bi on tu sekundu da i za tri raja. A lip je. Plav. Po danu okrugle okice plave a uveče zelene. Pravi Nemac. Na svoju mater. Joj, kad bi ovi naš čuja šta mi pričamo bi skršio Boga i u meni i u tebi. Kako je ovi naš saznao da je pravoslavni?

Znaš da je Ante, brat mu, u Udbi Splita. Zna šta hoće kad hoće. Mama mu Nemica i Bunjevka a otac čista srpska pravoslavna vera a oti tvoj ateist. Sve gore od goreg. Di njega nađe od cilog zadarskog katoličanstva? Zar nisi znala da je komunist?

Ništa ti ja o tome nisam znala. Nama to svejedno.  I zašto sada idem na Brač?

Ovi naš i brat mu tako su se proračunali.Šta je najmanja posledica. Znaš da onaj naš ne veruje u ‘slučajne’ porodice. Na Korčuli ćeš biti ovih šest meseci što ti je ostalo do porođaja, onda u Splitsku bolnicu, pa u Makarsku kod  Cvite, ona zna oko dice, onda dođeš u Kaštela sama pa ćemo vidit kako ćeš te tvoje študije nastavit. Ovi tvoj ako te i bude tražija neće te naći neka završi svoje studiranje, lepo mu je studiranje, pa možda će se šta promeniti u dve godine i kod ovog našeg.

Kod našeg se neće promeniti ni za dvista godin. A onaj moj će naić, možda jednom, i kad vidi da me nema na ulici otići će ća i reći, ako me nekad nađe kroz dvadeset godin da me je tražija ali me nije vidija. E tako će biti. Oni idu dalje u njihovo lutanje. Briga ga je. Zakartao brigu dabogda!

Jesil’ vid’la kako ovim našem ni reč ne reče na njegovu reč samo ustade i ide. E, a u Zadru je dizao revoluciju protiv religije. I njegove i naše. Njemu religija sve ista budalaština i nemoć.

MARKO

Zove mi, duhom svojim mi prilazi, Marko. Vidim kuka.  E moj sveti Šime. Kako je bilo kume? Hoćemo li brzo pred oltar? On misli da mu podsvest radi a ja ga ustvari pitam.

Njen tata je lud. misli da sam ovakav, tanak, ‘ko jela’  kratkotrajan. Neće ni da čuje za mene. Ili misli da sam pravoslavni katolik. Jel’  ima to?

Ima. Ma sve ima. Samo kombinujte.  I koliko god ti se čini da je ovo najveći momenat u tvom životu, nije-

A koji je?

Najveći momenata je kada braniš magistarsku tezu.

A posle nje šta će biti?

Biće kako izabereš.

A oni što ne brane magistarsku tezu? Kako je njima?

Oni ne znaju šta rade.

E ta ti je za razbi-brigu. Bolje Mefistofeles pojašnjava pojavno (biće) i skriva suštinu (bitak) Faustu nego ti meni.

Jesi li video kakva je lipotica moja Dragana. Ni jedne kosti nema. Bog je, kada je stvarao Evu, mislio je na Draganu. Je li tako bilo?

Ja sam se posle ušnjao kod oko njega pa ti ne znam reći kako je to ispalo sa Evom. Po priči nije baš ponajbolje. Evu Bogu ne sme niko ni spomenut. 

Nema kosti kažeš? Pa ima li kolena?

Nema.

?

Ima lepa kolena.

A… shvaćam, shvaćam.

*

Sa svetim Šimom Marka je Dragana upoznala. Samo mu se počni miolit, kazala je ona. Sa rečima:: “E moj sveti Šime…” i on će ti odmah doć. Ma gde bija. I moš se s’ njim razgovarat do mile volje. To mu je posal. Da priča sa nama malima. Čim nešto zabrljam ja ga zovim. I on sluša moju žalopojku i uvik mi bude nekako potaman. On ti sve jezike zna. On ti je Bogu i ljudima  ‘mali od kužine’.

E moj Šime… znam da si tu… cvili Marko kako se u toj situaciji cvili. Gde je ona sad?

Muči Šime. Ni rič.

Hoću li je zaboraviti? Treba li je zaboraviti? E… ovo je poblem a ne Veliki prasak.

Koliko te smrti ima? E moj Šime. Besmrtna je ona. Smrt.

*

Pametna je bila ta moja’ bez kosti’. samo je imala kičmu. Volio sam, moj šime prstima po njih militi a ona bi se uvijala.

Škaklja, kaže, a voli kad ja tako.

Sećaš li se, moj Šime, kada sam ono u restoranu ‘Mornar? kartao celo popodne i celu noć a onda izjutra sunce na vrata uprlo svoje svetlo i ulazi anđeo.

Izlazi napolje, kaže mi anđeo.

Gledam ja, znaš, kako ćeš gledat kad cilu noć kartaš prefarans, nego benasto. I ne mrdam.

Anđeo mi uze karte iz ruku, baci ih na pod, i viče:

 Izlazi napolje kad ti kažem! 

Cela kafana tajac. Renato Soviti, najstariji od nas trojice, znaš prefarans se igra u troje, ubedljivo najstariji, kaže mi: Nema ti kud ovakva lepotica se poštuje i kada viće i kada šapuće.

Vidim ja nije to anđeo. Već moja Dragana. Izlazi.

 Naulici poplava: Uru vrimena san ovdi i sve zavirujem oćeš li izać ili da ja uđem. Šta ćeš ti tamo među njima? Angel sa đavolima! A sutra imaš ispit. Idemo prema domu. Marko ništa ne vidi od sunca. Sve mu blješti. Čvrsto se drži Dragana pod ruku. Drugom rukom ona kao da pridržava nebo da mu ne padne na glavu. Luka Paljetak, i on je u studentskom domu kome idu, će pisati da nebo samo pesnicima pada na glavu. Onda je Marko siguran, misli on, ali ona nije sigurna, opet misli on.

Strpala ona Marka u krevet, soba broj četiri, zapretila ‘Kiki’ Parlovu, bratu od Mate Parlova, sobnom cimeru Markovom, da ne diše. Marko mora da spava. Sutra ima ispit.

Gleda je Kiko. i kaže: Evo, ne dišem.

Ima i on jednu takvu. Studira Jugoslovensku književnost.

Luka Paljetak je mlađi ali i on studira istu književnost i piše pesme. On usred leta nosi šal i dugačak kaput da se ne prehladi. Džepovi mu puni nekakvih vitamina. 

I njega, Luku, pazi jedna boginja slična našim. Samo je ona sitna a Luka visok. 

Nema ona toliko posla oko Luke koliko ove naše dve oko nas dvojice.

Uporne li su  da nas sačuvaju od nas samih.

Kiko obožava, samo kada je društvu Škorovom, reprezentativcu u dizanju tegova, da se potuče sa mornarima. Uživa, ne da ih udari već da ih baca u more. Sam je bio tri godine u mornarici. Uživanje mu ima svoj koren u njegovom iskustvu kako  mornari  idu na raport. Uniforma za izlazak u grad mokra. Nikako da zaboravi kako su ga pokupili u Zagrebu i stražarno sproveli u vojsku. I zabranili mu boravak u Zagrebu baš kada je uspešno razvio posao čuvanja dama koje jeftino prodaju ljubav.

On započne sa mornarima gužvu, uz smeh i zafrkavanje, a Škoro nema kud. Mora pomoć prijatelju. U toj akciji, u kojoj nije hteo da bude, on je nesalomljiv. Njega ni dvadeset mornara ne mogu baciti u more. Škoro kada trenira vrat onda uvije šipku u peškir, stavi je na vrat a mi po trojica sa svakog kraja šipke vuci. A on ne da da ga savijemo. I ne možeš ga saviti. E taj Škoro i Kiko kada pobacaju pet šest mornara u more tada trče u dom. Ali ne trče normalno. Već Kiko beži od Škore da ga ovi ne zavitla u more.  

Marko sa kartom, ovi svaki na svoju fintu sve dublje su mladi i sve življi mru! Za to će tek posle znati.

Luka sve to nije ni primećivao. Profesor Ivanišević, profesor hrvatske književnosti, je molio Marka da ga on i njegovu pričuvaju jer je nežan. K’o travka’.

I čuvali su ga, pazili da mu se ulica ne otvori, njemu današnjem akademiku Moskovskog univerziteta književnosti.

Marka je čuvala Dragana dok je nisu odveli da je više ne vidi nikad. Sveti Šime ga više zajebava nego što čuva. Stvarno si gori od Faustovog prijatelja Mefistofelesa, moj sveti Šime.

Ili si ti on? Mefistofeles lično. Prosudite sami iz kazivanja koja će se do dana današnjeg kazivati.

Ono što znam je da niko nikoga ne može raspeti do on sam.

Ni Isusa ne raspeste ni vi Židovi ni Rimljani. On se sam, onim svojim ljudskim delom, raspeo.

*

Zbirka greha i nevinosti

Categories: Romani /Novels/
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 29/10/2010

Mašta životu treba koliko da život transponira u umetnost.

Umetnost je čovekov svet i po stvaranju. Umetnost nisu Bogovi ni Bog stvorili.

Umetnost, naša mišljotina, je da se štitimo od straha od života koji je po Tvorcu i straha od njegovog kraja pre nego nas svlada umor i pristanemo na kraj sebe kao Tvorčevog dela.. 

Svoj svet ne znamo da napravimo  bez da je na laži.

Toliko su nam svi prethodni umnisti pomerili istinu da je nemoguće spoznati sebe.

Svi traže sebe i definišu sebe jer su sami svoja laž u svojim rečima, emocijama, predstavi.

Proglasiti istinu za načelo može samo takav bezumnik koji istinu više ne zna da prepozna.

Pa neka bude, barem, načelo.

Hoće li nove žene, moje kćerke, hrabro živeti svoje istine pred svojim muškarcima? Ili će nastaviti iskonsko strahovanje od muškarca i lagati do ruganja istini?

Nisam uz njih da ih pitam.

Da li će i one, kao sav normalni ženski svet, prezirati istinu i koristiti je tek ukoliko može da posluži za ukrašavanje?

Ne živi jedan život. Živi toliko života da Tvorca moliš za da nema više.

Sajam knjiga.  Zujanje na sajmu

Štand Prometeja.  Osećam se prazno. Tako sam  hteo dolazak ovde a sada ovakav osećaj jadnosti.

Prisilio sam svoja osećanja da žive za druge.

Žagor posetilaca obeležava, na svoj način, gomile književnosti, koje ne znače više od ’i ovo će proći’.

Zujanje  je skriveno u mnoštvu kome ne pripada.

 Zujanje, zbirka greha i nevinosti, nastavak Sporazumevanja u bridžu a uvod u Rimljanina gurnuo sam u svakodnevnosti male istine.

Mala istina je isuviše često odnos pisca prema mnoštvu.

Mnoštvo je neprijatelj.

Nešto od istine i laži mora da bude uz reči.

Mala istina nije istina. Ni laž nije. Ona je njihova prednijansa  Ona je tu, u reči, da zbunjuje neprijateljstvo neprijatelja.

Istina je praznoverno precenjena i religiozno upotrebljena.

Kako način života odvaja i po svojim silama ujedinjuje neujedinjivo. U tom ujedinjenju je suština haosa,

Dobro i zlo su odnos. Nisu entiteti.

Od zla, zlo je odnos,  ne može se znati uklanjati. Kao ni od dobra.

Prvobitni greh, prekršenje zapovesti ne jedi sa drveta znanja razlikovanja dobra i zla, mudro je smišljen za greh!

Nemoj večno da se ljutiš, Deo 33/Do not be angry forever, Part 33/

Categories: Romani /Novels/
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 10/04/2010

Teorija snova Frojda je značajnija za književnost nego za psihologiju.

Pišem a ispred mene “Frojd, psihoanaliza” napisao Stefan Cvajg, Beograd, Knjižara ‘Svetlost’1934.

Knjigu Stefan počinje sa pitanjem Ničea: “…na koliko se istine usuđuje jedan duh?” .

Antikvitetima se nisam okružio sem po nužnosti potrebe za  isprljanim bogovima.

Nasleđeno imanje sam, kako srpska kletva preti,  prosledio dalje. 

Moj otac je, u rukama, bio seljak. Zemlju nije mučio. Mučio je sebe.

Ja nisam seljak. Ni u duši. U rukama uopšte, ni blizu.

Zemlju nisam imao prilike da mučim. Sebe, po kletvi ličnih predaka, “dabogda ti deca radila to što ti meni radiš”, jesam imao prilike. I iskoristio sam svaku. Nisam promašio ni jednu. Porodičnu  kletvu prosleđujem, pošteno, dalje. Takva tradicija.

Nemoj večno da se ljutiš, Deo1 /Do not be angry forever, Part 1/

Categories: Romani /Novels/
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 25/03/2010

Veruj u to što misliš i desiće se.
Znam da sam ti smešan pa nećeš hteti da veruješ. Nije važno.

Desilo se. Šta ima više da kažem u svoju odbranu?

Celog veka ‘izvini’ se podrazumeva.

Otišao sam. Nemoj večno da se ljutiš. Kockar, u jednom času, mora da ode. Nije pouzdan. Oni nose sebe ka ponoru. Kao alpinista što nosa svoje štrange i kuke. Samo druuugi smer.

Poporoznio sam kao starinski kaput koji ni sećanja više ne čuva. Skulptura od gline.

page 1 of 1

BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 4/April 2013
Brifing 4/April 2013
“Sporazumevanje u bridžu” Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
"Sporazumevanje u bridžu" Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
Kalendar
July 2017
M T W T F S S
« Jun    
 12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31  
Arhiva

Welcome , today is Sunday, 23/07/2017