Vitgenštajn, Reči

Reči kasne.  Kasne u odnosu na misao.

Reči dodatno usporavamo gramatičkim i jezičkim pravilima. Gramatike su postale dogmatska forma smisla reči.

Kontekst misli neka diktira reč a ne reč misao.

Na primer: “Sa svojim telom treba se nositi”. Misao diktira reč ‘nositi se’. Da je neka druga reč upotrebljena umesto ‘nositi se’ ona bi promašivala misao. Na pr. dogovarati, uskladiti.

Filosof sledi reči iz misli ali ih i promašuje. Posebno kada se trudi oko sistema.

Pesnik je dobar  prema tome ako sledi diktat misli, ili loš,  ako reči nameće mislima.

Reči naroda treba slušati, ne zato što je narod pametan, nije pametan, da je pametan ne bi bio narod, već ih je mnogo.

Kažem slušati.  Kako god postupio biće isto i različito od ‘narod govori’. Mudar zna razlike.

Teška je reč ako je nema u narodu.

Kada je reč ‘o reči’ reč je o slaganju reči u rečenice /sintaksa/, o izvođenju sudova iz sudova /logika/ i vraćanju i  napuštanju značenja.

Možemo li uopšte komunicirati sa drugima identično komunikaciji sa sobom?

Možemo li sa sobom komunicirati u dva vremena na isti način?

 Da li u ovim promišljanjima pomaže Tractatus Vitgenštajna?

Teza 1. Svijet je sve što je slučaj.

Teza 2. Ono što je slučaj, činjenica, jest postojanje stanja stvari.

Teza 3. Logička slika činjenica je misao.

Teza 4. Misao je smisaoni stav.

Teza 5. Stav je istinosna funkcija elementarnih stavova. (Elementarni stav je istinosna funkcija samog sebe.)

Teza 6. Opća je forma istinosne funkcije : [p ξ N (ξ) ]. To je opća forma stava.

Teza 7. O čemu se ne može govoriti, o tome se mora šutjeti.

U ovih sedam teza doktorske disertacije L. Vitgenštajna smešteno je sve filosofsko filosofije.

Svako razjašnjavanje je udaljavanje od teza. Teze su besmislene a udaljavanje nije smisleno.

Filosofija ne pravi svoju teoriju. Ona nije skup teorema. Ona je čin.

Sa pesničkom filosofijom je tako i nije tako.

Niče kada objasni svoj aforizam aforizam pobledi. Objašnjenje nije iz trenutka aforizma. Aforizam je iz trenutka kada on nije imao sebe, Objašnjenje su uvele reči pesnika.

Pesnik,  kada je svestan sebe, strah ga je da ga shvate.

Kada neko drugi objasni Vitgenštajna (Rasl, Frege, Gajo Petrović) to nije ni bolje ni gore nego kada sam Vitgenštajn to radi.

Genije bi da bude razumljiv a pamet je razumljiva i nije razumljiva. Vitgenštajn je shvatljiv tek kada nije shvatljiv. Njegove Teze su konačno rešenje zagonetke. Besmislice su.

Besmislica je rešenje zagonetke.

Filosofija bilo kog Kanta je divljenje sebi i samoispovedanje. Psihologija je kraljica filosofske misli, kraljica besmisla.

Vitgenštajn, svesno ili nesvesno,. ima problem sa koncentracijom. Udaljuje se drastično od toka svojih misli i svestan je toga.

Njegovi roditelji su imali osmoro dece, pet sinova, trojica su izvršila samoubistvo a on sam je svom prijatelju stalno napominjao da će se ubiti.

Da ne može da prati svoje misli govori podatak da numeriše stavove Traktatusa.

1 je teza, 11 je objašnjenje teze. 111 je objašnjenje objašnjenja. 1111 je objašnjenje objašnjenja objašnjenja teze. Ima problem, genijalac, da prati sam sebe. A hteo bi, što se doslednosti tiče, da ostane nevin.

Niče mu je bio filosof koji je sve rekao što se filosofije svakodnevnog čoveka tiče.

Nema motiva, Vitgenštajn, da se bavi pokrivanjem logikom natezanja manje ili veće besmislice borbe životinja za vlašću.

Nemanje motiva  je imanje motiva da nema motiva. Opet besmislica.

’Nije mistično kako je svijet već da on  jest.’ (6.44, Tractatus).

Sam genijalni filosof kaže na kraju svoje dr disertacije sledeće:

„ Moji stavovi rasvetljavaju time što ih onaj tko me razumije na kraju priznaje kao besmislene kada se kroz njih, po njima, preko njih, popeo napolje.“ On ih mora odbaciti kao besmislene „kao što mora, tako reći, odbaciti ljestve pošto se po njima popeo“.

Da slučajno ne pomisli nazad.

Niče ‘pesnički’ ilustruje tačku kada je filosof ubeđen u ono što dokazuje i kaže za taj filosofski momenat filosofa: “Stigao je magarac, lep i najjunačniji.”

Vitgenštajn baca svoje merdevine.

Ko je tu od koga ne treba ni misliti.  Da bi se naučno neslagalo treba imati neku ‘logiku’ i za tamo i za ovamo.

Psihijatri, naučnici duha, permanentno citiraju filosofe. Filosofi nikada ne spominju ‘u argument’ psihijatre. Citiraju Junga, Frojda,Lakana…  ali samo onim delom ideja kojima su u filosofiji.

Psihijatri se bave ljudima, koji im za pogreške na njma, ne mogu ništa. Sem iznenada.

Shvatili smo, i bez njih, da je ljudsko biće  mnogo opasno biće. Ludo.

Glavni ludak je, iz poznatih razloga, van domašaja sumnjanja da je menatlno problematičan dok je funkcionalan. Posle ne treba psihijatar da se vidi da nije imao dovoljno struje u glavi.

Sledbenici opasnih bi mogli da se, na pametnom razmaku, uoče.

Nauku interesuje istina. Istina ih neprekidno prevazilazi, osporava i potpuno demantuje.

Mi živimo obasjani suncem i zvezdama koji, prema brzini kretanja svetlosti, više možda ni ne postoje.

Nauka se tu dovija a filosofija smišlja novu konstituciju čoveka, staru ali novu.

Misao ide sporo. Malo malo unazad.

Nauka nikada neće napustiti svoju pupčanu vezanost za filosofiju a filosofija se naukom inspiriše.

Nauka je filosofiji preči put do postojećeg.

Filosofija je uvek individualna. Vezana je za jedan život. Nema nastavljača filosofija. Nastavljena filosofija je druga filosofija.

Marksova filosofija je njegova filosofija, jedna.

Filosofija marksista je njihova filosofija. I to onako i onoliko koliko pojedinaca ‘marksista’ ima.

Filosofiji je nauka, prečica do života, uslov bez koga se ne može.

Zašto?

Život je suviše kratak, plus što je naporan za održanje, da bi se mnogim putevima kretalo.

Nije čudo što se svako toliko inati da pokaže da je njegova pravilnost mišljenja iskoristivija za odgonetanje zagonetke čemu čovek, čemu život, čemu, što je prvo pitanje filosofije, neživot.

Filosofija kao starija pamet od nauke smislila je tu sebi izlaza koliko hoćeš. Istina je uošte ne zanima. Ako je u stvarnosti drugačije, od kako filosofovo razumevanje te stvarnosti kaže, tim gore po stvarnost. Tu brigu filosof nema.

Ako filosofiju bavljenje istinom ne zanima morala je da nekom ustupi na razmatranje. Iistinu je ostavila naučnicima i različitostima nauka.

Šta je filosofije od zanimljivosti života ostavila sebi. Jedno. Pravilnost mišljenja. I malo igranja rečima povodom smisla, vrednosi i lepote.