Izbor stila za pisati kolumnu

Categories: Teorija književnog
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 05/04/2010

Moje tekstove Kolumni treba čitati tako da su Nikolaj, Tesla, Buda, Solženjicin, duhovni pristupi a ne osobe.

Marija Montesori, Slavica Knežević su samo ime jedne dimenzije duhovnosti. Ona im, verovatno, ni ne pripada, pripada ali sumnjam baš tako kako ja mislim. Čemu tako kolebljiv pristup?

Mislim, dakle, jesam varijantom kojom mislim. Zar to nije dovoljno?

Jesam, nemam pojma kako, ali tako kako pišem sigurno jesam. Značenja su nebitna. Menjaju se. Nezavisno od mene  se menjaju. I nije mi stalo da bude nepromenljivo. Dovoljno je da jesam. A jesam. Pokrenuti pokretač.

Eto, izborio sam se sa nedogmatskom formulacijom. Jesam li?

Ušao sam u pišćeve rečenice i pokušavam da govorim svoje osećanje njih. Ne mogu se distancirati, naravno da mogu ali je moj izbor da se ne distanciram, te pričam svoje osećanje života njihovim stilom pisanja, njihovim izborom bitnosti postojanja, njihovim načinom tuge, njihovim načinom radosti.

Razumevam psihično i duhovno kao energije koje se pišu, pulsiraju. Kao svemir. Kao svoj svemir. Psihično, duhovno je mnoštvo dimenzija. Unutrašnja dimenzija može biti veća od spoljašnje.Kako? Pa nema prostora i vremena. Brzina kretanja duhovnog je trenutna. Zemlja će biti centrifugalna energija koja je iskrivila svesno, nesvesno, emocije, volju/volja je ličnost po sebi/ i ko zna koje još sfere pojedinačne i sabirne svesti.

Postojimo dijalektikom a hteli bi da se dogmatizujemo. U večne, a najbolje u svoje, istine. E nema tako! Uhvati oluju, prilegni na nju i misli.

Ne vidim razlog da svoj život proživim kao jedan i isti. Posebno ne želim, ‘doveka’, da živim svoje prvo ja.

Sposobnost nameravanja je igra duha.

Sveto pismo dozvoljava igranje ljudi sa Bogom i njegovim sinom ali igra sa duhom je vrlo ozbiljna i opasna. To, naravno, nije smetnja.

Inteligentan komentar ublaža taštine reakcije. Ne prepoznajem situaciju da nisam bio u pravu. Biti normalan, kao i biti lud, samo je jedna od mogućnosti. I ne verujem da su krajnosti. Ako nisi u pravu kao normalan onda si u pravu kao lud. Ako nije ni jedno ni drugo znači da ima još.

Svet je, i dalje, romantičan.

Romantično je emocija najvišeg ranga intuitivnih istina /intuitivno predstava za sebe, Šopen+hauer/. Kategorija visokog stila čovekovog odnošenja.

Intelektualno pravo da se bude u pravu nije bitno.

Vlastiti ego shvatiti kao vrlo vrlo tuđu emociju koja iskušava.

Dijalektički Um je saznanje i metod saznavanja koji se ne mogu svesti na saznato. U pojašnjenje može se reći da je dijalektika saznavanje postojećeg na način na koji postojeće i postoji. Postojeće postoji kao stalna promena. Naravno, i tada kada je predmet dijalektičkog uma sam dijalektički um .

Totalizacija istine je taština od opasne vrste. Ni to ne smeta.

Književnik i književnost

Categories: Teorija književnog
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 30/03/2010

Knjževniku istina ne pripada. Ali nema razloga da ne bude iskren.

Likovi romana su mu sve što ima. A to je ogromno.

Likovi mogu da su časni za pogrešne časti, da lažu, da govore rizične misli, da mrze jer nisu dovoljno voljeni…

I sve to bezopasno po pisca. Prikači pisac nekom svom liku demona igre ili nadu ljubavi i on je nevin po celom telu.

Time što je pisac izbegao  zamku drugih ljudi ostaju mu ona u njemu. E tu nema izbegavanja. Stalno si sa sobom. Đavola izmisliti nije bilo potrebno. Njega nosamo u sebi. Boga smo morali da smislimo.

Ovaj tekst  uočava različitosti književnih pisanja po čudnom kriterijumu.  Kriterijum je kriterijum. Bio čudan , nečudan ili nešta između.

Sve ima svoju važnost za nekoga.

I nema takvo šta što važi za sve.

Ovo pisanje nije osporavanje stila pisca. Time ni njegove posebnosti. Čemu bi, uostalom, bilo suditi piscu  koji ima hrabrosti pismeno, sa tragom, da misli?

Zato što pogrešno misli?

Kako treba misliti? Tako kako misli većina? Kako misli Veliki inkvizitor? Mali inkvizitori?

Ona, on su nešto smislili. Dovoljno. Za jedan svoj  život dovoljno je da neko hoće nešto da smisli.

Pa do sada bi se, koliko se generacija dešavalo na ovoj planeti, već smislili među zvezdama.

Prvo u mišljenju je misliti o ljudima. Misliti, ne suditi.

Za suditi o ljudima treba jasno mišljenje. Jasno mišljenje moglo bi biti samo ono koje preti. Ovo je nejasno mišljenje.

Dečiji pisci ne pišu za decu. Oni pišu za svakog. Zašto je to tako? Zato što oni pišu iz svog detinjeg dela koji nisu uspeli da odrastu.

Čovek ne uspeva u svim delovima života da bude ozbiljan sa sobom. I šta onda? Uživa, kao dete, da ponovo i ponovo čita Miroslava Antića. Kada se malčice uozbilji onda gleda gde su ‘Mostarske kiše’.

Ta književnost nije neozbiljna. Ona samo beleži takve segmente života. Neozbiljne.

To što dečije pisce  čitaju deca pisci ne snose odgovornost. Neko je decu nagovorio da čitaju.

Pisci za tinejdžere imaju problem. Oni pišu za njih iz sećanja. Ali ne pravih sećanja. Prava sećanja nisu za pričanje. Ona su za zaboravljanje. Ali nikako neće sećanja da puste pisca. Što više toga pisac zaboravlja sećanja se golemije urezuju. Muka jedna.

Zašto pišu za njih? Pa mora im neko reću da ljudski rod zna šta je tinejdžerski vrisak.

Ne mora ali ih nešto goni da im kažu: Ej!

Na kraju to ‘Ej’ ispadne k’o savet kada daješ nekom ko ti traži novac na zajam. On traži pare a ti njemu savet. Iiii.

Sada idu pisci za domaćice. Domaćice su ujednačen auditrijum. Kućna obaveza im je odredila i teme i potrebne reči.

One hvataju beleške. Kažem one – jer su to dominantno žene pisci.

Mirjana čita uglavnom anglosaksonske pisce. Anglosaksonci čitaju nas a mi njih.

Srpski pisci ne pišu anglo-saksonski već srpski. Srpski  se inače jako nevešto koristi u našim medijima.

Mirjana se oduševljava  kafanskim piscima.

Moma Kapor je u tom pogledu brilijantan, tvrdi Mirjana.

I Moma je srpski pisac. Nije valda američki. I on piše srpski.

Ali dobro. Nećemo još o četvrtoj grupi pisaca, piscima iz kafane za posetioce kafane, već o piscima iz treće grupe, piscima za domaćice.

Mirjana je pisac za domaćice.

Malo priča kako je batak pileći bolji od pileće trtice /mamu nije uspela da u to ubedi/, malo priča o kćerki /da ima više dece ne bi joj bilo do pričanja o toj nežnoj temi/ malo priča o tome kako sliči Muji koji je otvorio javnu kuću pa za početak sve sam radi. I ona sve sama. Piše, briše, kuva i na dete viče. I uspeva. Kako neće kada ima perem-brišem i na decu vičem publiku.

Mirjana je svojoj publici uvalila igru asocijacija pa koja bi bila prva asocijacija na slovo H.

Publika ćuti. većinom. Tek poneko šapće ‘hleb’.

Neki hrabri hrabro se prodere ‘Hrabrost’. Naravno da nije.

Zagonetna reč  njene junakinje, i publike bi trebalo da bude,  ‘Haljina’.

Hleb nije jer dok je muškaraca biće i hleba.

Hrabrost nije.  Kada mužu, ta, perem-brišem, podvikne, on se, na mah, smrzne. On koji je od nje jači dva do sedamnaest puta!  Nije, znači, ni hrabrost.

I šta će biti? Naravno, haljina.

Uživanje je sa Mirjanom. Mnogo je lepa.

Da preskočimo četvrtu grupu pisaca i da vidimo, za početak,  petu. To su pisci koji pišu sebi.

Ko zna kako se čita ‘Zločin i kaznu’ ? Kako se piše to je poznato. Piše se iz ideje koja se stvara kada se iz kazina vraćaš u hotel, ulicama gde se ne vidi ko ide, i kada se predumišljaš da u taj isti hotel bolje ne uđeš jer nemaš novca za ono hotelsko od juče.

Nije problem kako se piše. Problem je kako se čita?

Čitalac  koji u blizini ruleta ne dobije groznicu neće imati pojma zašto čita takvo što.  Zalutao sa čitanjem.

page 1 of 1

BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 4/April 2013
Brifing 4/April 2013
“Sporazumevanje u bridžu” Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
"Sporazumevanje u bridžu" Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
Kalendar
November 2017
M T W T F S S
« Oct    
 12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
27282930  
Arhiva

Welcome , today is Saturday, 18/11/2017