Pisati, pisati i samo pisati /Write, write and just write/

Categories: Vaspitanje
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 13/04/2010

Pisati, pisati i samo pisati

Svi nauče da govore. Ogromna većina da čita. Zašto ta većina ne piše?

Pisanje  je prvo pravilo slobode ‘od sebe’?

Mišljenje je napisano. Stoji preda mnom. Odakle mi takva misao? Šta ću sa njim? Zašto? Kome? Da li bih da je publikujem?

Neću je objaviti. Zašto neću? Ja sam nešto drugo a ne to. Šta sam to? Uvešću priču.  Dešavaju se dvoje. Ovaj drugi će pričati to drugo. Ili…

Pokrećem svoje procese samocenzurisanja. Kako? Uglavnom tako što počinjem da mislim da je bolje da to ne napišem. Bolje je da malo, nekim sporednim rečima, pokrijem rečeno. Najbolje je da ne pišem uopšte. I eto me u nepisanju.

Samovaspitanje da budem ono što se od mene očekuje. Ali nisam to. Svet treba promeniti. Gde početi? Gde nego tu, od sebe. 

Nije to promena u smislu promene da moja moć uma bude iznad moći krvi /nagona/. Ne. To je preusmeravanje ‘duhovne’, ili već kakve to, energije univerzuma,  voljnim činom koji je vrlo dostupan ljudskom biću.

Šta bi se desilo kada bi svi koji čitaju i pisali?

Da li bi mehanizmom beleženja svog toka svesti mislili pozitivnije? Ako bi, tada je to dobro.

Osnovni cilj psihičkog života ljudi je misliti pozitivno. Misliti dobro. Ne, ne misliti loše. Već misliti dobro. To je moralni zakon.

Kod pisanja, za razliku od živog govora, ima nazad. Ima poboljšanja. Radiš na rečenici. Radiš na odabiru reči, grupi reči, metafori, simboličnom izrazu. Jasan i razgovetan ideš da se uputiš drugom.

Drugi je pretpostavka.  Pisanje je stavljanje sebe na uvid sebi. A čitaoce, kada se dese, nećeš pokvariti. Neka pisci ostanu oni koji imaju čitaoce. Neka. Nije cilj biti pisac. Cilj je pisati.

Ako si prema sebi  pozitivan kakav možeš biti prema drugom? Negativan  odnos prema drugom denuncira odnos prema sebi.

Loše misli nećemo pisati pa ćemo ih prestati dovoditi u svest, nećemo ih misliti. 

Nema odakle da ih prepišemo.

Ako je proces svesno-podsvesno u ličnosti zapisan rukom same ličnosti  oslobodiće pisanjem prostore nesvesnog u sebi za ko zna kakve dosege moći suđenja.

Pisati, pisati i samo pisati.

Roditelji su neprijatelji svojoj deci

Categories: Vaspitanje
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 06/04/2010

Roditelji su neprijatelji svojoj deci

Ne brinite. Niste najveći. Ali ste prvi, presudni. Uslov bez koga se pozitivno teško može.

Roditelj je prva predstava i prva volja koju dete upija.

Da je roditelj prvi od anđela, sa leve strane Boga, dete će na svoj način utisnuti to što mu je u doživljaju. Roditelj veoma dobro zna da nije ni prvi ni drugi već, često, i izvan  stroja u tom nizu anđela. Dete to ne zna. Ono ima svoj put i svoje iskorake sa pravca, bolje reći, pravaca.

Svrhu koju je roditelj sebi namenio kao valjanu, dosegao je sam ili ne, ne može sa istim nadama očekivati od bića koje je drugačijom energijom uzrokovano.

Dete neće napraviti drugo generacijsko izdanje roditelja.

Jednostavno, to tako ne funkcioniše.

Reči i postupanje služe da jedan drugog obmanu. Obmanjuju se svesno, podsvesno, nesvesno. Sve međuvarijante su u opticaju. Time čovek ima lik Boga a ne svojom formom nosa ili noge. Isus je, čak i za ateistu, ljudska forma Hrista .

U prelamanju dva života, roditelj-dete oni jedno drugo, iz dobre ideje i namere, koriste. Loša reč je koriste. Bočlja je ‘primaju i daju’ neku svoju energiju.

Prakse odnošenja roditelj-dete  nesvrsishodno je brojati. Zato su sve nauke po tom pitanju kratke.

Pomaže, kantovskim talentom, obrtati i okretati tezu ’da su roditelji neprijatelji svojoj deci’ u svim smislovima ne bi li se koliko toliko učinilo da se priđe konkretnoj, pojedinačnoj, posebnoj, situaciji i pozitivnijom energijom valorizuje odnos. Taj osećaj, po sebi, je pozitivan za sve učesnike kontakta.

Pozitivnom energijom se deluje na onog drugog, sam na sebe i na one od treće vrste.

Ne doprinosi pozitivno autoritet ni jedne vrste. Svako znanje, veština, stvaranje, koje ljudsko biće ima je primenljivo.To je usud postojanja duha u ljudskoj formi i lepota koju mu posebno a i pojedinačno ljudsko biće beleži. Nije duh za ni pod jednu zastavu koliko god mu to vlasnici država podmetali.

Dete se rađa zbog nečeg iz bića roditelja ali za cilj koji nije uzrokovan, posebno ne, tim ‘iz bića roditelja’.

Racionalnost gubi šansu u roditeljstvu. Argumentacije uma ne prolaze. Kao da, dva krvnom strukturom vezana bića, ne pričaju istim slikama.

Tako se duh širi. A roditelji, neka i dalje smatraju, da mogu da traju kroz svoju decu. Može samo njihova imovina da traje i plave, smeđe ili već kakve oči.

Primena nasilništva u roditeljskom odnosu je opasna. Gura, i dete i roditelja u potiskivanje, u nesvesno, koje će da se ispolji ko zna gde, ko zna kad, ko zna zašto.

Ono što se može naučiti iz istorije filosofije, vezano za vaspitanje ljudskog roda, to je da genije osporava geniju ne genijalnost  /što god je protivnik veći pobeda je veća/ već neki pogrešan zaključak, pretpostavku koja je dovela do zablude.

Genije može da pogrešno misli. Ta nesporna činjenica približava nas razumevanju istorije filosofije kao istorije grešaka duha. Vaspitanje tako postaje umetnost traženja vrednosti i u nevrednosti. Predrasuda je da je vaspitanje jasno samo po sebi. Predrasudu razumevam kao dogmatizirano predubeđenje koje bi da okameni kretanje duha. Koji apsurd. Nešto svemirske brzine bi da zaustavi.

Roditelja je suviše mnogo da ih se vaspita na više od da budu otvoreni da poštuju svoje dete u onom kako se ono dešava a ne u onom što od sebe prepoznaju u njemu. Ljubav bih i definisao ‘kao najviši ljudski izraz poštovanja drugog’.  

Vaspitač može da bude vaspitan tako da ni jednu ličnost ne svodi na ono što jeste već na potenciju posebnosti koju nosi. To je dimenzija njegove vaspitačke umetnosti. Vaspitanje je kreativna umetnost a ne neka skupina principa a principi kao geometrijski šabloni građenja strukture duhu.

Jake ličnosti ne moraju u svom vremenu da budu dominantne. Retko to i jesu.

Dominante ličnosti se oslanjaju na slabosti većine.

Jaka ličnost relativizuje slabost ljudi. Genije, kao forma jake ličnosti, ima problem sa svojom vizijom koja mu je toliko očigledna da ne može da shvati da nije očigledna. 

Ako je i dokazuje to je da uveri sebe ili se jednostavno igra. Kant se tako igrajući pitanjem ‘da li su mogući sintetički sudovi apriori’ napravi celu knjigu. 

Iz truda da se ne trudi oko ‘očiglednog’ genije obično ima problem sa svojim vremenom.

Istina neće da bude ono što je bila a roditelj bi da uči, i to koga,  biće koje je kao Bog on stvorio iz ni od čega , o večnim istinama. Nema tog vremena u kome duh može da živi u vek. Vreme živi u njemu.

Muke sa sobom

Categories: Vaspitanje
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 04/03/2010

Ozbiljan čovek ne troši uzalud brigu i trud da vara sebe. Eto, ta stvar je učestalija od varanja drugog. A tome smo, varanju drugog, univerzalno, kao skloniji.

Egoizam je osnova politike pa i politike usmeravanja sebe.

Muka sa sobom traži povremeni monaški pristup sebi. Čišćenje duha.

Pisci oduglovače sa idejom. Tako muče svoju muku. Ideja Kantove ‘Kritike rasudne moći’ mogla bi da bude eksplicirana na dve stranice stripa. ‘Starac i more’ je Hemingveju poslužio da napiše da svet ideja nije osnovni čovekov svet. On je događaj mogao da razvlači kroz generacije riba, mreža i ribara sve do samoubistva. Veličanstveno pričanje sve u nadi da će se nešto desiti. Piščevoj nadi.

page 1 of 1

BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 4/April 2013
Brifing 4/April 2013
“Sporazumevanje u bridžu” Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
"Sporazumevanje u bridžu" Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
Kalendar
September 2017
M T W T F S S
« Aug    
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
252627282930  
Arhiva

Welcome , today is Tuesday, 26/09/2017