Entoni Bardžis, „1985“

Categories: eseji
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 21/10/2010

Fuck you, I won’t do what you tell me!

Bardžis počinje svoj roman  sa predgovornom analizom antiutopije Džordža Orvela.

Orvel piše ’Životinjsku farmu’ a nema hrabrosti da taj roman nazove imenom koje iz samog događaja proizlazi. On piše o Staljinovoj Rusiji kao farmi ljudskih životinja.

Samoispovedanje, koje Orvel beleži 1947, i kaže da je ’Životinjska farma’ knjiga gde spaja politiku i leterarno u traženju forme da izrazi bunt ka tendencijama da država vlada ličnostima uverava nas u njegov, realno pretpostavljen, strah ’za sebe’. Trockog Staljin ubi a što nebi i njega? Mora da se piše nejasno i kada je Veliki Brat normalan i kada nije. Ako je lud onda je svejedno.

Izdavači, iz istog straha, Orvelovu knjigu publikuju pod naslovom „1984“. Knjiga se pojavila 1949 godine  i nikako nije valjao naslov „1948“. Orvel je hteo „1948“ a ne 1984“

Sitnica. Permutacija dva poslednja broja. „1984“ će tako biti 1984 ko zna gde i ko zna kad.                                                                          

Naslov „1948“ mogao je da bude zamenjen i sa „Engleska 1948“. 

Istrpila bi takvu koricu  engleska odgovarajuća publika. Imaju  oni  istoriju koja je sve od toga istrpila. I gore.A čija, uostalom, nije? Takođe stoji i činjenica da je Veliki Brat sofisticiraniji od Kralja. I nije nasledan. Ne umire.

1948 godina biće godina mnogog zla.

1948 godine u Engleskoj Englezi biraju socijalizam a ne ratnika imperije Čerčila. Uz inat Čerčilovom nadmenom viskiju i cigari.

U Jugoslaviji 1948. g. linč staljinista, Socijalizam sa karakteristikom nespominjati nacije. Valja izbeći nacional-socijalizam Hitlera.

U Rusiji 1948 linč anti-staljinista traje neprekinut ratom. Pokušavali atentat na hitlera na Staljina nisu. Greška. 

Jevreji 1948, u državi Palestina, odlukom UN  dobili pravo da prave svoju državu.

Palestinci nisu ’pravilno’ raspoređeni po svojoj državi. Po celoj teritoriji ih ima po malo, Jevreji se zbijaju, proteruju ih u enklave. Na kraju opšte proterivanje. Jure da pribave ’de jure’ atomsku bombu. I? Imaju je.

Poučno je bilo znanje iz 1945 kako se sa A-bombom spaljuju gradovi i učestvuje u pretnja-ratovanju.

Orvelova igra i igra njegovih izdavača je zaintrigirala izdavače Bardžesa pa traže da on piše ’1985’.

Može li se crna utopija pisati bez naboja negativne energije?

Bardžis nema svoju ideju vodilju pa piše esejistički tekst po zahtevu izdavača. Profesionalizacija emocija je izgubiti emocije? Ne. Bardžis traži logiku razvoja negativnog. Ne piše pesimističku teoriju budućnosti ljudi.

Prati li negativo pozitivno ili ima svoju dijaletiku i znakove puta? Da li je to pitanje natraške? Da nije glavnina puta negativna a pozitivitet kolateralno zadovoljstvo sobom?

Da li su romani  “1984” i “1985”  umetničko nijansiranje sklonosti psihe ljudi, ‘zločina rad’ um  koji je smislio I Goli otok, Gulag i Mauthauzen?

Siže romana „1985“:

Glavni junak Bev polazi u otpor, bez nade, društvu u kome sve pripada državi. a sindikati vladaju. Vladaju pomoću štrajkova. Nema posla ako nisi u sindikatu. Ako si nezaposlen ideš na prevaspitavanje na određeno ili neodređeno vreme. Već prema težini antisindikalne zatucanosti.

Vatrogasci u štrajku. Bolnica, u kojoj je Bev-ova žena, gori. Gašenje požara zabranjeno dok se plate ne povećaju. Poluuglenjisana žena uspeva da kaže mužu reči  koje mole ’na osvetu’: „Ne daj da im ovo prođe.“

Bev napušta sindikat. Iz razloga što neće da se ’sindikalizuje’ ide na prevaspitavanje.

Retardiranu trinaestogodišnju kćerku, fizički veoma razvijenu, koja voli masturbaciju i TV, odvode od njega. Islamizacija je prošla glatko. Alkohol, koji je zabranjen, zameniše u pivu sa drogom. Većina stanovništva je prevedena u islamsko verovanje. Katolici pređoše u protestante a protestanti u agnostike.

Roman „1985“ ide sa one strane slobode i dostojanstva pojedinca. Zato se od ovog autora tražilo da piše dalje u ljudski vidik od pojedinačnog sumraka uma.

Bardžis širi sadizam na široku grupaciju ljudi. Ljudsko društvo je sadističko. Pojedinac i kao mučitelj i kao žrtva je irelevantan za mučninu situacija u romanu. Rod ljudi je takav. Sloboda je ropstvo. ’Budi kao tata, izdržavaj mamu’.

Sve je Bardžis smislio kako je izdavač naručio.

Tendencije je dramatizovao tek da se ne ubiješ dok čitaš. U epilog-intervjuu, ostavlja utisak, da mora da  misli da Američko društvo nikada neće tiranisati sindikati i država biti vlasnik svega čega se može biti vlasnik.                             

Orvel ’1984’ piše o surovostima partija da zaplaši demokratiju demokratijom. Bardžis romanom ’1985’ dodatno izbezumljuje romanesknu zbilju. Zamislio je ’zločin’ koji proizilazi iz državne svojine i iz do krajnjih granica organizovane moći sindikata.

Nemoć pojedinca pred organizacijama  pojasnio je tako da se čitalac mora osećati nelagodno ne što pripada svom narodu ili bilo kom narodu, već što je ljudsko biće.                                                                                                                              .

Mnogo je teško pisati o knjigama zla.       

Ne znaš šta ćeš sa sobom od unutrašnjeg jada pa pišeš iz depresije. Pišeš iz tabua unutar autocenzure. Napisano mora rezultirati kao  cirkuska utopija.

Balkan sa svojim endemskim nasiljem, iz straha problematične projekcije ‘preživeti još danas’, pojačava Balkancima svu tu gungulu nestabilnih emocija.

Sve utopije nekako nasilno, ali ipak nekako, mogu se grupirati u utopije lakih misli Tomasa Mora i Kampanele, cinične utopije religijske elite I utopije teških misli Orvela i Bardžisa.

Zašto su, uopšte, njih dvojica pisali takve bizarnosti?

Orvel je pisao iz očajanja što Veliki Brat /Čerčil/ nije izabran na izborima posle rata. ‘Slučaj’ Čerčil je nesvesno ukazao Orvelu i Bardžisu i na jugoslovensku crnu knjigu kolektivnog obračunavanja.

Možda su ga smatrali odgovornim, što je uz svo znanje o Rusiji i Hitlerovoj varijanti nacional-socijalizma dozvolio da se socijalizam konstruiše u Jugoslaviji.

Čerčila, verujem, ne bi bila sramota ni da su mu Mocarta ugradili u srce. 

Bardžis piše po ‘molbi’ izdavača.

Da bi opravdao ‘strašno’ u svom romanu piše predgovor od 131 strane.  Za epilog da se još jednom izvini, uradio je intervju.

Na kraju intervjua novinar iznenada podviknu Bardžisu: “Uhapšeni ste!” Bardžis je priznao da je u momentu pomislio da je zausta uhapšen.

Ako je Orvelova ‘Životinjska farma’ raskrinkavanje Staljinove države tada je Bardžisova ‘1985’ raskrinkavanje svake države.

Hoćemo li mi znati napisati srpsku utopiju? Mnogo toga je za raskrinkavanje.

Nama na Balkanu ne treba utopija “2012 godina” već utopija iz ‘u nazad’. Crna ili bela utopija iz bilo kog našeg ‘u nazad’ bila bi zanimljiva utopija. 

Balkanska utopija, kada bi je pisali, bila bi beležena iz ideje ‘šta bi bilo da su Srbi pobedili na Kosovu’? Ili: ‘šta bi bilo da se atentat 1914 nije desio’? Ili: ‘šta bi bilo da je Čerčil podržao Dražu Mihajlovića i da nismo lutali socijalizmom do kapitalizma’? 

Dijalektika negativne utopije je takva da nova utopija prevazilazi u negativnosti prethodnu.-

Otkrivenje svetog Jovana bogoslova čeka svoju prevladavanje. To će biti negativnost nad negativnostima. Bardžis se nije dovoljno trudio ili nije znao da svet predstavi gore od Jovana bogoslova.

Anti-utopija je, uostalom, kada ne očekuješ bolje već se moliš da ne bude gore.                                                        

Komunizam je, za čudno čudo, Bardžis shvatio.

Shvatio je da je komunizam bela utopija koja nema pretpostavku u sisarskoj fazi razvoja ljudi. Bila ta faza više ili niže sisarska.

Komunizam samo dobro dođe kao utuk u mozak Amerikancima. ’Ajde barem nešto.

Materijala za antiutopije koliko hoćeš. Bela utopija je postala dečija besmislica.                                    

Otkrivenje Bardžinsovo  kako će se desiti, ako se desi, užasni socijalizam, ide kao biblijsko Otkrivenje svetog Jovana bogoslova. Dve Apokalipse sa sva četiri jahača i ruljom uz njih. Dve crne utopije, dve antiutopije.

Ustvari tri: Sveti Jovan bogoslov –  Orvel – Bardžis.

Balkan je definisana nesretna svest. Tu se uvežbava ’dva minuta mržnje’ /tehnika prevaspitavanja po romanu „1985“/ svaka dva minuta.  Ne, ne svaka dva minuta, Balkan je stalno u mržnji.

Nada u partiju, narod, naciju, državu – je poslednja nada Balkanaca.

U crkvu je i Bog izgubio nadu. U koju to crkvu da se nada pa da se i mi nadamo?

Crkva istočna, srpska, pravoslavna, će lakše vratiti svoje imanje nego dostojanstvo. Isto, kao što će Srbi, nadam se, lakše sačuvati dostojanstvo nego imovinu.

Partija, narod, nacija, država – koji morbidni ciljevi.                                                                                  Morbidni jer je napravljena inverzija ciljeva. Pojedinac je cilj tih ’konstitucija’. Ne obratno. Cilj pojedinca je u njemu samom, njegovoj posebnosti, njegovoj moći da bude karakterističan najboljom svojom karakteristikom. Država, narod… su pomoćna sredstva tog procesa.

Nema na Balkanu Arijevaca. Ovde su ljudi rađani iz silovanja za silovanja.

Svi smo prilično isti,  gotovo grozni.

Antiutopije, na izvestan način, upozoravaju svet, da ova planeta još nije popunjena za svo ispoljavanje straha i mržnje.

Nije baš tako davno bilo kada je Karter vodio fotografa da snima njegova ubijanja indijanaca i da u njegovom dnevniku možemo pričitati: “Desetogodišnjeg indijanca moraš ubiti jer on jako dobro koristi strelu.”

Albert Kami, posmrtno, postaje optimističan pisac. Beli, a ne crni, talas utopije je prirodan. Najbolje je, moj dragi Alberte, bez krivice biti kriv. I zatvoren. Šta ima da ti bude jasno ko te je zatvorio i zašto. Zatvoren si i ne misliš kako do hrane, odeće. kako platiti račune. 

Grobove svoje trebamo zaboraviti obavezno. Samo pamćenje na nesreću unesrećuje.

Ako je rat deo kulture ljudskog roda, kaže Bardžis, kanibalizam je sledeće što će ’lokalni ratovi’ pojaviti kao korisno. To Novi Zeland, na primer, tek od skora ne zna.

Bardžis se poziva na autentični događaj iz 1972 godine kada je šesnaestorica preživelih u avionskoj nesreći jelo smrznute ostatke poginulih. Sedamdeset dana su bili u ledom pokrivenim vrhovima Anda.

Povodi rata su tako trivijalni da je krajnje vreme da se izvede zaključak da ljudima treba rat radi ratovanja. Možda će to saznanje, za preživljavanje, nešto da znači. Možda će neko da promeni jednu svoju osobinu. Dovoljno.

Nauka i iskustvo ljudi nikada nisu naivni i surovi tako kako mogu biti. Filosofija mora da požuri sa svojim konfrontacijama ’logikama’ nagomilanih verskih i ideoloških pogubnih gluposti. 

Moram priznati da Marks, ponekad, nije u pravu.

Nema proletarijata.

Postoje samo muškarci, žene i deca koje je moguće eksploatatorski upotrebljavati. 

I rat nije romantičan.

To mogu da tvrde samo oni iz bolesnih profesija. Ratnim novinarima i fotografima, na primer,  lepo je intervjuisati ili fotografisati vojnika u trenutku pogibije.  Ako postoji intelektualni zločin onda je to to. Ali i to je u funkciji da se shvatimo i da se uplašimo shvatanja.

„1985“ traži pažljivo dvočitanje.

Jednim čitanjem „1985“ čitakac će se, sadržajem teksta, unezveriti. Doslovno. A za drugo čitanje treba imati hrabrosti. Smete li?

Pitanje za isti strah je kao kad se moja ćerka sprema da me vozi po Beogradu a ja stojim, u nedoumici, pred vratima auta. „Šta je? Smeš li?“

Ima ona smisao za pitanje.

Comments are closed.


BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 4/April 2013
Brifing 4/April 2013
“Sporazumevanje u bridžu” Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
"Sporazumevanje u bridžu" Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
Kalendar
November 2017
M T W T F S S
« Oct    
 12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
27282930  
Arhiva

Welcome , today is Saturday, 18/11/2017