Erika Džong, Strah od pedesete

Categories: eseji
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 20/09/2010

Strah od pedesete

Četrsto četrdeset strana dokaza da je svet pun usamljenih oženjenih muškaraca a onda pitanja:

“Šta bi se desilo kada bismo pisale o sopstvenim životima ne pominjući muški rod? Možemo li uopšte da zamislimo takvu jeres?”

:Žena je opčinjena seksom samo iz razloga da samu sebe zavede?

Žena je, po rođenju, vezana za biće istog pola. Muškarac za biće suprotnog pola. Ženu nije strah da će je majka progutati. Sve majke sveta su kćerke. Ona očekuje da bude ona..Muškarac ne želi da bude Majka. Plaši se sjedinjavanja sa ženom a želi sjedinjavanje. Seks mu je da zavede ženu ne sebe. 

Stvarno su nas žene pisci sludile. One tako misle? Tako jeste? Ko zna samo one.

Mi smo sluđeni, ustvari, jer hoćemo da budemo sluđeni. To znamo mi. samo mi.

To ne može da nam radi bilo koja žena. To može samo lepa žena. Naravno da standardi lepote ne postoje.

Kada lepa žena kaže da su muškarci imitatori, da žena treba da voli sebe i da će je on, imitator, voleti. Imitiraće njenu ljubav tako da će voleti nju a neće njenu ljubav imitarati tako da voli sebe?

Kada lepa žena misli najbolje mu je, muškarcu, da misli na njenu lepotu.

Erika je svoj život prerušila u fado. Zna da muškarci vole fado. Ko ne voli fado bolje da ne voli ništa. Fado nije pobunjenička muzika. Kao ni Erikina knjiga.

Da li je Erika rečiti i načitani bolesnik koji koristi Oksfordski rečnik engleskog jezika kada sedne da piše?

Ili je filantrop koja eksperimentiše sa vlastitim nastranostima?

Ili zapadni svet plaća  tabloidni pristup samom sebi?

Ili je sve to i još ponešto?

Ili Erika, Jevrejka, identifikujući sebe i svoju sudbinu u nastajanju sa svojim narodom koji je iz generacije u generaciju tumačen kao zgodan narod za iskazivanje vlastite ispravnosti donela sebi sudbinsku odluku: biću luđa nego što misle d a sam luda.

Na pijaci Džongova čita poeziju, promoviše svoju zbirku pesama “Voće&Povrće”, obučena u garderobu kojoj je prvi cilj da se zanemari poetičnost trenutka susreta pijačara sa pesnikinjom. Drugi cilj, primarni cilj, njene makse je da demonstrira lepe noge pesnikinje.

TV, kao što je normalno u ludom svetu,  prenosi događaj ne imenujući vlasnika ni poezije ni nogu.

Katalin Ladik je u Novom Sadu, nekako slično, u to vreme, poezirala svoju poeziju. Samo je naša ‘mađarico’ skidala sebe do sve.

Čitati Eriku Džong nije obično čitanje to je rat sa idejama koje ne pretenduju na ništa sem da su pročitane. Uđeš u postelju sa demonom i posle jedanaest i po minuta izađeš.

Tri dugmića ženskog tela, dve bradavice i klitoris, upravljaju svetom ljudi. I ?

Ništa mi nije jasno. Znači, treba misliti ponovo. I ponovo.

Ko je i pomislio da je misao predvidivija od nepredvidivosti života? Nauka?

Zar je nauka misao? Ne.

Nauka je samo tehnika dodavanja kamena na kamen kule Vavilonske.Zato nauka nikada nikome nije opasna.

Samo misao daje divlju karakteristiku životu. I bi svetlost i bi reč. To je misao. Svetlost i reč.

‘Strah od pedesete’ je bezazlen u odnosu na ‘Strah od letenja’.

Erika je za horizontalne tačke glediša. Važno je održati i plamen horizontale i dete.

Majci su deca igračke u njenoj igri sa ocem dok ne prerastemo igračnost.

Tada, kada više nismo za supicu i vodicu, nevešti u životu bez nje, majke, postajemo grešni po svim pitanjima.

Postoje neke žene sa greškom. Muškarci postoje samo sa greškom.

Muškarci, kaže i Erika, beže od jakih žena.

Što se žena tiče i izbegavanja jakih muškaraca o tome ne treba ni govoriti. Beže li beže.

Jake žene, kao i jaki muškarci, ostaju same. Pate u svom tragičnom osećanju života, nesigurnosti u novom kontaktu i vole izdaleka. Vrlo izdalekog izdaleka. 

Cvetajeva nikada nije srela svog Rilkea, na primer. Pasternak je mogao da se uništi od ljubavi za njom ona mu je pružala samo prijateljstvo. Da li je mogla da se ne ubije?

Mogla je. Da je naučila kako se seksom ubija ljubav.

Čovek je dominantno emocionalni stroj.

Emocijama je sprečen da se ‘normalizuje’ samo u jednoj ličnosti.

Što bi univerzum, iliti Bog, bio toliko neracionalan i konstituisao biće ‘jedno telo-jedna persona’? Večan jedan u nevečnoj prolaznosti. Bog će, kao, posle, ako ga sada oraspoložimo, to naše jedno da produži na ‘veke i vekove’.

Ne zna se ko je luđi. Taj što propoveda ili taj koji veruje.

Žene dodatno iskomfliktuju emocije. I sebi i drugima.

Dok znaju šta rade to ih zabavlja. Kada izgube nit i ne znaju šta rade tada se desi haos. U zbrci haosa, lada se desi, ne moraju više da učestvuju. Niti ih je neka posebna briga.

Prvi muž Erikin je bio lud. Otišao, ne, odveli ga u ludaru.

Ona će to jednostavno komentarisati: “On je lud a ne ja.”

Nisu stari tekstovi, ako je poneki muž lud, ludi, Erika. Žena je, kažu ti tekstvovi, od muškarca. I treba ih slediti.

Adamovo rebro je simbol prioriteta materijalnosti stvaranja..Rađanje je rađanje i nije stvaranje. Samo sliči.

Tako je kako je.

Naivna objašnjavanja stvaranja je brbljanje lažnih vođa koji sebe  stavljaju iznad  duhovnog puta knjige.

Žensko biće ljudskog bića intuitivno, emocijom na emociju, ne prihvata racionalnosti vođenja. Zato je žena i unutar feminističkih pokreta težak sledbenik i svog vlastiti pokret.

Majke će šišati sinove ‘na kratko’da ga naviknu na sebe drugog od nje.

Ona bi da ga sačuva od nadrealne ideje, koja ide sa odrastanjem uz izgrađene institucije, da bude vođa ženi. Dalila i Samson.

Ćerku majke oblikuje prema sebi, na moć nad muškarcem.

Muškarci ne mogu da imaju pokrenutu maštu koju ima žena koja se porađa. Samo ženski pisac, direktno iz osećaja, može da napiše ‘Pronašla si me koračajući nogama koje ne dotiču zemlju’.

I ne možemo da galamimo, pred porođaj, na akušera, kao Džongova:

“Nemojte me ubiti došla sam do pola svoje najbolje knjige”.

Kada se porodila doneli su joj jednu krvavu grudvu a ona, neupućena, pita: ‘Da li je to posteljica?’

“To vam je kćerka”, kaže akušer.

Ispirajući krvavu grudvu sa suzama Erika kćerku pozdravlja pozdravom koji se čuje gde god opostoji ženski rod ‘Dobro došla neznanko oteta iz ništavila’.

Ljubav su izmislile ružne žene.

Sve ostalo je poraz i pobeda.

Smrt je deo života. Ko niz planinu siđe prvi, u bljesku svetlosti,  podseća nas da život ne treba traćiti. I to je sve. Idemo dalje

Zašto su svete knjige tako katastrofalno protiv žene i zašto ih odgajaju za svetove koji ne postoje?

Erika je genijalna roditeljka.

Kada joj je jedina kćerka imala 11 meseseci i pala sve sa dubkom ona je zvala pedijatra. Pedijatar pita da li joj je kćerka izgubila pamćenje.

Roditeljka pita kako da to ispita.

Pedijatar predlaže da kaže kćerki da broji unatrag.

“Kako da broji unatrag kada ne zna ni unapred da broji”.

Složili su se da je onda sve uredu.

Sa oženjenima, koje pozajmljuje i iznajmljuje na sve strane, ima stabilan uvid.

Čoveka koji bi da ostavi svoju ženu i oženi se njom vraćala je odmah kući. Ženi je potrebniji.

Da je oženjen znaš po tome kada počne sa pričom da ga niko nije tako razumeo kao ona. Kada upotrebi reč ljubav tada je načisto sa kim ima posla. Ženidbom je vakcinisan. Može da kaže šta god mu padne na pamet a da se ne zarazi.

Jedan je uzeo odsustvo iz braka, nastanio se pored nje i vikendom odlazio kući. Kada je stvar sazrela, kada je hteo da se useli kod nje, Erika mu šapne da ga njegova žena mnogo voli. 

Posle pedesete ženski život pripada samo ženi a ne čitavoj vrsti.

Erika je pripremni period za pedesetu počela dvadeset godina ranije.

Kako je dosadno, kaže Erika nadahnuta Žorž Sandovom, imati savršenog muškarca – ako takvo čudovište i postoji.

Zločesti dečaci su ženske muze.

U životu jake žene treba održavati red među ljubavnicima a ne ljubav. Ljubav je samo kako te sve volim.

Neophodno je pokidati sve veze između devojke u pubertetu i njene majke kako bi se devojci omogućilo da postane svoja majka.

Edipovski tabu zahteva da zli dečak ne liči na njenog. On mora biti drugačiji, mora stići besno i da ih odvede u Italiju ili na Mesec.

Verujem Eriki Džong da je tako u žena.

Ne mogu znati tajni emocionalni svet žena pa joj verujem. Mislim da je tako i zato što je kod muškaraca slično.

Žena mora da bude divlje drugačija od njegove mame. Uz nju nisi siguran. Pa nije ti mama. Ne penješ se na vrh sveta da bi uživao sigurnosti vrha.

Čovek u sebi traži drugog za neobuzdanost vlastite duše. Ovo spolja civilizovano je mnogim strahom.Tek unutra nije pravilnim linijama crtano. Poništi mašta svaku pravilnost.

Erika kaže da kada žena hoće samo seks bez razmene telefona da se muškarci nadure. “Ponekad im i kita svene”.

Iskustvo joj je takvo kakvo je ali da zna razloge ‘svenuća’ prepotentno je i kada je od nje.

Nacionalnom pripadnošću, američka jevrejka ruskog porekla. rođena je za psihoanalitičare.

Roditelji su trebali da štede, da kada Erika odraste, da ima da plati psihoanalitičara.

Francuskinjama ne treba, kao amerikankama, psihoanalitičar. Imaju Francuze.

Oni vode ljubav. Kao i Italijani. Ne tuku krevet sa ženom.

Kada je u Veneciji Erika upoznala mačo muškarca Pijetra bilo je to za na maštanje. Mačo muškarac ne želi da bude voljen.

Pre braka Erika o deci ne razgovara sa mužem. A kada se venčaju ne razgovaraju, uglavnom, ni o čemu.

Vlastiti je intelektualni žigolo.

Smešta sebe u brak da bi dokazala sebi da je brak lažno vlasništvo nepostojeće imovine.

Ona, i posle tri braka, sa punim entuzijazmom se pita da li je dovoljno velikodušna da uđe u novi brak? I bi velikodušna.

Što se straha od pedeset godina tiče, ne brinite, pedeset nije pola života. Već kraj.

Život posle pedesete je poklon.

Tada počinje zanimljivo.

Sa poklon godinama nema igre odlaganja. Ovo ću sutra a ovo prekosutra.

Devedesete će, u ovakvoj kulturi kakva je naša, već biti kazna. Posebno ako zaboraviš da zaboravljaš.

Ropstvo nikada nije ukinuto.

Izgovor koji koristiš ukazuje da nisi slobodan. Ne znam ko nema izgovor.

Ljubav je maloletnički a strasti su tužan izgovor.

Tek tugu stavljati pod prozore izgubljenih žena je izgovor.

Eto, pa budi čovek kad ti se majka već toliko radovala. Zar i to nije izgovor?

Zbog majki zanemarimo Paracelzusov pristup životu kao pojavi izvan prirode. ‘Životu izvan prirode’

Erika, sa sve svojim dugmićima, je sprečena prići.

I Erika se seća svih svojih majki:

“…sećajući se bake, i svih svojih majki, i svih minuta koje su one izgubile voleći kuće više nego sebe.

Čovek koga volim čisti kuhinju i samo malo gunđa…”

Čuj, ‘malo gunđa’.

Ovo je loš prevod ili poziv na aparhajd.

Ipak je treće u pitanju. Izabrala je pogrešnog neprijatelja. Neprijatelj nam je muško-ženska osrednjost.

“Ako je umetnica, gotovo genijalna, sam njen dar, treba tako da zaboli, da sama sebi oduzme život da ne bi od nas bila bolja…” /U znak sećanja na Marinu Cvetajevu, Anu Vikam, Silviju Plat, Šekspirovu sestru…/

. Sve sam uvereniji da je najbolje da se ženske istine ne znaju.

Comments are closed.


BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 4/April 2013
Brifing 4/April 2013
“Sporazumevanje u bridžu” Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
"Sporazumevanje u bridžu" Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
Kalendar
November 2017
M T W T F S S
« Oct    
 12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
27282930  
Arhiva

Welcome , today is Saturday, 18/11/2017