Sveti Luka

Jedan filosof, vaš savremenik, ja nisam iz njegovog doba, kaže da je slobodan čovek. To podrazumeva da je slobodan i od samog sebe. Naročito to. Ono što on misli u jednom trenutku ne obavezuje ga da tako i to misli i u narednom trenutku. Slobodan je od svake svoje misli i po dubini. Ne mora da je pamti.
Njemu je vrlo praktično sa sobom. Kako je drugima sa njim? To je problem drugog.
Naravno, da je tu reč u pristupu duhovnim odnosima, odnosima duha,a ne praktičnim, tipa: ‘Skini se, lezi a ja ću doći.’ A ona da gleda u pasulj? Ne mora da gleda u pasulj – izmakao je da ne dođe.
Odremaj malo i idi slavi 50. godina mature. 55.? Auu. Eno sv. Luka skuplja za noć veštica orginale. Možda stigneš.

48. Dividelny Vavrin, Stara Pzazova, 27.10. – 05.11. 2017

Categories: Beleška
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 31/10/2017

Sinoć su nam se pretstavili amateri iz Aradača. Predstava ‘LEVINEC’ /Krletka, kavez za lava/ je išla, po mojoj oceni, frustrirajuće a lepo. Na razgovorima posle pretstave tri režisera /Makan, Benka, ?/ članovi komisije za ocene izneli su kako bi oni, ali može i ovako kako ne bi oni.
Razgovore vodi Marko Prebuđila. Za razliku od do sada gledanih voditelja razgovore vodi profesionalno, nenametljivo.
Predstava je autorska. Režiser i pisac teksta je Jano Hrubik.
Drama počinje kao vodvilj, /sa jako dobrim izborom muzike sinhronizovanom dešavanju na sceni/ a završava kao lična drama pečatnom scenom glumice koja kao vihor nosi celu pretstavu.
Završna scena : Zgvrčena,na kolenima, u crvenoj letnjoj haljini, u potpunom mraku, sa svim reflektorima na njoj i snažnim aplauzom koji kida njen bezglasan jecaj.

Tema je savremeno pamfletska. Tri para skorejevića, iz Jugoslavije tj, njenog malog dela Vojvodine, dolaze na sunčane predele zemlje koje je, nekad pre, ta zemlja imala. Svaki par zna svoju ‘parsku’ istinu. Ta istina nije za oglas. Unutar para postoje istine koje moraju sudbinski da se oglase. Ne zato što će slomiti skorejevića već zato što jeste skorejević.
Svi su na prodaju. Cena je pala da ne može niže. Nema ko da plati. Pretnje pljušte. Žene se nude. Nema ko da ih uzme. Glad im je beskrajna…ruke večno prazne.

Petsto godina Reformacije

U prepunoj pozorišnoj sali održano je obeležavanje 500.godina Reformacije. Svetkovina je dobila formu performans pozorišne predstave u najboljem značenju što ti pojmovi znače.
Pretstava je počela sa orginalnom pojavom monaha Martina Lutera koji na nemačkom jeziku objavljuje svoje protivljenje prodaji oproštajnica. Staropazovački sveštenik, Igor Feldi, simultano prevodi na slovački jezik a prva četiri reda pozprišne sale su snabdevena slušalicama u koje nam, krajnje siguran i prijatan, ženski glas prevodi na srpski jezik Igorov prevod.
Muzičke solo tačke posebno je označio, vrlo ugodno, svojim opernim pevanjem glas Borisa Babika. On je pripomogao i u nastupu crkvenog hora, profesionalnog hora, kojim je dirigovala Ana Đurđević. Dečiji hor slovačke osmogodišnje škole imao je zvuk alt glasova ozbiljnih vodvilja.
Umetnički dojam : božanstveno pozorište Bogu.
Spektakl je bio završen petnaesto minutnim govorom gostom iz Amerike. Ponovila se prethodna situacija simultanog prevoda Igora Feldija, sada sa engleskog jezika na slovački pa nama sa sloovačkog u slušalice na srpski.
Martin Luter nije hteo da osnuje novu Luteransku augzburšku, evangelističku crkvu. On je samo hteo da postojeća crkva papska dobije više Hristijanskih obeležja. “Ako nešto znaš, ne ostavljaj to samo za sebe, već posluži time i drugima. Ako si zdrav, pomaži bolesnima. Ako si bogat, pomaži siromašnima. Ako si jak, služi slabima. Ako si pobožan, pomaži grešniku da i on postane pobožan. Ako tako ne uradiš nisi hrišćanin, jer gde su hrišćani tamo to mora da se pokaže”.

Hrišćani bi trebalo da misle i čine tako, kao što je nekada činio Hristos a ni da pomisle da čine tako kako misli i čini Bog. Ni da pomisle!
Meni bi trebalo, radi lične konsolidacije, više ovakvog pozorišta, ne znam vama, ali meni bi.

Odrastanje po Dukiću

Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 26/10/2017

Društvo je retko znala čemu da uči svoju decu. A kada je to znalo nije znalo kako.
Bio sam učenik osmog razreda osmogodišnje škole i nastavničko veće je donelo odluku da neko treba da nas uputi u pubertet koji je galopirao kao kuga.
Devojčice su imale poseban čas na tu temu, jedan dupli čas sa nastavnicom biologije. Posle tog časa one su disale nakako drugačije. Bile su važne. Ponosne sobom. Ne kažem, lepo im je stajala tako nadvisujuće držanje glave i grudi koje su kao pupoljci počinjale da pupe.
Nama dečacima, i ja sam dečak, mada ove babe danas slabo vide u meni tu činjenicu i dovode je u pitanje,ali nema veze, da ne skrećem, dakle, nama dečacima bio je određen nastavnik fizičkog vaspitanja Dukić da nas poduči seksualnosti.
Počeo je i završio ovako : – Primećeno je da kada devojčice rade fiskulturu (tada su devojčice posebno radile fiskulturu a mi smo imali slobodan čas i obratno) da se vi svi načičkate kao čičkovi po prozorima fiskulturne sale i gledate devojčice. Šta posle radite? Ne pitam vas jer ćete me, kao i mamu i tatu, slagati, već ću vam ja reći šta radite. Kada sa prozora siđete vi lepo se negde zavičete i drkate. Eto šta radite. A od drkanja se poludi.
Mi sagnuli glave. Pogledom bi da probušimo planetu i da smo tamo sa njene druge strane a ne ovde. Izlazimo iz učuionice pokisli, uskisli. Niko nikog ne gleda. Devojčice nam prilaze raspituju se kako je bilo. Mi ih izbegavamo… one kao opijavice za nama… hoće da saznaju… neka nas dodirne a mi nabusito: – Nemoj da me diraš! Odnekud se pojavi spasonosna lopta i mi za loptom spasiteljicom.

Danas znam da nas je nastavnik Dukić lagao. Od toga se ne poludi… ali, jeste li vi videli negde normalnog muškarca?
Možda i nije lagao? Hmm.

Fb dijalog

Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 19/10/2017

Osoba A priča
U apoteci nas 5,6 u redu,gospođa ispred mene ,cc 65 mozda i koja jace, lijepo odjevena, i miris neki prikladan,izmakne se iz reda pa me nesto mjerka,gleda, upitam ,mogu li vam pomoci,..jesi ti neki glumac? Njen ton me nekako odvrati od onog sto bi sigurno odgovorio, i reko jesam, veli znala sam al te nisam nikad gledala a imo si dosta uloga?, potvrdim ja i to, ovi okolo me isto poceli zagledavati ali brzo su skopcali da lazem sudeci po brzo izgubljenom interesu, ona prva u redu kupuje neke vaginalete to sam zapamtio jer je apotekarka to ponovila bar 5x, ja treci, ova ispred mene kopa po tasnici, i kad dodje na red kupi nesto, nisam ni vidio ni cuo sta, al pretpostavljam neke antipsihotike, kad zavrsi uhvati me za ruku i stisnu bas neobicno za zenu,veli,ne brini dobices pravu ulogu i postati slavan,upita me i za ime, ne znam zasto al reko mahinalno ,Vlado. Ode… Zaboravi zbog ove uzeti nafazol!

Osoba B komentariše
Pitanje ‘jeste li vi glumac’ je bilo vrlo sugestivno, sa mnogo želje da je istina ono što se pitanjem pita. Povinovao si se želji dame, skrivenoj u pitanju, i refleksno i odgovorio: ‘Jesam’. I nisi slagao. Glumac si. Imaš masku. Mimikrija je slikar i prazno slikarsko platno a tek naslikano.
Da pitanje nije bilo toliko sa željom, sugestivno, ti bi odgovorio: ‘Umetnik’. Što je opštije, istinitije. Ali, to nije bila situacija za nijanse.
Dama te nije ‘prevarila’ izmenom mesta u redu. Postupila je etički. Čak verujem da si je preduhitrio i da je izmena mesta bio tvoj stečeni refleks ‘dame i stariji imaju prednost’. Možda apoteka nije najbolje mesto za ‘biti ljudsko biće’, gotovo je apsurdno mesto, ali eto, dešava se.
Situacija ‘Apoteka’spade u dramu.
Tačnije u TRAGEDIJU. Tragično je da običan svet želi da sretne nekog drugačijeg od sebe. Tragedija je katarzična. Nije kao komedija, smešno, što udaljava istinu kojoj se čovek sklanja, kojoj sujeverno ne sme da se obrati, istinu sudbine starenja, smrti.
Poželela ti je veliku ulogu, slavnu. I ja ti je želim.

Osoba A komentariše komentar
Cijenim ovo literarno viđenje i sliku. Moguće da sam je propustio nesvjesno u želji da mi ne bude iza leđa, ali nije to bila nikakva nejaka bakica vec drzeca zena,mozda tek odnedavna u penziji a mozda cak i ne.A odgovor mi ne bi bio sigurno umjetnik ili slikar,kad god sam to rekao dobio bi potpitanje a sta radis mimo tog ili slicno,odgovorio bi vjerovatno ,nisam,al ko sto rekoste nije bilo vremena za nijanse . Sjetih se sad ,ima tom godina, ostao bez a para imao neku vektru i reko idem to prodati i uzeti bilo sta dok ne dodju neke parice a kupicu za razliku nekog jugica, lako se proda a razlika najveca, kriterij mi bio stariji covjek,reko oni to paze,glancaju,nece me zajebati.I stvarno odem sa kumom na minus 15 gore negdje na medak,vec skoro noc,jugic crven ,ljep,cica se kune u unuke,babu,partiju da boljeg nema, pregledam ja one kuke za prozore,cuo da to ne radi kod juga nikad, radi,reko ovaj je bas dobar. Platim,nekakve papire mi dade,… Pri povratku morao tociti tamo kod arene jer nije bilo goriva ni do zmaja. I kad malo otoplilo,za dan dva otjeram ja to slavku da pogleda iz kanala, pitam ja odozgo ,direktore ima li sta,vice on, nema nista,reko dobro je, sve dok me ne pozva da sidjem u kanal,kad ono stvarno nista, ona precka nazad se drzi na par dronjaka lima da tockovi ne otpadnu a mene od asfalta djeli sreca da je dio gdje su sjedala jos malo prikacen za ono okolo…no glupa pripovjed,htjedoh reci da sam tada po prvi put skapirao da star covjek nije nuzno i posten,ili bar castan il eto bar da ne laze, mada mi je to bio neki moj garant da i ne pogledam ista na mom prvom jugicu kojeg se jedva kurtalisah

Osoba B misli
(U sebi) Mimoišli smo se. Bolje rečeno mimohodili smo se.

Umetnost i vrednosti

Categories: Beleška
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 18/10/2017

Platon kaže o umetnosti da je moralno nepodobna i smatra je ontološki /suštinom, svojim bitkom/ neodgovornom kulturnom delatnošću.
Hegel je konstatovao njenu istorijsku dotrajalost – nije kadra, kaže, da zadovolji najviše ljudske potrebe.

Opšta pometnja u proceni vrednosti devalvirala je odnos umetnika i filozofa. Umetnik je izbezumljen a filozof ga izbegava. Lepo je poraženo ružnjoćom. Kako u životu tako i u njegovim senkama.

Hajdeger će da se trdi da dokazuje da umetnost ima za cilj da dosegne apasolutnu istinu, da služi apsolutu.

Marks će reći da umetnost ne treba da služi ni istinama ovoga sveta kad je već prestala da služi ‘onostranom svetu’. Treba da služi slobodi.
‘Ajd veruj’ ‘ajd znaj.

Sva zbumnjenost, uglavnom, proizilazi iz Hegelovog optizma da postoje potrebe koje formiraju novu ljudskost. Nema takvih potreba.
Potrebe danas su sa nivoa pre Platona.
Nisu mrdnule od potreba tela. Robovlasništvo je izmenilo formu, Nije nestalo niti će.

Novi robovlasnici se ugrađuju celim telom u zadovoljstva tela. Nešto malo duhovnika preti Bogom i, da mogu, zabranili bi sve. I ljude bi zabranili.

Svet ljudi, kratkotrajnim vekom, ne može se promeniti. Samo nova tumačenja istih sadržaja u novim društvenim uvijanjima.

Mora korenita izmena utopije.

Vek čovekovog organizma mora se produžiti deset do petnaest puta. I to tako da je duh svestan da telo, u kome je, traje 900.godina.

Ako treba neka je sve, od tela, sačuvano na mehanički način. Veštaćka pluća, čelično srce, plastične aorte i vene … Može to čovek da postigne ako bi prestao da bude zaljubljen u ono što vidi u ogledalu.

Ne sme se, više, dozvoliti, da duh nestaje sa smrću tela. Kako ne-dozvoliti? Menjaj pogodnim materijalima sve što boli.

Možda će umetnost pronaći lepotu u ljudskom telu od opruga a ne od prirode organskog organizma.
Duh nije od prirodnog materijala i ne zna za zadovoljstva i hijerarhije.
Sujeta je pogubna emocija koja nestaje sa nestajanjem osećaja dodira. Tim malim nestajanjem čula dodira menja se iz korena ljudsko biće…

‘KEBI’

Likovno veče u Staroj Pazovi Slovaka iz Kulpina
‘KEBY’ /KAD BI/
Vrlo ugodno veče i prijatno poznanstvo sa pan fararom /gospodin sveštenik/ Grnja Vladimorom. Nema podataka o slici pored svake slike pa zamolim pan farara da mi malo objašnjava. Svoje radove – u prvom redu – svoje. Amateri znaju da slikaju kao deca. Tako se i ponašaju kada misle o sebi kao amaterima. Kada misle o sebi da su slikari tu nema spasa. Ne možeš ih otrezniti.

Šta znači slikati kao deca? Dete naslika konja i ispod njega napiše: konj. Za svaki slučaj… da se zna. Ne znam da li su dečije slikarstvo vremešnih ljudi izmislili Slovaci, ali sam siguran da su mu oni iznudili ime: naiva. Tako je Kovačica postala slavna. Ni Kulpičani nisu naivni pa da olako prepuste rezon naïve drugima.

Pan farar pristaje da mi objašnjava svoje radove, ali da ja prvo kažem mišljenje. ‘Ajde. Idemo po eksponatima sa leva u desno, kažem.
Uramljen i zastakljen profil psa. Porcelan. Pita me kako je isekao keramiku? Ne znam. Kaže da je keramiku našao na obali Dunava, znate Palanka je blizu Dunava. Porcelan je isekao slučaj, porcelain je bačen i tako se razbio. Ja sam, kaže samo dopisao oči i malo njuške.

Druga slika je crtež. Grafitna olovka šestica, kaže mi. Ruke sklopljene u molitvu, u obliku crkve a na vrhovima prstiju krst. Zanimljiva ideja.

Treća slika je veliki format Mona Lize. Mona Liza je, objašnjava mi, razočaravajuće mala. Koja je razlika između orginala i moje slike, pita me. Njegova Liza drži bibliju a ona u orginalu, hmm, nije baš sklona čitanju. Vidim da je ponosan na prepravku. Slika je, u ostalim detaljima, zapanjujuće verna.

Kod sledeće slike me pita. Šta kažete za ovu sliku. ‘Hmm, počnem da mucam. Ovo iznad crvene linije, lik mlade vesele žene u konturama sa malo boje je kič a ono ispod studija: tu je smrtni kosač, kostur sa kosom, i čučeći stav golog, vrlo dobro nacrtanog mišićavog muškarca. ‘Da, kaže on. Slažemo se. Život je u jednom delu kič a u drugom napor sa sigurnim krajem.

Zatim nailazimo na njegov portret. Prepoznajem crtača. Malo ste ovde stariji, primećujem. Saglasan je i pokazuje mi u dnu portreta ispisane godine 1990 – 1999. Vreme, kažem, kada su nam menjali sudbinu. Ostario sam tih godina, kaže mi, sada sam došao do vazduha. Gledam ga. Ćutim.

Sada dolazimo do portreta mlade žene, sa zagonetnijim osmehom od Mona Lize. Vaša kćerka, pitam. Ne, kaže on. Moja učiteljica crtanja. Uradio sam sliku po njenoj fotografiji.

Sledeći crtež je veom uspešan. Ista tehnika. Ovo je, govorim, glumica… Sofija Loren, pomaže mi pan farar.

Naredna slika je ponovo ustakljena. Kao onaj profil psa sa početka. Vidi se krst i nekakva rupa sa rešetkom za kanalizaciju. Ne znam, kažem. Ovo ne znam šta je. Traži da se gleda i sedi i pijucka kafa sa malo vinjaka. Smeje se. Upravo tako, kaže. To je fotografija. Prosuo je neko soc od kafe u sudoperu, nie pustio vodu i soc je uz samo malu pomoć moga prsta oblikovao krst. Uzeo sam fotoaparat i slikao dno sudopere. To je ta fotografija. To je podvala, žalim se. Morali ste napisati da je fotografija. Smeje se ovog puta i svojim plavim slavenskim očima.

Zatim dolazimo do Jslike an Husa. Prepoznajete li ga, pita me. Naravno, kažem. Mislim da je to pastel. A ovo pored je Martin Luter? Šta će vam Martin Luter? Pa vi evangelisti niste Luteranski reformatori.
Nego ko smo, pita me. Sada smo u mojoj oblasti, kaže mi. Sada ću da vam kažem…

Upada nam u razgovor moja omiljena novinarka. Mogu li da vas prekinem, izvinjava se, da snimim intervju za TV sa pan fararom. Sležem ramenima.

Nastavićemo razgovor, kaže mi pan farar, imam šta da vam kažem…

Završen je intervju.
Čekamo Valija iz Bačkog Petrovca da otvori izložbu. Ja sam malo prošetao pogledom po radovima drugih učesnika izložbe. Ovo je, ipak, kolektivna izložba. Nije samostalna.
Zaustavio sam se ponovo kod Martina Lutera. Iza njih su još dva odlična crteža. Prilazi mi pan farar i kaže: To je moj deda a ovaj pored je njegov brat.
Vraćamo se na Martina Lutera.

Kako ste vi Luteranci, pitam ga. Mislio sam da ste vi kao i mi Srbi. Mi smo samostalna crkva poreklom od vizantijskog razumevanja Isusa Hrista. Mislio sam da ste i vi kao i mi autohtoni, samo vam je poreklo od Luterovog protestantizma, reformacije.
Ne, podučava me gospodin sveštenik. Naša crkva se zove ‘Luteranska augzburška evangelistička crkva’. Znači, mi smo Luterani. Mi se držimo biblije i tumačenja Martina Lutera a ne tumačenja ljudi.
Nije mi baš najjasnije. Opet, znači, imam pogrešne predrasude. Hoće tako pan Boh sa mnom. Prilaze nam neki drugi ljudi i ja svoga sabesednika ostavljam njima.

Sedim na fotelji pored torbe novinarke. Svi čekamo Valija. Telefon u torbi novinarke zvoni. Prilazi novinarka torbi i meni. Kažem joj da su je zvali nekoliko puta. Zovu me od kuće, govori. Ne znam koja im je žurba.
Pitam je zašto nema Igora Feldija, pazovačkog sveštenika. Odgovara mi da je, koliko zna, zauzet. Malo čudna zauzetost, komentarišm njen odgovor. Da nije neko ideološko neslaganje? Bilo bi zanimljivo da to istražite. Nije, radi nas osatlih, u redu da ne dođe. Njegovo prisustvo bi dali dublje značenja ovom događaju kulture.
Novinarka se osmehuje. Vidim da neće ona ništa istražiti. Ne traži problem. Ja kada nema problema u mojoj sferi interesovanja sam ga stvorim. I onda se kaaajem. Danima.

Dolazi Vali. Sveštenik ga vodi od slike do slike i tumači malo sliku više biografije samih autora. Nakon desetak minuta Vali otvara izložbu. Drži lep, ali vidljivo naviknut govor. Posle njega pan farar čita svoje spremljeno saopštenje. Često počine rečenice sa ‘Ke bi…’ /’Kad bi’/. Razjašnjen nam je naziv kulpinačke koloni ‘KEBI’.
Zatim sledi ženski tri iz Kulpiana. Dve pesme nam otpevaju. Pesme me potsećaju na mladost među Slovacima. Drže oni svoje uspomene u nedrima običaja svakog običaja.
Žene su obučene u nošnje. Bele. malo mi je to čudno. Pazovčanke se oblače drugačije kada svetkuju. Izgleda da svako mesto u Vojvodini, gde ima Slovaka, beleži nešto lično iz svog narodnog kolektiviteta. Lepo je to videti.

Proslava 500.godina reformacije je 26.ovog meseca. Glavnu reč ima pazovački pan farar, Igor feldi. Zanima me ta stvar sa mojim razumevanjem-nerazumevanjem slovačkog Luteranstva. Da li će smeti da kaže? Da li su Slovaci sledbenici Lutera nemca ili su autohtoni? Poreklom od Lutera to priohvatam. Ne znam. Uvek neka zanimljivost kada oživljavamo istorije.

Nekako mi se čini da religija poslušnosti i religije ljubavi nisu baš božanske. Da ne govorim o religama mača. Sloboda je božansko. Poslušnost, mač i ljubav su zavisnost, ukidanje slobode. Ne?

«page 2 of 110»

BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 4/April 2013
Brifing 4/April 2013
“Sporazumevanje u bridžu” Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
"Sporazumevanje u bridžu" Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
Kalendar
November 2017
M T W T F S S
« Oct    
 12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
27282930  
Arhiva

Welcome , today is Saturday, 18/11/2017