Vjeran Zuppa, Ispruženi jezik

Categories: eseji
Tags: No Tags
Comments: No Comments
Published on: 29/07/2010

Razgovori novinara sa Vjeranom Zuppa profesorom dramaturgije Akademije dramske umjetnosti Sveučilišta u Zagrebu.

Izdanje AntiBARBARUS u biblioteci ’Feral Tribune’.

Prevedeno s grčkog jezika, drama znači radnja. Ona obuhvata sve književne vrste namijenjene izvođenju na pozornici, a koje svoj pravi smisao dobivaju u kazališnoj, pozorišnoj predstavi. U teatru.

Dramska  književna djela posebno su oblikovana tako da sadrže opis likova s naznakom nekih njihovih osobina, dijelove teksta koje glumci izgovaraju na pozornici i dijelove koji služe samo kao uputa glumcima i redatelju, a nazivaju se didaskalijama.

Sve kako valja na jednom mestu. Uz pomoć Interneta još valjanije.

Pismenost je do sada značila znati čitati i pisati. Sada je prošireno na znati koristiti Internet.

’Dijalektički antibarbarus’ publikovao je Krleža u svom ’Pečatu’, zagrebačkom, broj 7-8., 1939. godine. Neslaganje sa značenjem. Krleža se ne obračunava kao Grci sa barbarskim jezikom barbara već sa ’svojima’ koji greše u razumevanju dijalektike. Bilo koja knjiga u izdanju antiBARBARUSA mora biti izazov duhu. I Krleža je izazov i treba imati mnogo duha a što manje duše za postaviti ga. 

Krležina centralna ideja o primatu individualnog davala je priliku socijalistima da ga optužuju za desničarenje.

Kada je Tito učvrsti svoju poziciju Krleža je postao moć po sebi. Naleteli su jaki individualci jedan na drugog. Tito-Krleža. Interesovanja su im se mimoilazila pa su bili slobodni jedan od drugog i mogli su sve. Krležu je zanimao svet kulture, svet univerzalne vrednosti. Naravno da je socijalizam odnos ljudi koji je u toku i koji individui daje najveću šansu da kaže svoj život. ’Dijalektički antibarbarus’ je Krležnin obračun ne sa njima, to će uraditi knjigom ’Moj obračun sa njima’ već sa svojima. Kada je  Esad Ćimić ’pogrešio’ sa svojim istraživanjima o drastično lošem odnosu muslimana prema samoupravljanju Krleža ga je izvukao iz Sarajeva i smestio u Zadar. Zadarskog profesora, Mihajla Mihajlova, nije izvukao od zatvaranja. Zašto? Fenomenologija odnosa je prelepa oblast za razmišljanje. Autentični individualac ne može da ima istomišljenika. Tada već nije individualac. Ima ih dvoje. Tako, ako ih ima dvoje, nije daleko ni do stada i mentaliteta stada. Breht se smeje Stanislavskovoj pedagogiji glume a Krleža obojici. Tito i Krleža, posle završene borbe za priznavanje vlastitog bića, morali su da ulete u despotske odnose.To je prirodna pozicija individualca na vlasti. Razlika drspotke varijante od diktatorske je u tome što diktatorstvo traži posebnu aparaturu sazdanu od antiljudi. Despotizam se oslanja na slugeranjskoj inteligenciji, prepoznaje ih, ali prepoznaje i slobodne strelce. Sartr je, na primer, bio označen kao ’apstraktni humanist’. Pa zar i nije to? Uostalom, svaka ozbiljna politika mora imati i ’diskurs za imaginarno’. Desnici je to crkva. Tito i Krleža su to dobro znali.  Stepinca je Tito držao sve dok ovaj nije konačno odbio da napravi, po ugledu na srpsku crkvu, autokefalnu katoličku crkvu.

Vjeran Zuppa je bio član Mike Tripala ‘Akcije socijal-demokrata’ /ACD/. Ovaj podatak je zanimljiv za razumevanje dramaturga Vjerana. Mika Tripalo je ’stradao’ u Titovom obračunu sa njima. Da li bi Vjeran bio u toj liniji da je imao priliku? Ekstremnom levičarenju sigurno nije bio sklon ali ga uzbuđuje ta ideja. Zato i voli da citira velikog, savremenog nemačkog filosofa  Pitera Sloterdijka:

„Treba ili je trebalo sudjelovati u terorističkom kontekstu vlastite epohe ako želimo uzeti riječ kao suvremeni intelektualac… Nemamo drugi mandat, nikakvog kralja ili boga koji bi nam dao zadatak da vršimo posao pisca. Mi nismo glasnici apsolutnog, već obični ljudi u čijim ušima još uvijek odjekuju mučni pucnji vlastita doba. Taj se teror ne pričinja, on budi. I upravo oboružan tim mandatom  užasa pisac današnjice ide u susret svojoj publici. Osim ako se ne oseća kao predavač… To više odgovara nekoj teološkoj ili pastoralnoj inteligenciji, to nema veze sa ANALITIČKOM ILI ESEJISTIČKOM INTELIGIENCIJOM“. 

Srbija treba, ako se postmoderno pokatoličena Hrvatska počne odricati Krleže, da ga prizna za svoga. Ako ni zbog čega a ono zbog toga što je Miroslav Krleža 1912, sa svojih devetnaest godina, prebegao u Srbiju da ratuje balkanski rat.

Naravno da ćemo sve to uraditi tek ako mi, u međuvremenu, ne napravimo još jedan korak nazad pa Iz partijske države pređemo u versku državu.  Pravna država nam još nije na putu ideja. Kako stvari stoje, maj god, mi ćemo praviti ’most tajkuna’. Nadlajavanje tek počinje.

Eto do čega se dođe kada Predsednik nije razumeo biološkog oca.

Iliti, nije ga otac tukao kada je bio jači pa je kult ružnog shvatio za orjentir.

Onaj naš, ovdašnji, koji je, kada je bio dečak, došao u školu na magarcu je isti primer. Direktor sa prozora viče poslužiteljima : ’Magarca pustite a njega pošaljite kući’. Videlo se, već sa tog prozora, da je kasno da mu škola uzme mišljenje. ’Pukovniku nema ko da piše’. Ne vredi im pisati, gospodine Gabrijele Garsija. To su sve predsednikovi ljudi.

Kako se samo pisac ’Dijalektičkog antibarbarusa’ a direktor Jugoslovenskog leksikografskog zavoda, Miroslav Krleža mučio da u enciklopediji pravda ’egzaktnom ekspertizom historijske stvarnosti’ pojavu ’’Terorističkih omladinskih organizacija’ u predvečerje prvog balkanskog rata.

Svaki terorizam je iredenta /trud da se odvojeni pripoje matici svoga naroda/i tu nema ’u lijevo’ i u ’desno’. Selektivna istorija je genetski stil života ljudi. I tu se ne može ništa.

Biblioteka Feral Trubune je anegdota sama po svojemu. Kako su samo sklepali takvo ime?

Devojka, zbog koje sam iša’ u Zadar studirat, zaboravio sam kako se zvala, učila me je da je feral ono što ribari stave na brod pa noću ribari ’blesave’ lignje škarpunom ubadaju.

„Kako taj čamac brodom zoveš“, razvlačim ja, dok nisam uš’o u štos, onako kako znam.

„Nije ti to čamac“, objašnjava ona, „već brod, ako je tvoj, ako je nekog drugog opet nije čamac već ’kaić’, blento.  ’Blento’ sam uzvraćao pa nije bio potreban prevodilac. To vam je kao ’smišan’. To se isto ne da prevesti ni na hrvatski ni na srpski.

Ostalo je da je brod za Ameriku isto brod samo malo veći. Nije kaić. Kaić  je sasma malen brod. Feral je feral. Može biti lampion. To može. Fenjer ne može. ’Fenjer Tribune’. Gospe ti? Znao sam da ću barem četiri godine ostati u Zadru.

Tribun je predstojnik neke teritorije ili grupe ljude u starome Rimu. A u Splitu kombinacija pojmova: ’Feral Tribune’.

Ne prevodljiv je dalmatinski latinski na srpski. Tuđman se trudio da ga prevede na Hrvatski. Kad general prevodi to je bilo na korak od nestajanja ’Feral Tribune’. Kao što su nestali oni koji su mislili da se Hrvatska sastoji od regije Dalmacije, Istre i Slavonije.

Nenad Dropulić, prevodilac za anglosaksonsko područje, kaže da je, u navedenoj situaciji, najbolje prepisati kako je napisano.

Kaže, još, da je prevodio neki roman sa engleskog gde se opisuje gusarski brod. Taj brod ima mnoštvo užadi pod različitim nazivima. On je nabrojao 153. Odustao je da bude jasan Srbima i svi gusarski kanapi su, u prevodu, bili ’uže’.

Dobro, razjasnili smo ime biblioteke ’Feral Tribune’. Od sve jasnoće jasno je da se nejasno koristi kada hoćeš da budeš nejasan.

Tek su profesori dramaturgije nejasni profesori. Treba studente da poduče pravilima da nema pravila pomoću pisaca koji su hteli najmanje ono što su hteli.

Naš profesor dramaturgije Filip David žali se da mu dolaze studenti koji ništa ne znaju o Kamiju, Jonesku i Beketu. Hm.

Vjeran Zuppa o svojim studentima nema mišljenje. Svi su alternativa. Reći će: ’O njegovom ocu imam mišljenje. O njemu ne.’

Tuđman je, za Vjerana, zanimljiv, mrožekovski, podsticaj unutrašnjim slobodama ljudi oko njega. Dok je bio živ unutrašnja sloboda njegovih saradnika je velika. Mislio što mislio svejedno će biti kako vladar kaže. Kada je Tuđman umro nema više te slobode. Nema mislio šta mislio. Treba doneti odluku.  Vrlo nadahnuta analiza situacije profesora dramaturgije.

Dobar dramski pisac ne može mislitti da će biti dobar direktor teatra sem ako, kao Brecht, ima očekivanja da će ceo ansambl stati iza njegove estetike.Ta istorija se ne bi desila.da ideologija tog pozorišta nije bila grupi prihvatljiva.

Na pimedbu novinara da hrvatskom kulturi nedostaju polemike. Koncizan odgovor: Kultura više nije dominantno analitička već hipnotička. Pojmovi su sintetički i nisu analitički. Ovaj je ustaša a ovaj je praksikovac ili strukturalist. Vedrana Rudan je izazvala potrebu da pojedinci brane svoje analitičke pozicije uz mnogo ružnih reči ali bez denuncijacije čiji je otac bio partizan a čiji ustaša.

Vjeran malo cepidlači oko uspešnih generala. Smeta mu recimo da kada je Papa posetio Hrvatsku da je Tuđman seo pre Pape pa se desilo da Papa stoji a General sedi. Vjeran misli da, u ovom slučaju, nije bitan čin već ko je kome gost a to je već stvar kulture.

U Tuđmanovoj vladavini Vjeran oseća fundamentalizam. Fundamentalisti imaju želju da očuvaju tradiciju. Trebaju im vernici a ne analitičari. General koristi tu fundamentalističku ideju. Proklamuje tri znaka hrvatske državnosti: tradicija, katoličanstvo i obitelj. Tradiciji se pristupa super selektivno. Hrvati moguće i nisu Slaveni. Poreklom su negde iz Irana, Svetog oca se poziva u posetu. Obitelj je osnova hrišćanskog stada. Imamo loše roditelje i zato nemamo rodoslovlja. Prazninu treba popuniti. Margine zaboraviti i da smo na rubu istorije zaboraviti. Istorija tj. povjest može da počne i sada. O Hrvatima je riječ a ne o nama. Mi smo im preci. Miting je završen. Blejanje neka počne. 

Vjerana iritira što general Rojs može da kaže: „Ako sam mogao biti general koji je vodio Hrvatsku u ratu mogu biti predsjednik koji vodi Hrvatsku u miru.“ Vjeran baš sitničari kada, u tom kontekstu, postavlja pitanje kako da general ne započinje svoju biografiju od nedavnog trenutka kada je bio šofer autobusa. Malo je cinično kada Vjeran pita zašto general ne kaže „Kada sam mogao voziti autobus …“  

Vjeran tvrdi da glumci ne znaju kompetentno voditi tetar, Za njihovo je imenovanje uvek nadležna politika ’njezin tatek je a brat…’.Njihov autoritet sadržajno je veoma sužen… njih oduvek zanima vrsta i veličina njihove uloge.

Da bi se upustio u zahvat da režira dramu koja nema disedentskog ili avangardnog u sebi, režiser mora da ima intelektualni i književni kapacitet.

Evropa nema disidenata nakon pada Berlinskog zida a sajber komunikacija ruši vidike avangarde. Potreban je, znači, kapacitet, širina gledanja. Ne treba čitati Lessingovo jedanaesto pismo iz „Hamburške dramaturgije“ pa znati da dramski pesnik nije istoričar da bi jurio istine pobednika, obmane i zablude političara već je umetnik koji traži ljudsku nit u događanju.

Za biti talenat, a nemati intelektualni i književni kapacitet, treba poduzeti komplikovane igre politike.

Glumcima i režiserima politika je kamerna scena  uprošćene radnje i uloga. Eto onomad, na B 92 Valter, Bata Živojinović prelistava štampu, zvoni mobilni, zove ga ’neko iz narod’. I? Veljko. Koji Veljko? Pa Bulajić.

Pravac Kazablanka u Švajcarskoj.

Želeo je da sanja naručene snove. I sanjao ih je. Nije promašio svoj život. To mogu samo oni koji previše žele da žive.

Ako je taj događaj bio performans – dobro je. Glumac ima način da izbegne Izgradnju sebe kao bića od papira.

To je ipak Reality shaw u živo. Svet prazne glave. Svet praznine je novinarska korist. Sada se ima o čemu pisati. Animirati prazninu. Slikati prazninu.

Kulturna politika je pesnička sloboda politike, test, licentia poetica politike. Tu mediokriteti proizvedu vrlo vidljivu propast. U ’čistoj’ politici „istorija će pokazati ko je ko“.

Ko preživi istoriju džaba mu to što mu je istorija pokazala. A i ne možeš sve istorije, koje su nam u ponudi, preživeti. 

Knjiga Helmutha Plessnera ’Zakašnjela nacija’ pomaže u razumevanju političke romantike koja je daleko od toga da bude romantika. Ostareli političari nisu samo stari po godinama već su stari po mišljenju, stari po željama.

Logika stava da biste se mene starca sećali treba da se sećate svoga porekla, običaja, zavičajnog prava plaća se kolonama žena sa decom u ruci i za ruku. Veleri beleži: „zbog nedostatka imaginacije – mnoštva duhovnih života – pripada jednoj stranci, jednoj veroispovesti pa čak i jednoj naciji.“

Zanimljiva je Vjeranova ostavka na mesto predsednika republičkog Vijeća za scenske umjetnosti. Ostavku podnosi da bi mogao ćutati o nastalim konfliktima. Sada se može postaviti i na scenu događanje i govor ćutnje.Zna dramaturg da bezopasno govori. Ne dozvoljava, ni na momenat, da mu duša potisne duh.

Vreme 1974 Vjeranu nije najjasnije ali se posebno ni ne trudi da ga sebi razjasni.

Ustav 1974 menja politčku kartu odlučivanja. Tito vidi da nema kapaciteta u ljudima SKJ da neko vodi dvadeset miliona ljudi.

’Praksis’ i Korčulanska letnja škola, filosofsko mišljenje filosofske elite Jugoslavije je mišljenje visoko obrazovanih mediokriteta. Mediokritet se može biti na svakom nivou.

Bakarić te godine ukida i Korčula školu i ’Praksis’.

Ovi, oko ’Praksisa’, pod Marxovom lozinkom ’kritika svega postojećeg’, postavljaju pitanje vlasništva nad diskursom’socijalističke vlasti’.Znaju profesori za Ksenofonta i dijaloge tiirana i filosofa preko posrednika pesnika Simonida. Ne vredi. Majstori diskursa bi da participiraju u vlasti. Šta će im to pozorište? Volja za samorealizacijom intelektualca više ide ka depolitizaciji javnosti nego ka participaciji u vlasti. Politika je prokletsvo intelektualca samo po njegovom izboru prokletstva. Neko prokletstvo mora da izdvoji za sebe.

Majstori vladanja su se dezorjentisali u mnoštvu osrednjih ulizica. Ulizice vrše nad majstorima diskursa ogromnu  represiju.Filosofi se povlače. Zanimljiva je teza Vjeranova da je socijalizam pao ne zbog nemogućnosti daljeg funkcionisanja već zbog gađenja naroda na kadrovska rešenja.

I pošlo se nazad. Nema teorijski smišljenog puta od socijalizma ka kapitalizmu. Tranzicija, kako se taj put ipak teoretiše, je masovna manipulacija gde niko nije kompetentan. Niti vredi kompetencija kada bi postojao kriterij. Desnica ne priznaje da je desnica. Levica da je levica. Nema ideologije. Treba se udenuti u svetski struktrurirane internacionale moći koji su opet samo figure olovnog kapitala. U pravom smislu olovnog.

I vremena nisu teška već su olovna vremena.

Za svoje studente Vjeran kaže da su tako izgradili apolitičan stav da je taj stav postao žestoki politički stav. Diplomiranjem studenti sa Akademije idu na tržište ne gde ih niko ne čeka već gde ih niko ne treba.

Berlinski zid je srušen na one koji su živeli opasno i koji su živeli za opasnost. Pozorišni repertoari su izgubili temu. Teatar se mora legitimisati teatrom. To nije jednostavan posao bio ni u Šekspirovo vreme kada je pozorište imalo ujednačenu publiku i samo problem ’utvara teatra’. Frensis Bacon govori o utvarama tetra kao ’izmišljanju scenskih svetova’ koji su plod mitova starih sekti, učenja i dogmi. Nije Shacespeare mogao ni pomisliti da će na našim prostorima ’utvare teatra’ nastaviti svoj govor. Pustinja raste. Čovek se gubi. Teatar mora da nađe novi put da mu crta horizonte.

Kako može da se slika horizont kada se stalno menja? Samo kao impresija

Novu literaturu treba pisati.

Jedna od takvih, kaže Vjeran, je ’Poslednja karika’ Lade Kaštelan. Lada Kaštelan, rođena 1961, podatak iz Vikipedije, diplomirala filologiju i dramaturgiju 1987.

“Za razliku od svih tih žena, uglavnom obilježenih patnjom, svijet muškaraca odlikuju neodgovornost, bezobzirnost, okrutnost, samoživost ili pak infantilizam povezan s nesposobnošću.

Prije sna djeci se pričaju bajke (barem je tako nekoć bilo). »Bilo jednom … jedno kraljevstvo na obali mora… i živjeli u tome kraljevstvu kralj i kraljica… i bili bi sretni da su mogli imati djece… A onda jednoga jutra došla je žaba i rekla: Za godinu dana rodit će vam se kći…”

Tako započinje, tamom i glasom u offu, koji pripovijeda bajku, najnovija drama Lade Kaštelan, ‘Prije sna’.

Umesto završne rečenice prepisujem intervju novinara sa Šimom Vranićem u ’Gordogan-ubr.2-3 2004

Jeste li komunist?

Kako ne bi bio komunist danas kada se to niko ne usudi biti, kamo li priznati? To nije puka politička odredba pripadnosti to je odnos spram usuda epohe.

Šta je po vama komunizam?

Komunizam je, po Marxovoj formuli ’ energično načelo budućnosti’. Treba pisati Manifest. Da se opet ledi krv u žilama – znate već kome.

Ima li u današnjoj situaciji nešto što krijepi nadu?

Ima. Ludilo američkog predsjednika. Tako se bolje razumije kakve ljude kapital potrebuje u svom pohodu.

Do kraja artikulisano i neka ‘bauk kruži Evropom’.

Comments are closed.


BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 1/JANUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
BRIFING 2/FEBRUAR 2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 3/Mart2013
Brifing 4/April 2013
Brifing 4/April 2013
“Sporazumevanje u bridžu” Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
"Sporazumevanje u bridžu" Mr. Dejan Pavkov, biblioteka na Tasosu (Potos), Grčka
Kalendar
November 2017
M T W T F S S
« Oct    
 12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
27282930  
Arhiva

Welcome , today is Monday, 20/11/2017